“Očevi i oci”, prema istoimenom romanu Slobodana Selenića, režija Veljko Mićunović, Narodno pozorište Beograd najbolja je predstava 69. Sterijinog pozorja, po oceni žirija donetoj većinom glasova.

Sterijine i ostale festivalske nagrade biće proglašene i uručene sutra u 20 sati na sceni “Pera Dobrinović” u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, kada će i zvanično biti spuštena zavesa ovogodišnjeg Sterijinog pozorja. Sledi program “Boja noći”, veče filmske muzike u čast nagrađenih.

Pozorje pod sloganom “Apokaliptične svetlosti pozornice” biće zapamćeno po mnogo čemu što se desilo prvi put, ili bilo drugačije i novo – promene se, dakle, dešavaju! To su, uglavnom, dobre vesti. Za pozorište, a i iz drugih razloga, ako verujemo da je “pozorište refleksija društva”.

Prvi put smo na Pozorju videli predstavu po nikada izvedenom dramskom tekstu, koji je napisala jedna žena; gledali i filmove (selekcija dokumentarnih filmova sa prostora nekadašnje Jugoslavije), promovisano je čak 14 pozorišnih izdanja knjiga; predstavljen je Intef, omladinski festival koji raste; žiri je proglasio Sterijine nagrade pre završetka festivala (istina, takav je bio raspored, nesmotren, te su dan pre kraja odigrane sve predstave u konkurenciji), prvi put je otvorena za posetioce izložba taktilne scenograija prilagođena i slepim i slabovidim osobama, promovisan je jedan CD, Muzika za scenu – Mitra Subotića Sube…

Ove smo godine na festivalu imali sedam predstava u takmičarskom programu i tri u međunarodnom programu „Krugovi” – više predstava iz inostranstva/”inostranstva” nego iz Srbije. Ex jugoslovenskim temama, bavile su se samo predstave iz takozvanog regiona, kao i filmovi iz selekcije Filmski krugovi selektora Aleksandra Reljića, a tri predstave iz Srbije postapokaliptičnim temama, što je, između ostalog, i pokazatelj da iz te apokaliptične aure u Srbiji ni blizu još nismo izašli.

Stiče se utisak, ne samo potvrđeo znalačkom selekcijom Ane Tasić, verujemo da delimo mišljenje mnogih, da je ovogodišnje Sterijino pozorje prošlo i u znaku priče o nekadašnjoj Jugoslaviji. Ne, ni slučajno ne, iz pukih romantičarskih razloga žaljenja za prošlošću, ili neshvatanjem da se ta zemlja, krvavim ratom, raspala pre 30 godina, već zbog svesti da mi danas na čitavom prostoru nekadašnje SFRJ, očigledno, direktno ili indirektno živimo posledice raspada te zemlje. Srećom postoje razlozi, potreba i želja da se sarađuje, te su, kada su dokumentarni filmovi u pitanju, neretke ex YU koprodukcije s kojima se uspešno zatvara budžet. Bio je to sjajan program dobrih filmova sa raznih strana, koji su odraz nekog vremena. Po mišljenju producentkinje Ive Plemić Divjak teme kojima su se autori filmova bavili, “odjeci su nekog društva u kome su neki ljudi verovali u neku ideju, a kontekst tih priča može da rezonuje sa sadašnjim trenutkom. Teme, stoga, nisu samo ex YU, već i nešto što prelazi te granice. Tako nastaju i prirodne koprodukcje koje prepoznaju i pan evropski fondovi… Mi imamo osećaj da je to bila luda žurka, koju smo propustili, a sad živimo krhotine toga”! U razgovoru za Okruglim stolom, koji je okupio autore i producente revije filmova, bilo je i mladih ljudi koje YU nije ni okrznula. Oni se ne sećaju, ali pitaju, propituju, preispituju – valjda umesto nas, koji to nismo, ili smo nedovoljno ili na loš način činili.

Svedočanstvo rediteljke Tee Lukač, kao odgovor na pitanje koliko se ko i čega seća:
“Za, nazovimo je tako, tranzitnu generaciju, priča o Jugoslaviji je bazirana na istoriji privatno ispričanoj u najčešće porodičnim krugovima. O JNA sam prvi put čula za vreme nedeljnog porodičnog ručka. Moja edukacija iz istorije se u osnovnoj, a kasnije i u srednjoj školi završavala sa Drugim svetskim ratom, nakon toga je već kraj školske godine… Slučajno se (kao) desilo da zapne kod Jugoslavije, eto, nije bilo više vremena. Rođena sam 1989. godine na teritoriji sadašnje Hrvatske…

Izložba Dodirni reč (Taktilne scenografije) postavljena za vreme Festivala u holu teatra Ujvideki szinhhaz/Novosadskog pozorišta ostaće zapamćena: Uđete u hol Újvidéki Színház /Novosadskog pozorišta po tačno obeleženoj stazi, priđete tabli na kojoj su srpkim, mađarskim jezikom i Brajevim pismom ispisana uputstva: Vi ste ovde, Instalacija, Ulaz, Putanja, Uzeti slušalice… Kad to pročitate, svako na pismu i jeziku koje je izabrao, put će vas voditi do studenta koji će vam, ako je to potrebno, staviti na oči crnu masku, a na uši slušalice preko kojih ćete primiti zvuk i tekst na ovaj način, za anas, na žalost nesvakidašnji, obići ćete i pogledati/”pogledati” izložbu. Ovu čudesnu, pametnu, empatičnu, angažovanu i za naše prilike futurističku taktilnu umetničku instalacju, najpre namenjenu slepim islabovidim osobama, izveli su sinoć, u okviru pratećih programa Sterijinog pozorja, i izložbu organizovali: umetnici članovi Udruženja građana ReAktor, te profesori i student Odseka za umetnost i dizajn sa Departmana za arhitekturu i urbanizam Fakulteta tehničkih nauka Novi Sad. Koncept, idejno rešenje i koordinaciju projekta potpisuje Darija Dragojlović, vizuelna umetnica, članica ReAktora.

Nesvakidašnja i očaravajuća u zamisli, postupku i izvedbi, snažne energije i moćne sinergije multietničke zajednice bila je predstava „Sirota Mileva iz Bosne u našoj civilizaciji godine 1878“, tekst Albina Podgradska, režija Anđelka Nikolić, koprodukcija Narodno pozorište Subotica / Narodno kazalište / Népszínház; Dečje pozorište Subotica i Seoski kulturni centar Markovac. Predstavu je izvela mešovita trupa profesionalnalaca i amatera (uz aktivno učešće i gledalaca), njih bezmalo četrdeset, koristeći se s čak pet jezika – srpskim, romskim, nemačkim, mađarskim, slovačkim. Bio je to nikada do sada izveden dramski tekst Albine Podgradske, prvi komad u našoj istoriji pozorišta koji je napisala jedna žena.

Branislava Opranović (Autonomija/naslovna fotografija: „Očevi i oci“/Sterijino pozorje)