Priča o ratovima devedesetih nije priča o prošlosti, to je priča o našoj sadašnjosti. Naša društva u ekonomskom, kulturnom, političkom i svakom drugom smislu su utemeljena tada i zato kada  danas govorimo o ekologiji, o siromaštvu, o tome da ne možemo dobiti zdravstvenu zaštitu ili kako javni prostori nestaju, mi zapravo pričamo o nečemu što je utemeljeno devedesetih i ono što je neophodno današnjem društvu jeste prostor u kojem bismo uz dešavanja iz devedesetih osvetlili i posledice koje danas živomo, istakla je za Autonomiju sociološkinja i mirovna aktivistkinja Marijana Stojčić.

Ona je upozorila da radikalizacija društva, koja se jasno vidi u iracionalnim eksplozijama nasilja, od onog u medijima, preko onog koje dolazi iz izjava zvaničnika, pa sve do nasilja u našim privatnim razgovorima, najbolje dokazuje potrebu da se i danas bavimo devedesetim.

„Nasilje, otpor i mirovne aktivističke prakse“ dvodnevni je seminar u organizaciji Omladinskog centra CK 13, na kojem je tokom ovog vikenda u Novom Sadu bilo reči o ratu, miru, nasilju, medijskoj konstrukciji stvarnosti, antiratnom otporu tokom devedesetih, ali i mogućnostima održivog mira i mirovnih aktivističkih praksi.

Tokom dva dana, polaznici su imali prilike da se informišu o dešavanjima iz bliske prošlosti i načinima na koje ona i danas oblikuju stvarnost u regionu, a Marijana Stojčić i njena koleginica Anđela Savić podelile su svoje bogato iskustvo po ovim pitanjima. Ono ih, kažu, uči da pojedinci koji su zainteresovani za pomenute teme to rade iz različitih razloga, uglavnom zbog toga što ih „nešto žulja“, što imaju osećaj dubokog nesklada između dominantnih narativa i sopstvenog iskustva.

„Čini mi se da je početni impuls kod najvećeg broja upravo to – nešto ne funkcioniše, nešto nije u redu. Nije lako baviti se ovim temama. To nije konfrontacija sa nekakvim apstrakcijama, to je, između ostalog, konfrontacija sa roditeljima, prijateljima, bližom okolinom i sa samim sobom“, ukazala je Stojčić.

Anđela Savić je istakla da su najznačajniji primeri oni da se neko interesuje za ove teme i istražuje ih uprkos sukobima i pritiscima koje zbog toga ima čak i u najbližem okruženju.

„Jedan dečko je dolazio na suđenja za ratne zločine, njegova porodica se nikako nije slagala sa njegovim stavovima, sa onim što je on otkrivao i što ga je zanimalo. Uprkos tome, on je dolazio i postavljao gomilu pitanja, razgovarao sa brojnim osobama u sudu. Jedna po jedna takva osoba i mislim da je to dovoljno“, kazala je Savić.

Tabu rata

Aktivistkinja Dušica Vasić rekla je za Autonomiju da se njeni motivi za učešće u događajima sa ovakvoim tematikom prvenstveno nalaze u činjenici da je priča o ratu tabu tema u našem društvu, zbog čega je neophodan ozbiljan lični angažman da bi se došlo do stvarnih činjenica o dešavanjima od pre dve ili tri decenije, a čije posledice se reflektuju i na današnja dešavanja.

„Dominantan diskurs ovde je pro Ukrajina ili pro Rusija, dok su levičarska perspektiva i antiratni aktivizam potpuno ućutkani i ne postoje. A važno je da se pokrene debata o tome šta mi kao individue možemo da postignemo na ovom planu i, posledično, šta možemo udruženi kroz samoorganizaciju, kako možemo da doprinesemo“, navela je ona.

Budući da je po struci sociološkinja, kazala je da joj je ovo iskustvo dragoceno i iz profesionalnmog ugla.

„U praktičnom smislu, najvažnije mi je da saznam kako mi kao civilni sektor možemo da se organizujemo i šta možemo da uradimo po tom pitanju“, rekla je ona.

Slobodan Mićić ocenio je za Autonomiju da rat i nasilje podrazumevaju više od samog kolektivnog sukoba jer uključuju i sve propratne posledice, sve psihosocijalne krize kroz koje ljudi prolaze, sve emocije, stresove, traume i gubitke koji nikada čoveka ne ostavljaju  ravnodušnim.

„Želim da vidim šta to znači danas i na koji način alternativne politike i ovakvi seminari mogu da postoje, šta oni predstavljaju. Oni pokazuju nove okvire, to mi je lični razlog da saznam nešto novo, da produbim svoje hipoteze“, rekao je Mićić.

Ovaj master psiholog napomenio je i da je važno da se precizno identifikuju uzroci transgeneracijskog nasilja kojem su mnogi izloženi putem vaspitanja i socijalizacije, bez da su toga bili svesni, jer je samo tada moguće naći rešenje za traumu pretrpljenu zbog diskriminacije, predsrasuda ili stereotipa.

„Cilj ovih seminara je da sve krene od pojedinca i naših mikrokosmosa, naših najmanjih, najužih krugova i da se onda širi dalje. A od nas zavisi da li ćemo mi to širiti“, rekao je Mićić.

Razotkrivanje matrice

Marijana Stojčić smatra da nije uopšte upitno da li postoji želja za razotkrivanjem dešavanja iz devedesetih, već da je najvažnije da to postoji kao potreba koja će onda dovesti do toga da se suočimo sa našim društvom i time kako je ono utemeljeno devedesetih. Uprkos tome što postoje različite perspektive i iskustva devedesetih, prema njenim rečima, postoji nešto što bi trebalo da je nivo istorijskih činjenica o kojima ovde i dalje nema konsenzusa.

„Čak ne postoji ni dovoljno napora da se na nivou činjenica izlista šta se dešavalo devedesetih: kad je počeo rat, koji su bili preduslovi da se on desi, kakav je bio tok tog rata, koje su posledice… To je nešto što nije pitanje interpretacije nego istorijskih činjenica. Mi to nemamo, ali to nije slučajno, jer imamo ne samo ideološki, nego i personalni identitet ljudi elite na vlasti, a često i u opoziciji, koji su direktno na različite načine učestvovali u devedesetim“, kazala je ona.

Dodala je da se protivrečnosti devedesetih objašnjavaju brisanjem, poricanjem, izdvajanjem događaja ili njihovim svođenjem na incident ili anegdote, uz obavezno izbegavanje da se formira širi i kompleksniji narativ. Smatra da je neophodno otvarati prostor za razgovor, ali bez megalomanskih očekivanja.

„Obrazovni sistem nam ne ide na ruku, medijski deo nam takođe ne ide na ruku ni slučajno, hajde da vidimo gde su ti prostori koje možemo da gradimo kao prostore otpora kroz priču o tome, kroz razmenu, uz poštovanje različitih iskustava, perspektiva i poštovanje sagovornika, objašnjavajući zapravo koje su stvari zaista neprihvatljive“, navela je ona, dodajući da, naravno, postoje teme koje ne mogu biti tema rasprava, kao što su genocid u Srebrenici ili spaljivanje živih ljudi zatvorenih u kućama.

Anđela Savić podsetila je da u Srbiji postoji veoma selektivan odnos prema ratnim zločincima poput Milana Lukića.

„Odnos prema njemu kao nekom ludaku koji je samostalno zatvorio oko sedamdeset ljudi u kućama je problematičan, jer onda kada to dostigne neke razmere da više ne možemo da ih svojatamo, onda kažemo da su to neki ludaci. A zapravo su ti ludaci imali logističku ili bar neku prećutnu podršku nekih širih struktura“, ukazala je ona.

Marijana Stojčić je ocenila da je to deo strategije poricanja, gde se pomera fokus sa sistema koji je učestvovao u tome.

„Imaš neke jadnike na kojima se lome kola, a ne vidiš ni logističku podršku, ni medijsku podršku, ne vidiš državne resurse, ne vidiš odgovornost političkih struktura i to je zapravo jedna od strategija poricanja“, zaključuje Stojčić.

Dalibor Stupar (Autonomija)