Autonomija ponovo objavljuje intervju koji je sa Petrom Matićem Duletom (1920 – 2024), narodnim herojem, komadantom Sremskog partizanskog odreda, a potom i Šeste vojvođanske brigade, general-pukovnikom JNA Petrom Matićem Duletom. prošle godine vodila izvršna direktorica NDNV-a Ana Lalić. Slava Ti, komandante!

***

Poslednji živi narodni heroj Jugoslavije, komadant Sremskog partizanskog odreda, a potom i Šeste vojvođanske brigade, general – pukovnik JNA Petar Matić Dule danas je napunio 103 godine. U njih je, sudeći samo po poznatoj biografiji, stalo iskustva za bar tri života i na svaki od njih “drug Dule” može biti sa pravom ponosan. Svoju antifašističku borbu za jednakost i socijalnu pravdu nastavio je i decenijama nakon rata, sve dok se nije otvoreno usprotivio nacionalističkoj politici Slobodana Miloševića o stvaranju “Velike Srbije”, kada je od strane režima proglašen za “neprijatelja Srbije”.

Kako piše Nova.rs, odlučnost, istrajnost i borbenost koje su ovog komadanta Velikog transporta karakterisale tokom Drugog svetskog rata, prisutne su i danas.

Ekipu Nova.rs, pred zakazani intervju dočekao je ispred zgrade na Senjaku, sišavši pešice sa drugog sprata, “ukoliko im treba pomoć”. Ispostavlja se da ga je upravo ista empatija i potreba da pomogne drugima kao devetnaestogodišnjaka motivisala da se priključi antifašističkom pokretu. Mada je sam pripadao relativno dobrostojećoj zemljoradničkoj porodici u rodnom Irigu, Matića je pogađala socijalna raslojenost i nepravda koju je svakodnevno viđao po Sremu.

“Mi smo imali nešto više zemlje i pripadali smo, kakvom takvom, srednjem staležu. Ali, mnogi moji drugovi nisu imali ništa, bili su puka sirotinja. Srem je tada bio većinom opozicno opredeljen upravo zbog te socijalne nepravde i klasne podele. Upijao sam sve te priče od starijih komšija, stručeva, rođaka … ali sam i sam video tu nepravdu na svakom koraku i u meni se stvorila želja da se borim za pravdu i ravnopravnost. Brat od strica je bio stariji od mene i već angažovan komunista, tako da sam se vrlo brzo i sam priključio”, kaže on, napominjući da je u Sremu upravo srednja klasa bila nosilac borbe za ravnopravnost i slobodu.

“Zahvaljujući studentima i starijim članovima KPJ, do mene su dolazili propagandni materijali, literatura iz kojih sam saznavao ne samo o događajima u svetu nego i o idejama i ciljevima komunista. A te ideje je u Sremu, gde su ljudi bili pismeni i svesni nepravde zbog visokih poreza i klasnih podela, bilo lakše objasniti”, priča Matić, ističući da su Sremci “uvek bili borbeni”.

Od samog ulaska u KPJ, Matić vrlo brzo postaje sekretar mesnog komiteta, po odlasku u partizane napreduje do komandanta Sremskog partizanskog odreda, a naknadno i komandanta Šeste vojvođanske udarne brigade. Prvi put je ranjen već u leto 1942. godine, tokom prve fruškogorske ofanzive. Predvodeći dva odreda sa svega 150 podunavskih i 250 fruškogorskih partizana, Matić je krenuo u probijanje neprijateljskog obruča od Sremskih Karlovaca do Iriga, sastavljenog od elitne nemačke divizije od “blizu dvadeset hiljade nemačkih, ustaških i domobranskih jedinica”.

“Ranjen sam u nogu, kod zgloba. Upucan sam iz blizine, tako da je od vreline metka rana bila i spržena, što je na kraju dobro završilo jer je tako i zarasla. Oslanjajući se na pušku dočepao sam se vinograda, odakle sam se skotrljao nazad u šumu, i tako se spasao”, vedro priča komadant Dule, dodajući da je četa, uprkos ogromnim brojčanim razlikama, uspela da probije obruč i nestane u fruškogorskim šumama. Kroz iste šume i neprijateljske obruče 1943. godine probijalo se i 1.100 vojvođanskih dobrovoljaca sa više od 100 zaprega natovarenih hranom, odećom i sanitetskim materijalom. Akcijom, koju je Veljko Bulajić ovekovečio čuvenim filmom “Veliki transport”, komandovao je upravo Matić.

“Tri stotine kilometara su ti ljudi pešačili od Fruške gore do bosanskih šuma. Kolonu su pratili brigada i dva bataljona Fruškogorskog odreda. Među njima su bili vojvođanski seljaci, mahom stariji ljudi sa kojima sam se dogovorio da se, nakon što svojim zaprežnim kolima prevezu hranu i materijal, odmah vrate u Vojvodinu. Međutim, pošto je većina njih imala sinove i kćeri u partizanima, niko se od njih nije vratio, već su ostali da se bore. Ostali su sa svojom decom, predajući partizanima svoje konje, što je za svakog Vojvođanina, naročito u to vreme, predstavljalo pravo bogatstvo”, ispričao je Matić, koji se i nakon rata strastveno zalagao za prava Vojvodine i Vojvođana.

Nakon ponovnog ranjavanja 1944. godine, zbog prostrelne rane u grudima zajedno je sa još desetak drugova avionom transportovan u partizansku bolnicu u Italiju. Odatle, krajem godine odlazi u SSSR u ratnu školu Crvene armije. Po povratku obavlja razne vojne funkcije, a nakon penzionisanja početkom osamdesetih postaje član Predsedništva CK SKJ, zatim i šef saveznog SUBNOR-a, gde ostaje sve do sukoba sa Miloševićevom ratnohuškačkom politikom 1988. godine. Pitanje vojvođanskog političkog subjektiviteta mu je bilo podjednako važno i za doba Tita, kao i u mračno doba Miloševića.

“Interes skoro svih je bio da se Vojvodina pretvori u nekakvo skladište hrane za celu Jugoslaviju. Mi iz Vojvodine smo bili žestoko protiv toga, zahtevajući da imamo pravo, kao i svi drugi, da se normalno razvijamo i da budemo ravnopravni. Nije tačno da smo želeli da Vojvodina bude republika, to nam se prišiva, ali je tačno da smo se borili da ona ima politički subjektivitet. Nismo ginuli za nešto apstraktno. I Vojvodina nije imala za koga da se opredeli nego za Srbiju, ali da zadrži vlastiti politički subjektivitet”, rekao je Matić svojevremeno u intervjuu za Vreme. Danas ističe da je prema Vojvodini identičan stav imala i svaka naredna vlast, dok je nisu “u potpunosti osiromašili”.

“Nikada nas nisu razumeli, nikada. Jer, da su nas razumeli, morali bi i priznati da postojimo kao politički subjektivitet. Njihovo nerazumevanje Vojvodine je zapravo interes i doprinosi da oni dobiju više, to je suština. Svađa je uvek bila oko podele kolača i išla je do takvog apsurda da su se jedno vreme zalagali da Vojvodine ne bude ništa drugo neko skladište hrane iz koje će da se deli hrana”, kaže Matić.

Ono što nije uspelo okupatorima, krajem osamdesedtih je uspelo Slobodanu Miloševiću. Nakon što se otvoreno suprostavio Miloševićevom razbijanju Jugoslavije i potenciranju ideje “Svi Srbi u jednoj državi”, Matić je prvo smenjen sa pozicije u SUBNOR, a potom je dao ostavku i na članstvo u Predsedništvu CK SKJ. Tadašnji režimski mediji su ga nazivali “izdajnikom” i neprijateljem društva, pretresana mu je kuća, oduzeto mu je oružje, a sva odlikovanja “nestala”. Živeo je povučen od javnosti, “ćuteći trpeo obespravljenost” i sretan “što nije završio u kreču, kao Stambolić”.

Na opasku da danas Srbija prolazi kroz sraman istorijski revizionizam u kom se odriče sopstvene antifašističke ideologije, Matić pojašnjava činjenicom da su danas u Srbiji većina “oni koji su rat izgubili”.

“Danas su pobedili oni koji nisu antifašisti. Mesto dobijaju oni koji nisu ni ratovali i koji su nemogući u svakom državničkom smislu. To su kojekakve barabe”, kaže poslednji narodni heroj Jugoslavije, general – pukovnik Petar Matić Dule.

(Nova.rs, Foto: NDNV)