Prilikom nedavne posete Zvorniku, patrijarh Porfirije je osveštao Saborni hram i održao prigodnu propoved. U besedi se patrijarh dotakao raznih tema, ali je posebnu pažnju posvetio pohvali preduzeću na čijem se čelu nalazi, te pokušaju da definiše srpsku nacionalnu pripadnost.

Patrijarh je ponovio oveštalu tezu da Srbin nužno mora da bude pravoslavan, što je nastojao blagoglagoljivo da obrazloži.

“Od kad jeste ono što jeste, od kad sebe naziva Srbin Srbinom i Srpkinja Srpkinjom, od tog trenutka i Srbin i Srpkinja, vasceli srpski narod diše pravoslavnim plućima, misli pravoslavnim umom, gleda pravoslavnim očima, sluša pravoslavnim ušima i njegovo srce kuca pravoslavnom Crkvom, kuca Hristom”, besedio je Porfirije pravoslavnim jezikom i pravoslavnim glasnim žicama, gledajući pravoslavnim očima okupljenu pastvu, dok ga je u pravoslavnoj cipeli žuljalo pravoslavno kurje oko.

Samo su pravoslavci Srbi

Nastavio je u klasičnom maniru nacionalnog poetskog kiča, podižući lestvicu srbovanja na viši nivo: “Mi znamo da kao što je čovek bez duše leš, tako je i svaka srpska zajednica, svako srpsko mesto i svako srpsko naselje koje u sebi nema hrama mrtvo naselje”. Nema ništa gore od patriotske kvazipoezije, tu je banalnost neizbežna. Sahrani patrijarh jednom rečenicom sva sela u Srbiji koja nemaju svoju crkvu, za njega su svi ljudi koji u njima žive prosto mrtvi, leševi, zreli za grob.

Na kraju je Porfirije izneo logičan zaključak, uzimajući na sebe ingerencije koje ne pripadaju nijednom živom stvoru: “Bez pravoslavne vere i Pravoslavne Crkve nije moguće zamisliti Srbina. Tamo gde nema pravoslavne vere, a postoje oni koji sebe zovu Srbima u najmanju ruku, oni nisu u pravom smislu te reči potpuni ili nisu u pravom smislu te reči naslednici Svetog Save”. Kojim je čudnim putevima patrijarh došao do navedenih zaključaka nije nam poznato. Porfirije nije rekao da li je u pitanju plod ličnih razmišljanja, božansko otkrovenje ili prepisivanje iz oveštalih nacionalističkih kupusara.

Nacionalni defetizam

Iako Porfirijeve reči zvuče kao vrhunac klero-nacionalističke nadobudnosti, one su zapravo defetističke. Više od 30 godina slušamo nacionalističke ideologe kako su svi oko nas Srbi, samo to neće da priznaju. I ne samo da ih slušamo, hteli-ne hteli, već su te šovinističke fantazije ušle i u udžbenike i postale zvanična istina za učenike naših škola. Tako u udžbeniku istorije za treći razred gimnazije, čiji je autor Radoš Ljušić, stoji: “Srpsko nacionalno biće ostalo je trodelno, ali dok se pravoslavni Srbi izjašnjavaju kao pripadnici srpske nacije, rimokatolici i muslimani sve više se smatraju Hrvatima, odnosno Bošnjacima”. Ukratko, Bošnjaci su poturčeni, a Hrvati pokatoličeni Srbi, dok su Crnogorci, naravno, oduvek i zauvek deo srpskog naroda.

Od posrbljavanja Makedonaca se iz nekih razloga u međuvremenu odustalo, mada su i oni bili na meti velikosrpskog nacionalizma pre tri decenije. Mitropolit Amfilohije je bezecovao makedonsku teritoriju, Srpska radikalna stranka je u svom programu predviđala uključivanje i Makedonije u ‘Veliku Srbiju’, pričalo se o Staroj Srbiji, to je čak ušlo i u glupe šovinističke viceve o Makedoncima koji su zapravo “Srbi so teškata govornata manata”. I nakon svih tih prisvajanja drugih nacija, dođe patrijarh i jednim potezom odustane od svih velikih pretenzija, svodeći srpsko pleme na pravoslavni živalj. Eh, na šta je spao velikosrpski nacionalizam, više ne sanja krupne snove, sav se skupio, kao zastava posle pranja u krvi.

Doduše, patrijarhova beseda se nekim čudom poklapa sa planovima Aleksandra Vučića za stvaranje Srpskog sveta, za širenje uticaja tamo gde je to moguće. Po toj doktrini koja je u neobičnom saglasju sa Porfirijevom, pod Vučićevom šapom bi, osim Srbije, trebalo da se nađu Republika Srpska, sever Kosova i Crna Gora. Da parafraziramo Porfirija i Šešelja, gde su pravoslavni Srbi – tamo su i srpske zemlje. Skromno u odnosu na početne hegemonističke planove, ali treba biti racionalan.

Totalitarno nasilje

Porfirijeva beseda svedoči o suštinskom neprijateljstvu prema slobodi pojedinca i ličnom dostojanstvu. Patrijarh mrtav hladan uzima sebi slobodu da milionima drugih ljudi određuje ko su i šta su, kako se osećaju, koje su nacionalnosti, propisujući pravoslavnu veru kao neophodni uslov za pripadanje srpskoj naciji. To je tipično totalitarno nasilje prema čoveku, prema njegovoj slobodi da se izjasni onako kako želi. Patrijarh je podlegao iskušenju da upravlja tuđim dušama, da gospodari drugima, da određuje ko može, a ko ne može da bude Srbin.

Po toj Porfirijevoj redukcionističkoj doktrini, u Srbe ne spadaju recimo srpski nadrealisti, komunisti, ateisti, agnostici. To valjda znači da iz srpske kulture treba da izbrišemo dela Marka Ristića, Oskara Daviča, Stanislava Vinavera, Vaska Pope, Branimira Nušića, Monija de Bulija i mnogih drugih. Porfirije ne dozvoljava mogućnost da osoba srpske nacionalnosti bude budista, musliman, protestant, katolik, ravnodušna prema religiji, gnostik, deista… Sve je to zabranjeno za Srbe. Srbin i Srpkinja ima samo da slušaju svog patrijarha, da pognu glavu, da ne misle ništa i da rade šta im se kaže.

Besudna zemlja

Srbija je odavno besudna zemlja, ali ipak treba napomenuti da je ono što govori patrijarh čista diskriminacija i kršenje Ustava ove zemlje. Član 47 Ustava Srbije je izričit i nedvosmislen: “Izražavanje nacionalne pripadnosti je slobodno”. Dakle, svako može da se izjasni kako god želi, pa čak i kao Srbin, a da prethodno ne pita patrijarha za dozvolu. Isti član takođe kaže: “Niko nije dužan da se izjašnjava o svojoj nacionalnoj pripadnosti”. Ne samo da patrijarh nema pravo da nekome određuje kriterijume za nacionalnu pripadnost, već nema pravo ni da nekog prisiljava da se izjasni, niti da podrazumeva nečije nacionalno osećanje. A i sama ideja da drugom čoveku propisuješ kako se oseća, u bilo kom smislu, pa i nacionalnom, potpuno je sumanuta.

Takođe, Član 21 Ustava Srbije zabranjuje svaki oblik diskriminacije, uključujući i diskriminaciju po osnovu nacionalne pripadnosti. Patrijarha, naravno, Ustav ne zanima, jer je on iznad zakona, a crkva je država u državi, a tu pomaže i savezništvo sa Vučićem, kao i začuđujuća pokornost koju veliki deo građana oseća prema takozvanim svetim licima i ostalim svetinjama. Zanimljivo je da je kod nacionalista diskriminacija uglavnom usmerena na druge nacije, dočim je patrijarh udario da diskriminiše Srbe. A posle isti ti klerikalci, nacionalisti i slični kukumavče nad večnim srpskim podelama koje nas načisto upropastiše.

Porfirije, poslednji Srbin

Nije patrijarh usamljen u  nastojanju da uspostavi kriterijume pripadnosti srpskoj naciji, stvarajući od nacionalnog identiteta totalitarni ideološki konstrukt. Svako malo se nađe neki nacionalistički jurišnik koji po ličnom nahođenju ispisuje ljude iz srpstva. Tako su razni političari, ideolozi, naci-intelektualci i slični brojači krvnih zrnaca izbacivali iz srpskog naroda svakog ko priznaje genocid u Srebrenici, pa onda kosovske Srbe koji sarađuju sa Kurtijem a nisu pod Vučićevom kontrolom, pa one koji ne vole čiča Dražu, pa antifašiste i komuniste, pa ljude koji nemaju teritorijalne pretenzije prema susedima i preziru velikosrpski hegemonizam, i tako redom.

Takvi su proglašavani za izrode, izdajnike, strane plaćenike, autošoviniste, domicilne ništarije koje nemaju pravo da budu Srbi. Ko je patrijarha i te nacionaliste ovlastio da određuju drugim ljudima identitete, to niko živi ne zna. Sami su sebi rekli da na to imaju pravo, a nikog nema da ih pozove na odgovornost i prizove pameti. Doduše, redukcionistički princip koji primenjuju patrijarh i njegovi sličnomišljenici ima veliku manu. Kad jednom počne ta proizvoljan diferencijacija koja ima logiku staljinističke čistke, tu nema kraja. Svako je sumnjiv i niko nije siguran da je dovoljno Srbin, dovoljno pravoslavan, da zadovoljava stroge totalitarne kriterijume.

Prvo od srpstva otpadnu nepravoslavni, a onda krene diferencijacija među pravoslavnima. Tu teško da mogu spadati oni koji gotovo nikad ne idu u crkvu, pa potom oni koji ne poste, pa onda oni koji se ne pričešćuju, pa onda oni koji ne poštuju Božje zapovesti, i tako redom. Na kraju bi po Porfirijevim kriterijumima jedino članovi Svetog Sinoda bili Srbi. Mada, ako pogledamo kako se episkopi ponašaju, ni oni nisu baš pravoslavni. Ostaje samo patrijarh, kao poslednji Srbin na svetu. To je logičan ishod redukcije do apsurda, ali dotle dovodi totalitarni princip. Kao što je u SSSR-u jedini pravi komunista bio Staljin, svi drugi su bili pod sumnjom i u svakom trenutku su mogli da završe u Gulagu, tako je i kod nas jedini pravi Srbin patrijarh Porfirije. Bar po njegovim kriterijumima.

Doduše, patrijarh je lepo rekao da “bez pravoslavne vere i Pravoslavne Crkve nije moguće zamisliti Srbina”. To samo znači da njemu, rabu Gospodnjem Porfiriju Periću, nije moguće da tako nešto zamisli. Pomanjkanje imaginacije, oskudna mašta, duhovno siromaštvo – to su patrijarhovi privatni problemi. Zašto bi se oni ticali bilo koga drugog? Neka patrijarh sam rešava svoje probleme, a sve one koji se osećaju kao Srbi neka ostavi na miru.

(Al Jazeera Balkans, foto: Gradski portal)