Predsednik Srbije je svakom loncu poklopac. Ovih je dana lično razrešio i dilemu oko premija u poljoprivredi. To govori dve stvari – resornom ministru treba zeleđina u trenutku kada donosi odluku da ukine subvencije po hektaru, kao i da poljoprivreda u ovoj zemlji nije ništa dugo već politika, kao uostalom i sve drugo. Treba podsetiti da je DS – partija koja je pred prethodne izbore upravo subvencije po hektaru, tj. famoznih sto evra, iznela kao izborno obećanje. To je partija koja je za četiri poslednje godine dala tri ministra poljoprivrede i tri različite agrarne politike koje su praktično upropastile agrar.

Elem, ukidamo regres po hektaru i opet se vraćamo na subvencije po prinosima, skrojenim prema meri MK Grupe, Viktorija Grupe, Peconijevog Inveja… Pokazalo se, naime, ko zna koliko puta dosad da državne pare odu direktno njima u džep. Matematika je tu prosta – oni smanje otkupne cene seljacima upravo za iznos premije, tako da paori u svakom slučaju ostanu kratkih rukava. Tako će biti i sada, a po svemu sudeći, najavljivana seljačka buna ipak će izostati. Jer, predsednikova je poslednja. Vode neće piti ni to što setva počinje, a još nije doneta uredba o subvencionisanju biljne proizvodnje. A ministar poljoprivrede Srbije Dušan Petrović izjavio je još početkom godine da će do kraja januara biti urađen model državnog subvencionisanja ratarske proizvodnje, koja je prošle godine bila podsticana sa 14.000 dinara po hektaru obradive površine. Polovina je marta, a ta se, inače najvažnija agrarna mera, odlaže iz nedelje u nedelju.

NEPOSTOJANJE POLJOPRIVREDNE STRATEGIJE

Kako god, nova agrarna politika, ako se pre izbora uošte sazna šta to znači, neće ličiti na prethodnu. A nepostojanje poljoprivredne strategije, jasnih mera, definisanih za naredne decenije a ne za mandat ministra rekonstruisane vlade, upravo je dovelo poljoprivredu do propasti. Priče o agraru kao o srpskoj nafti i brušenom dijamantu čista su besmislica. Doduše, ne za Miroslava Miškovića („Agrar je naša nafta“) i Miodraga Kostića („Poljoprivreda je dijamant naše privrede“), ali ukupno gledano, stvari stoje katastrofalno. Izvoz poljoprivrede lane jeste bio veći nego prethodnih godina, međutim…

Izvukli smo izvoz po hektaru koji je pre dve godine iznosio samo 446 dolara i svrstao nas na apsolutno začelje u Evropi, odmah posle BiH, Albanije i Rumunije. Na začelju smo i po prinosima među 18 evropskih zemalja. Iza nas su, recimo, kada je reč o kukuruzu, po podacima sektora za agrar i ruralnu politiku Evropske komisije, samo Bugarska s 2,5 tone po hektaru i Rumunija s 2,9 tone.

Srbija jeste poljoprivredna zemlja jer spram svoje površine ima izuzetno veliko učešće poljoprivrednog zemljišta u ukupnoj površini. Međutim, kada se pogledaju podaci o prinosu osnovnih poljoprivrednih kultura u Srbiji od 1980. do 2011. godine, vidi se da praktično 25 godina imamo stagnantne prinose; povremene oscilacije oko referentne vrednosti dešavaju se samo u slučajevima izrazito povoljnih klimatskih faktora. Srbija je, pomenimo, zemlja s najmanjim postotkom navodnjavanih površina u Evropi. Statistika kaže da iznose samo jedan odsto ukupno obradivih površina, što svakako treba uzeti s rezervom, ali da smo i po tome na začelju – to stoji.

NA ZAČELJU EVROPSKOM

Manji prinos pšenice od Srbije (prosečne 3,6 tone po hektaru u 2009.) imaju Grčka, koja nema ni izbliza odgovarajuće klimatske i pedološke uslove za gajenje ove kulture u odnosu na nas; Bugarska, koja je zemlja ekstenzivne poljoprivrede i nepovoljnijih klimatskih uslova od Srbije; Rumunija, gde je poseban slučaj kvaliteta poljoprivredne proizvodnje i nedovoljnih ulaganja, i Portugal, s veoma lošim klimatskim faktorima. Sve ostale zemlje, slične Srbiji po geografskom položaju i pogodnosti uslova za gajenje pšenice imaju prinose neuporedivo veće od naših.

U Belgiji je, na primer, prinos 8,5 tona po hektaru, u Holandiji 8,4 tona, Danska ima 7,3 tona, Češka pet, a Bugarska 2,4 tone.

Kod kukuruza kao glavnog izvoznog proizvoda poljoprivrede situacija je još nepovoljnija. Srbija ima prosečan prinos od 4,6 tone po hektaru (2009. godina), dok Belgija u isto vreme ima 11,5 tona, Austrija 10,2, Grčka 9,8, Slovenija 7,4 tona… Pomenimo, prošlogodišnji prosečan prinos pšenice u Srbiji je 4,2 tone, a kukuruza 5,1 tona po hektaru.

Uz ispolitizovan agrar kakav imamo i donošenje mera kojima sa samo gasi vatra, bolje i ne može biti. Iako iz resornog ministarstva poručuju da će pomoć ove godine dobiti svi poljoprivrednici koji imaju registrovana gazdinstva, to jest, njih oko 450.000 umesto 82.000, koliko ih je subvencije dobijalo do sada, to nije tačno jer će neke vajde imati samo oni koji postignu prinos.

Pitanje nad pitanjima je – koliko Srbija daje novca za „naftu i dijamante“. Njeni predstavnici zaduženi za agrar kažu – više nego lane, ali izdvajanja za poljoprivredu u ukupnom budžetu realno su opala u odnosu na prošlogodišnja i iznose manje od dva i po odsto. Zapravo, izdvajanje iz republičke kase za seljačku ostaje isto, a predviđeno je da znatnije budu povećani samo sopstveni prihodi ministarstva.

Ljubica Blitva Trošić