Ove nedelje, 29. septembra 2024. godine, Crna Gora je održala vanredne lokalne izbore u Podgorici. Trinaest izbornih lista takmičilo se za 59 mesta u Skupštini glavnog grada (gradonačelnik se bira većinom glasova članova Skupštine). Pošto grad čini otprilike jednu trećinu populacije zemlje, ovi izbori su indikativni za nacionalne trendove. Iako se moglo očekivati manje negativne kampanje zbog smanjenja (etno)političke polarizacije u Crnoj Gori i preusmeravanja fokusa na socio-ekonomska pitanja i pitanja svakodnevnog života, kampanja je ipak bila obeležena prljavim taktikama bez presedana među glavnim kandidatima.

Vanredni izbori su rezultat unutrašnjeg razdora unutar Pokreta Evropa Sada (PES): između predsednika Crne Gore, Jakova Milatovića, i premijera Milojka Spajića. Lične netrpeljivosti i političke razlike između ova dva lidera kulminirale su na lokalnom nivou, uzrokujući kolaps vladajuće koalicije. Neki članovi PES-a, zajedno sa koalicionim partnerima iz Građanskog pokreta URA , Pokretam za promene (PzP) i opozicije, glasali su za skraćivanje mandata Skupštine grada, čime su efektivno pokrenuli vanredne izbore.

S jedne strane, Milatović je postao lice koalicije sastavljene od njegovih pristalica, URA-e i PzP-a, nadajući se da će iskoristiti svoju popularnost nakon što je osvojio skoro 60% glasova u drugom krugu predsedničkih izbora 2023. godine. Međutim, njegovo direktno učešće u lokalnim izborima – uprkos njegovom naglašavanju da je „predsednik svih građana“ – zajedno sa javnim ispadima, uključujući verbalne napade na novinare koji su postavljali legitimna pitanja, pokazalo se kao štetno za uspeh njegove liste i prilično popularnog kandidata za gradonačelnika Luku Rakčevića. Na kraju, lista je osvojila samo 10.52% glasova, ili 6 mesta, što je 5 manje nego što su prethodno imali.

S druge strane, uprkos tome što su držali ključne pozicije u vladi, uključujući premijera i njegovog zamenika, koalicija između PES-a i Demokratske Crne Gore (DCG) postala je više teret nego korist za njihovog kandidata za gradonačelnika, Sašu Mujovića, univerzitetskog profesora često nazivanog „najboljim ministrom u Spajićevoj vladi“. Oprezniji birači nisu bili voljni da zanemare negativne prakse koje su karakterisale Spajićevu vladavinu, zbog čega su se uzdržali od glasanja za popularnog kandidata za gradonačelnika. Kao rezultat toga, koalicija PES-DCG je imala slabije rezultate od očekivanih, osvojivši samo 14 mesta (21.77%).

Treći veliki učesnik vlade, koji se takmičio na posebnoj izbornoj listi, bio je desničarski pokret Za budućnost Crne Gore (ZBCG). Iako su ostvarili slabije rezultate u odnosu na sopstvena očekivanja, osvojili su solidnih 20.16% glasova, odnosno 13 mesta.

Ključna opoziciona stranka, Demokratska partija socijalista (DPS), koja je verovatno vodila najbolje organizovanu kampanju, iskoristila je greške vladajuće koalicije kako na lokalnom, tako i na nacionalnom nivou, kao i popularnost svog kandidata za gradonačelnika, Nermina Abdića, uvaženog lokalnog lekara. DPS je osvojila 19 mesta, ili 29.95% glasova.

Preostala mesta raspodeljena su među partnerima DPS-a: Evropskom alijansom (ES), koja je osvojila 2 mesta (5.43%), i Partijom evropskog progresa (SEP), koju vodi bivši potpredsednik DPS-a i premijer Duško Marković, koja je takođe osvojila 2 mesta (3.08%). Na kraju, pokret Preokret, najveće je pozitivno iznenađenje izbora, sa osvojenih 2 mesta sa 3.33% glasova.

Iako će formiranje nove lokalne vlasti verovatno biti dugotrajan proces s obzirom na rezultate izbora, veliko pitanje ostaje da li se DPS vraća na vlast. Analizirajući situaciju u smislu blokovske podela karakteristične za polarizovanu Crnu Goru, pruža se jasnija slika. Broj glasova za DPS i njegove tradicionalne partnere neprekidno opada tokom poslednja tri izbora za Skupštinu grada u Podgorici: 58,374 glasova u 2018. godini, 37,895 u 2022. i 33,439 u 2024. U apsolutnim brojkama, „DPS blok“ se skoro prepolovio u razmaku od šest godina. Ipak, kada se uzmu u obzir 24,467 glasova koje je ovaj blok dobio na parlamentarnim izborima 2023. – što je njegova najniža tačka – preokret ovog trenda u 2024. postaje očigledan.

Ipak, u kontekstu niske izlaznosti od 56.46%, nominalna „pobeda“ DPS-a može delovati značajnije nego što zapravo jeste. To je više „simptom“ neuspeha Spajićeve vlade i Milatovićeve predsedničke administracije – koja je prvobitno podizala velika očekivanja za strukturne promene, ali je često završavala nastavljajući negativne prakse trodecenijske vladavine DPS-a – nego pokazatelj da DPS ima želju za reformama ili nudi nešto zaista novo.

(biepag.eu/foto: Autonomija)