Dezinformacije oko ruske vojne invazije nad Ukrajinom, dovele su do takvih podela u makedonskoj populaciji, posebno kod onih koji se uglavnom informiraju na društvenim mrežama, tako da se sada vodi onlajn debata o tome da li tamo stvarno postoji rat i stradaju civili ili je reč o holivudskoj produkciji sa ciljem uništenja Rusije.

U trenutcima kada u Ukrajini besni najveći ratni konflikt u Evropi nakon Drugog svetskog rata, u makedonskom onlajn prostoru na socijalnim mrežama širi se ruska propaganda da je to samo jedan loš film.

Prema podacima Visokog komesarijata UN-a za ljudska prava, dosad su 1.793 civila izgubili živote u ovom besmislenom ratu. U ovom broju nisu uključeni podaci o civilnim žrtvama u Mariupolu, Izjumu, Popsani i Borodjanki. Prema uredu javnog tužioca Ukrajine, do 10. aprila ubijeno je 176 dece, a jos 336 su ranjena.

Ovo nije obična statistika. Reč je o realnim ljudima, muškarci, žene i deca, čiji su životi izgubljeni.

I pored toga, jedna od najviralnijih objava na društvenim mrežama u zadnjih desetak dana, ne samo u Makedoniji već, kako se čini, i u celom regionu, su one u kojima se tvrdi da mrtvi u Buči „ustaju“. Navodno, radi se o loše režiranom ratnom filmu, u kojem su iznajmljeni glumci koji izigravaju mrtve ljude u predgrađu Kijiva, a gluma je toliko loša što ne mogu ni da čekaju da prođe kamera, pa ustaju pre vremena.

Video u kome se navodno vidi kako „mrtvi ustaju“ najpre je bilo objavljeno na društvenim mrežama još 3. aprila, a potom je na hiljade puta bilo podeljeno, komentirano i preuzeto od nekoliko domaćih medija.

Ovakva tvrdnja bila je objavljena i u nekim srpskim medijima, uključujući i provladini informer.rs, a svakako je bilo podeljeno i sa strane ruske državne propagandne mašinerije. Kod nas, video su objavili nekoliko medija, ali i nekoliko tzv. „influensera“ na društvenim mrežama, gde je dobio veliku gledanost.

Servisi za proveru činjenica, uključujući i jedinog potpisnika Kodeksa principa Međunarodne mreže za proveru činjenica u Makedoniji, Vistinomer, debankirali su ovu tvrdnju, na sličan način kao što je to uradio i Dojče Vele i više drugih međunarodnih medijskih organizacija. Ali, velika laž već je bila široko rasprostranjena i mnogi su poverovali. I još veruju.

Genocid u Ukrajini

Zvanična Moskva, kao i mnogo puta prethodno, optužbe za ratne zločine odbacila je kao inscenirane i nazvala ih histerija Zapada. Ali, ovakve optužbe za histeriju Zapada postojale su i prethodno. Naravno, oni su se pokazali kao sasvim neutemeljeni. Pa tako, dugo vremena pre početka invazije, upozorenja da će Rusija napasti Ukrajinu je ruski državni vrh isto tako nazivao histerijom Zapada. Pokazalo se da su bili tačni.

Ustvari, skoro po pravilu, istina je baš protivno od onog što tvrdi zvanična Moskva.

Pa tako, pre početka invazije, Moskva, uključujući i predsednika Ruske Federacije, Vladimira Putina, tvrdila je da se u regionu Donbasa dešava genocid nad ruskom populacijom. Ovaj navodni genocid bio je jedan od glavnih razloga za napad nad Ukrajinom. Iako nije sporno da u ratu u Donbasu postoje žrtve na obe strane, i na ukrajinskoj i na ruskoj, pa čak i indicije za ratne zločine, dokazi o genocidu nisu objavljeni.

Nakon obelodanjivanja masakra u Buči, pokazalo se da je ipak moguće da se odvija genocid u Ukrajini, ali nad Ukrajincima.

Šta znači genocid? Radi se od najtežem obliku zločina protiv čovečanstva. Definisan je kao masovno istrebljenje određene grupe ljudi – na primer, ubistvo šest miliona Jevreja u Holokaustu u Drugom svetskom ratu.

Konvencija UN-a o genocidu definiše ga kao „namerno uništavanje, potpuno ili delimično, određene nacionalne, etničke, rasne ili religiozne grupe“:

• Ubijanje članova grupe;
• Uzrokovanje ozbiljnih telesnih ili mentalnih povreda kod članova grupe;
• Namerno podrivanje uslova za život grupe, sa ciljem da dovede do njenog potpunog ili delimičnog fizičkog uništenja;
• Uvođenje mera sa ciljem da se spreče rađanja u okvirima grupe;
• Nasilno prenošenje dece iz grupe u drugoj grupi.

Šta treba da radi Rusija sa Ukrajinom?

Iako ne postoji konsenzus da Rusija sprovodi genocid nad Ukrajincima, postoje snažne indicije za nešto takvo. Profesor međunarodnog prava na Džons Hopkins Univerzitetu, Judžin Finkel za Bi-bi-si kaže da postoje dokazi da su u Buči i u drugim mestima u Ukrajini ubijeni ljudi samo zato što su bili Ukrajinci.

„To nije samo ubijanje ljudi, to je ciljanje ka grupi sa određenim nacionalnim identitetom“, kaže on.

Prema Finkelu, to što potvrđuje genocidnu nameru je retorika koja se širi iz Moskve. On ukazuje na napis sa naslovom: „Šta treba Rusija da radi sa Ukrajinom“ objavljen nedavno od strane državne ruske novinske agencije RIA Novosti.

U napisu se tvrdi da je nemoguće da Ukrajina opstane kao nacionalna država, pa čak i njeno ime ne može da bude zadržano. Ukrajinska nacionalistička elita „treba da bude likvidirana, njena re-edukacija je nemoguča“, piše autor teksta Timofej Sergejcev.

Njegova teorija je utemeljena na dezinformacijskom narativu (isto tako široko pobijen) da je Ukrajina nacistička država i da je najveći deo stanovništva kriv za to jer su „pasivni nacisti“, odnosno saučesnici. Nakon ruske pobede, ovi ljudi bi trebalo da se reeduciraju i to bi „neizbežno značilo de-Ukrajinizaciju“.

„Za mene, promena ruskog tona u zadnjih nekoliko nedelja, posebno među elitama, bio je prelomna tačka koju nazivamo prag namere, ne samo da bude uništena država… već i da bude uništen identitet“, kaže profesor Finkel u izjavi za Bi-bi-si.

„Cilj rata je de-Ukrajinizacija… Oni se ne fokusiraju ka državi, oni se fokusiraju ka Ukrajincima„, dodaje on.

Nemoćni mediji – moćne dezinformacije

Više od jedne nedelje nakon masakra u Buči, svetske medijske kuće još uvek objavljuju svedočenja preživelih o neverovatnoj svireposti sa kojom su bili ubijani stanovnici grada.

S obzirom da je na početku rata Rusija uvela strogu cenzuru i primorala je sve nezavisne medije da prekinu objavljivanje informacija, jasno je da ovakvi detalji ne mogu da budu prisutni u ruskim medijima. Ali, zabrinjava i činjenica što i veliki deo medija u Makedoniji izbegavaju da pišu o tome.

Tim više što je teorija o lošem holivudskom filmu ili, pak, besmislene optužbe da su Ukrajinci sami ubili stanovnike kijivskog predgrađa, stekli glasnost u nekim domaćim redakcijama. Ozbiljni mediji, pa i ugledni novinari sa dugogodišnjim iskustvom, aludirali su na istinitost ovog dezinformacijskog narativa.

Ovakve dezinformacije i spinovi isplivavaju na površini mora od hiljade vesti koje su svakodnevno objavljivane. U kontradiktornostima u poplavi od podeljenih vesti, običnom čitaocu je teško da razlikuje istinu od laži. Na kraju, dovodimo se u stanje u kome publika jednostavno nikome ne veruje.

Na medijskom „tržištu“ u Makedoniji više stotina malih redakcija sa po nekoliko novinara pokušavaju da prežive boreći se za što više klikova i za bar mali deo od sitnoga kolača imenovanog kao reklame u medijima. Veliki deo urednika objavili bi bilo šta radi nekog klikova više u toku dana. Druge medijske kuće otvoreno mole vladu i traže direktnu novčanu pomoć. Sa ovakvim stanjem su veoma dobro upoznati centri moći, odakle se rasprostranjuju dezinformacijski narativi i koji redovno zloupotrebljavaju to stanje.

Pa tako, izvori dezinformacija najčešće plasiraju iste te dezinformacije preko društvenih mreža i putem nekredibilnih medija ili onlajn portala. Često, ovakve dezinformacije na prvi pogled izgledaju sasvim realno i predstavljaju gotov materijal koji mogu da preuzmu neki od tzv. „mejnstrim“ medija, zato što očigledno privlače veliku pažnju na društvenim mrežama.

Deo urednika uopšte ne proverava informacije, već jednostavno brzo preuzimaju tekst. U stvari, to što nazivamo provera činjenica treba da bude svakodnevni posao novinara i urednika pre objavljivanja. Trka sa vremenom i bitka za klikove u nijednom slučaju ne treba da bude prioritet.

Svakako da je provera činjenica jedan od najznačajnijih elemenata u borbi protiv dezinformacija, ali nije jedinstven. Osim edukacija i rada na povećanju nivoa medijske pismenosti, svi profesionalni mediji i medijske organizacije treba da se aktivno uključe u ovoj borbi. Samo tako možemo minimizirati uticaj ovih zastrašujućih narativa i bezumnih konstrukcija.

Tim više zbog činjenice da je u Makedoniji nelegalno minimiziranje, opravdavanje i promoviranje ratnih zločina i genocida. Ujedno, sama činjenica da je rezolucijom Ujedinjenih Nacija osuđena ruska agresija, daje dodatnu osnovu za pravne postupke na različitim nivoima, pa i za otpočinjanje istražnih dejstava. O ovome je već postojala i najava iz tužilaštva.

Član 407a iz KZ, koji se odnosi na odobravanje ili opravdavanje genocida, zločina protiv čovečanstva ili ratnih zločina, predviđa kaznu od jedne do pet godina zatvora za izvršioce.

„Ako je negiranje, minimiziranje, odobravanje ili opravdavanje učinjeno sa namerom za potpirivanjem mržnje, diksriminacije ili nasilja protiv nekog lica ili grupe lica zbog njihove nacionalne, etničke ili rasne pripadnosti ili verskog opredeljenja, izvršitelj biće kažnjen sa kaznom od najmanje četiri godine zatvora“, kaže se dalje u ovom članu iz Krivičnog zakonika.

Koliko loše i da zvuči, za žrtve masakra u Buči i za njihove porodice sigurno bi bilo veliko olakšanje ako je sve ovo uistinu bila samo holivudska produkcija, nakon koje bi mogli zajedno da pođu kući. Ali, nažalost, realnost je sasvim različita.

Goran Rizaov radi u Fondaciji Metamorfozis, inače profesionalni novinar sa višegodišnjim iskustvom u štampanim i elektronskim medijima. Goran je bio stipendist za profesionalnu nadogradnju u 2011/2012 godini, kada ja na Fakultetu za novinarstvo i masovne komunikacije „Volter Kronkajt“ u Feniksu, SAD, studirao novinarstvo utemeljeno na podatcima i onlajn medijima. On je diplomirani novinar sa Univerziteta Sveti Kiril i Metodij u Skopju. U 2015. godini dobio je nagradu za istraživačko novinarstvo „Nikola Mladenov“.

(Autonomija)

Tekst je nastao u sklopu izdanja “Priča iz regije” kojeg provode Res Publica i Institut za komunikacijske studije, u suradnji s partnerima iz Crna Gora (PCNEN), Hrvatske (Lupiga), Kosova (Sbunker), Srbije (Autonomija), Bosne i Hercegovine (Analiziraj.ba), i Albaniji (Exit News), u okviru projekta „Poveži točke: poboljšane politike kroz građansko učešće“ uz podršku britanske ambasade u Skoplju.