Pozorište u Novom Sadu, baš kao i u celoj Srbiji, teško je – s preretkim izuzecima, uspevalo da opeva našu stvarnost, dubinu našeg pada, ili bolje reći Hada, sve nijanse katabaze koja traje više od godinu dana, tačnije više od decenije i koja očigledno još nije gotova. Pravi, veliki, monumentalni teatar, sa svim parametrima ozbiljne drame, dešavao se u proteklih – preko – 400 dana na ulicama Novog Sada, u režiji slobodarskog duha njegovih građana.

Od pozorišta se ipak nije odustalo. Živi kontakt čoveka s onim što na sceni izgovaraju glumci, oduvek je imao čudesnu moć, jer je neretko bivao lekovit, katkad otrežnjujuć, a upozoravajuće je odzvanjao uvek.

Nije bilo velikih (rediteljskih) predstava u 2025. godini, kakvih je npr. bilo u ranijim godinama i deceniji(jama), predstava poput „Mere za meru“, „Opere ultime“, „Jezika zidova“, „Tri zime“… Posustali su reditelji, možda i zato što su režirali nekoliko predstava u nizu, a ponekad paralelno i dve. Bilo je rediteljskih solilokvija, ali ono što su nam prikazivali u svojim novim predstavama, uglavnom su bile reciklaže njihovih prethodnih radova i ideja – ovde, ili u okruženju, ili je to bio miks/razmena poetika s njima srodnim rediteljima, pa je često neka predstava izgledala kao da ju je napravio neki drugi reditelj, a ne onaj – pod njen naslov – potpisani.

Nema opravdanja iz domena – budžeti su mali, a jesu. Jer, kad je u poslednjih 20 godina bilo ozbiljnih para u kulturi, sem „evropsko-prestoničko-kulturnih“, koje su se istopile na umetnički nebitne projekte?! Pare nisu problem, možda ih i nema, ili pak ima – jer se neke kapom i šakom dele kojekome.

Pozorište, poslovično, kao i obično spašavaju glumci! Među njima ima zaista odličnih i posvećenih, oni to jesu i onda kad predstave u kojoj igraju – nema. Snagom svoje darovitosti oni uspevaju da proniknu u meandre tekstova koje igraju i zato im se publika i vraća, njima – glumcima, ne obavezno predstavama, i po nekoliko puta, jer procenjuje da se negde – na pola puta između glumca i gledaoca – ustanovila nevidljiva, a neraskidiva nit etike.

Teško je govoriti o najboljim predstavama u godini koja ističe, jer je ovo bila godina zaista opasnog življenja za sve nas, pa i za teatar, ali i zato što epitet najbolji uvek nosi usko subjektivan ton. Moglo bi se možda zato govoriti o predstavama koje su bile rado gledane, čija gledanost ujedno govori i o emotivnom stanju publike u okolnostima u kojima živimo. Neretko su to starije produkcije, što govori i o repertoarskim politikama pozorišta danas… Redovi koji slede nisu, dakle, presek statistika tri novosadska teatra, nego tek jedan utisak…

Lako je biti kad jesi

Srpsko narodno pozorište
U Srpskom narodnom pozorištu, i u ovoj godini rado se gledao „Tartif“ Igora Vuka Torbice, koji je 2018. godine nastao u koprodukciji sa NP Sombor. Ovaj Molijer ne nudi katarzu, već ogledalo koje propituje našu ličnu odgovornost u paklu koji živimo, za koji uvek mislimo da je negde drugde. Nema greške u režiji, ni u glumi. Nimalo ugodno, a opet već dugo rado gledano pozorišno delo, što možda ukazuje da ozdravljujemo, da pozorište leči?

U istom teatru, svoju vernu publiku još od premijere 2020. godine ima predstava „Ko je ubio Dženis Džoplin„, u režiji Sonje Petrović. Ovoj se predstavi, nastaloj u koprodukciji sa Opensom, mladi vraćaju kao nekom ritualnom plesu. Njoj se, po svojoj neodoljivosti u smislu lakoće glumačke igre, može dodati kamerna predstava s dva glumca – „Ne mo’š pobeći od nedelje“ iz 2023. godine, u režiji Tamare Kostrešević, a u produkciji Teatra „Promena“, Beoarta i saradnji sa SNP–om. U toj, naizgled laganoj komediji o ljubavi, iz pera zmajice Tene Štivičić, autorke legendarnog dramskog dela „Tri zime“, izvrsni su Aljoša Đidić i Anđela Pećinar, koji nas vode kroz temeljnu analizu razvoja jedne ljubavi. Duhovita predstava, kakve su vrlo retke kod nas, jer je komedija ovde žanr drugog reda, možda zato što niko ne ume da je postavi. A kad smo kod Kamerne scene ovog teatra, na istoj se od prošle godine igra još jedna predstava s elementima komedije – za roditelje jamačno lekovita – „Roditelj: prvih šest godina„, u režiji Andreja Boke, koja fragmentarno ima svoje blistave, vizuelno-estetske trenutke (intermeci sa ogromnim bebama).

Novosadsko pozorište/Ujvideki Szinhaz

U Novosadskom pozorištu/Ujvideki Szinhaz često pokušavaju da iskorače u nešto drugačije. Jedan takav iskorak bio je predstavom „1981„, premijerno izvedenoj 2024. godine, a nastaloj u saradanji sa EPK u Novoj Gorici/Slovenija. Reditelj Tomi Janežić ozbiljan je pozorišni zanatlija, zna kako da ubode najtanju dirku u čoveku i zato publika s ove predstave izlazi kao s neke psiho seanse, tokom koje, na krilima reminiscencije, u kojoj je prošlost uvek bolja od sadašnjosti – a nije, bar nakratko, naprečac ozdravi. Publiku ove predstave posebno intrigira susret titana – Borisa Isakovića i Arona Balaža, iz kojeg su obojica izašli neokrnjeni, i dalje svoji. Tako je to kad nisi samo glumac, već na sceni jesi.

U Ujvidekiju se rado gledala i predstava nastala povodom prošlogodišnjeg rođendana tog teatra – „Bilo jednom u Novom Sadu„, u režiji Andraša Urbana. U njoj glumci igraju po principu – pokaži šta sve znaš, a oni, kao i mnogi drugi glumci u Novom Sadu, odlično igraju, plešu, čak i pričaju anegdote na svoj račun, a pomalo i, koliko reditelj/direktor smatra prihvatljivim, i na račun uprave. Između plesa, pesme, fazona i političkih fota, koje glumci izgovaraju, najbolji štos kaže glumica Livia Banka, da najveća nacionalna manjina u Novom Sadu više nisu Mađari, već Rusi!

„Bilo jednom u Novom Sadu“, foto: Sterijino pozorje

Ipak, kada se govori o tome šta se najradije gledalo u Ujvidekiju, uvek u vrh ispliva neprikosnovena „Neoplanta„, isto u Urbanovoj režiji, što samo govori da je ovaj ansambl svoje najviše domete ostvario upravo s ovim rediteljem. „Neoplanta“, nastala daleke 2014, kompletno je pozorišno delo i opravdano jedna od najdugovečnijih i najgledanijih predstava ove kuće i njen autentični pečat.

Pozorište mladih

I u Pozorištu mladih imali su ove godine nekoliko vrlo gledanih predstava. Najpre je tu „Drakon“ iz tekuće godine, u režiji Ljudmile Fjodorove, po tekstu Jevgenija Švarca iz 1939. godine, a čini se da je pisan jutros. Neobična predstava, naizgled vrlo jednostavnog pozorišnog jezika, u kojoj se u spletu vizuelne poetičnosti, izvrsne muzike i znakovitog scenskog pokreta, progovara o tome kako svako od nas ima cenu kojom plaća svoje ovozemaljsko postojanje. „Drakon“ je ujedno i predstava koja je pokazala izvrsan glumački potencijal ovog teatra, zbog čega je publika poslednja dva njegova izvođenja u Srpskom narodnom pozorištu ispratila stojećim ovacijama.

Na sceni za mlade, na kartu više izvođeni su urnebesni Nušićevi „Hajduci„, u režiji Olje Đorđević. Tu skibidi družinu, premijerno viđenu prošle godine, stariji su osnovnoškolci i mlađi srednjoškolci pohodili kao da idu na hadžiluk. U najstarijem lutkarskom pozorištu u regionu, imali su ove godine vrlo gledanog aduta za najmlađe, predstavu „Crvenkapu“, u režiji Saše Latinovića, koja je premijerno izvedena takođe krajem 2024. godine. Tim putem krenule su još dve njihove ovogodišnje predstave za decu „Ivica i Marica„, u režiji Slobodana Ninkovića, i „Čarobna frula„, u režiji Renate Karole Gatika.

Pozorište mladih „Ivica i Marica“, foto: Darko Milosavljević

„Cuca i Bogdan“

I na koncu, još su tri predstave zavredele da ih se setimo na izmaku 2025, kao tri svetla primera pozorišnog života u Novom Sadu. Prva je performans/predstava „Cuca i Bogdan„, o životu Bogdana Šuputa i Ljubice Cuce Sokić, u režiji Ibre Sakića, suosnivača Teatra mladih „Mišolovka“, čiji je članovi sugestivno i nadahnuto izvode u Spomen zbirci „Pavle Beljanski“. Ako se jednom bude ozbiljno raspravljalo o tome šta mora biti kulturni identitet ovog grada, onda bi ova predstava morala biti vredan putokaz i primer kako se na umetničkim i etičkim temeljima stvara autentično pozorišno delo.

„Utorak, 19.30“

Druga predstava iz pomenutog foldera zavredela je pažnju, ne samo zbog teme (bračna terapija), već i produkcijskog iskoraka u kojem postoji. Naime, „Utorak, 19.30„, koju su 2024. godine, po tekstu Mine Petrić i Đorđa Petrovića, inspirisanih serijom Nika Hornbija „State of the Union“, premijerno izveli Aleksandar Milković i Jelena Đulvezan Milković, neka je vrsta pozorišnog sitkoma. Sastoji se iz tri dela, koji se igraju u tri odvojena dana. Mogu se trodnevno „bindžovati“, a može se gledati i samo jedna „epizoda“ (svaka traje 45 minuta). Ova predstava bi zapravo mogla biti neka vrsta laparoskopskog uvida u jedan od segmenata partnerske nekomunikacije o kojoj se govori i u već pomenutoj „Ne moš’ pobeći od nedelje“. Naime, bračni partneri svakog utorka odlaze na bračnu terapiju, a prethodno se sastaju u kafiću – i predstava se stvarno izvodi po novosadskim kafićima, doduše, poslednji triptih izveden je u prostorijama „Mišolovke“, u Skerlićevoj ulici. „Utorak“ je intimni uvid u dinamiku (ne)komunikacije bračnog para, koja je u njihovom slučaju uveliko inspirisana i onim što su na terapiji izgovorili ili čuli.

„Neodustajanje“

Treća predstava iz ovog niza je „Neodustajanje„, koja se od 2022. godine, kao koprodukcija Saveza dramskih umetnika Vojvodine, igra u SNP–u. Njena autorka Marija Medenica, koja je i izvodi, svoje je preispitivanje o tome ko je ona kao glumica i kako postoji u ovom društvenom, političkom i civilizacijskom trenutku, upregla u humanu akciju, tokom koje je od oktobra 2023. godine – od 18 izvođenja ove svoje predstave, novac uplatila za lečenje dece i odraslih. Prikupljana su sredstva za humanitarnu organizaciju „Jedro“ i pomoć petorici dečaka obolelih od Dišenove mišićne distrofije, za korisnike organizacija i fondacija „Budi human“, „Podrži život“, „Pokreni život“, „Humanost bez granica“, a sredstva od aprilskog igranja „Neodustajanja“ uplaćena su za lečenje Teodore Martinko, jedine preživele u padu nadstrešnice 1. novembra na novosadskoj Železničkoj stanici.

Medenica je za ovu predstavu dobila nagradu Be:femona i izvela je na još nekoliko festivala, čak i u Torinu, ali njena posebnost je u pečatu koji joj je autorka dala. Gest ove glumice SNP–a, koji pokazuje da su uvek važni ljudi, da oni vrede, čak i kad sistem zakazuje, može da posluži kao primer drugim umetnicima da ne moraju da reklamiraju kockarnice pod krinkom humanitarnog izvođenja predstava. Jer, lako je biti, kad jesi. Umeju to neki glumci, a gledaoci su još uvek sposobni da procene koji su to među njima. One druge, kad im rad zjapi promajom, već na prvoj – drugoj reprizi, kazne promajom – na sceni.

Snežana Miletić (Moj Novi Sad, foto: Autonomija)