Standardno, 12 godina od kada vlada Srpska napredna stranka, poznavaoci prilika znaju da ni tokom leta nema odmora kada je reč o traženju što unutrašnjih što spoljnih neprijatelja. Da je to uobičajen način ponašanja vlasti u Srbiji za Insajder kaže Aleksandar Popov iz Centra za regionalizam.

„Oni ne znaju drugačije da rade jer tako funkcionišu. Na tom principu oni zapravo i vladaju jer naša vladajuća struktura želi da nam uređuje živote po njihovoj meri. A po njihovoj meri nije patriotski letovati u Hrvatskoj, čak je i izdajnički graditi mostove sa Albancima kroz festivale kao što je Mirdita, nije patriotski govoriti da je u Srebrenici počinjen genocid itd. Njima trebaju zapravo neprijatelji i oni ih stalno prozivode. Potreban im je spoljni neprijatelji i kako oni prikazuju, naša nacija je ugrožena sa svih strana i sada je najvažnije da budemo saborni“, ističe Popov.

Dodaje da je to i razlog održavanja Svesrpskog sabora sa ključnom rečju „sabornost“ kako bi se „odbranili od silnih neprijatelja“ dok su kritičari označeni kao izdajnici ili „ustaše“. Popov smatra da bi Srbija kao najveća država na Zapadnom Balkanu trebalo da bude faktor stabilizacije regiona, ali da to nije slučaj.

Popov kao sramotnu ocenjuje izjavu predsednice Narodne skupštine Ane Brnabić na televiziji Hepi da je fudbalska reprezentacija otišla na Evropsko prvenstvo u Nemačku hrvatskim avionom ističući da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je ušao u avion da isprati fudbalere, bio očajan i ljut zbog toga.

Brnabić je rekla i da se o tome ćutalo i da je bila tajna kako se ne bi uznemirila reprezentacija pred put, kao i da se ne bi potezalo pitanje čija je to odgovornost.

„Sve to je sramotno! Sramotno je i na koji se način predsednik ponašao u Generalnoj skupštini i kako je cela Vlada posmatrala zasedanje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija na kojoj se glasalo o Rezoluciji o Srebrenici. A da ne govorimo o ovakvim izjavama Ane Brnabić. To samo govori o stepenu ulizištva i poniženja i samoponižavanja koje ljudi sebi dozvoljavaju da bi ostali na vlasti, da bi se dodvorili Vučiću. To sve prelazi svaku granicu dobrog ukusa, a da ne govorimo što etiketiraju ljude i time kada neko letuje u Hrvatskoj. Da ne govorimo ako je još nešto rekao protiv vlasti, onda se etiketiraju kao izdajnici. Sve to prelazi ne samo granicu dobrog ukusa, nego za neke ljude koji se energičnije suprotstavljaju takvom trendu to, posle postaje i pomalo i opasno“, poručuje Popov u razgovoru za Insajder.

Podseća i na slučaj programskog direktora NDNV-a i univerzitetskog profesora Dinka Gruhonjića koji zbog hajke zvaničnika i pojedinih medija doživljava svakodnevne pretnje na ulicama u Novom Sadu.

„Moj sugrađanin Dinko Gruhonjić mesecima je tema napada, ‘dežurni ustaša od najvećih izdajnika u ovoj zemlji’. Tako da, vreme u kome živimo jednostavno nije za normalne ljude. Mi živimo od krize do krize, od Oluje, i Srebrenice, i Vukovara, do drugih godišnjica, razmene oštrih reči na relaciji Beograd – Priština, Beograd – Sarajevo, Beograd – Zagreb itd.“, kaže direktor Centra za regionalizam.

Ističe da bi bilo normalno da se uspostavljaju dobrosusedski odnosi, a ne da postaje normalno da imamo kratkotrajna zatišja u prepucavanjima.

„Bio je jedan period nekog hladnog mira, od onog pravoslavnog Božića kada je naša ekipa na inicijativu Pupovca i Žigmanova otišla u Zagreb. I tu je bilo nekoliko dobrih gestova, ali to ne potraje dugo i onda naravno krene njihov uobičajen način komuniciranja sa susedima. Naravno, i tamo se nađu dežurni koji će da odgovaraju i eto, takva nam je onda atmosfera i u celom regionu u kom je krajnje neugodno živeti ljudima koji bi trebali da imaju jedan stabilan i miran život i da ih je baš briga i za politiku i za sve njih“, poruka je Popova.

Ulje na vatru dolivaju i potezi sa svih strana – jer kako građani da razumeju kada Kancelarija Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju saopšti da su vlasti u Prištini ponovo zabranile direktoru Kancelarije Petru Petkoviću da poseti srpsku zajednicu na Kosovu za Vidovdan ili da glumcu Nenadu Jezdiću nije dozvoljeno da odigra predstavu na Kosovu ?

„Našim kao i drugim nacionalistima trebaju kao hleb nacionalisti sa druge strane. Postoji zabluda da se nacionalisti međusobno ne podnose. To nije tako. Oni su potrebni kao hleb jedni drugima da bi davali argumente ovoj drugoj strani da može da napada i da time homogenizuje naciju i da ove domaće teme i probleme skloni u stranu. I da se priča o tome kako nas napadaju sa svih strana i da se moramo okupljati. Kad je reč o običnom čoveku, većina, mnogi ljudi zapravo to ne razumeju. Mnogi primaju te informacije zdravo za gotovo. Ljudi misle da ih neće lagati preko televizije, a zapravo nema dovoljno medijske pismenosti“, siguran je Popov.

Zato manipulacija, kako objašnjava naš sagovornik, prolazi kod mnogih ljudi u Srbiji, ali i u drugim državama regiona. Retki su oni koji „mućnu svojom glavom“ u potrebi da su bolje informisani.

A ko bi mogao da bude glas razuma u ovakvoj regionalnoj političkoj sceni?

Glas razuma su, kako navodi Popov, nezavisni intelektualci i predstavnici nevladinih organizacija koji su najviše i na udaru režima.

„To bi trebalo da bude opozicija. Međutim, na primeru o Kosovu teško ćete čuti neku iskrenu reč, jer se boje da će izgubiti glasove i da će biti optuženi da su izdajnici. Tako da, političari bilo da su opozicioni ili ne, po pravilu kalkulišu i od njih se ne čuje toliko tih kritičkih tonova koji se tiču nacionalizma i šovinizma koji se raspiruje. Kod nas je legalizovan izraz „Šiptar“ koji je uvredljiv i predstavlja govor mrže. Aleksandar Vulin je prvi počeo da ga koristi i sad je najnormalnije da u svim medijima ili u većini medija, posebno u tabloidnim medijima ili u izjavama pojedinaca koji su na vlasti, da ta reč iako je uvredljiva za Albance cirkuliše. Jednostavno, prosečan građanin nije dovoljno medijski pismen da bi mogao da prepozna šta je tu laž, šta je govor mržnje i šta je raspirivanje mržnje“, podvlači sagovornik Insajdera.

Skeptičan je kada je reč o normalizaciji odnosa trideset godina od raspada nekadašnje Jugoslavije. Posebno, dodaje, stoga što su na vlasti iste one političke garniture kao i devedesetih a u Srbiji i personalno.

„Teško je među njima pronaći sada nekoga ko bi pokrenuo taj proces suočavanja sa prošlošću, a onaj ko bi to mogao, to je Evropska unija koja bi trebalo više da insistira na tome, ali oni to ne rade dovoljno. Tako da tu preovlađuju nažalost i interesi. EU forsira sada iskopavanje litijuma u Srbiji i onda dok je ova vlast prisutna i spremna da to sprovede dotle će kritika na račun te vlasti biti blaga i neučinkovita. Tako da tu nema ni unutrašnje, ni spoljne snage koja bi pokrenula taj proces“, skeptičan je Popov.

Podseća da je početkom ovog veka bilo izvinjenja i drugih gestova, međutim to se završilo početkom prošle decenije – više takvih gestova nema i prisutna su „prepucavanja“ sa svih strana.

I dok su odnosi na političkom nivou katastrofalni, zahvaljujući civilnom društvu, ali i privrednicima i kulturnim radnicima, odnosi između društava su daleko bolji nego politički.

„Život ide svojim tokom, niko nije ostrvo. Saradnja postoji i sve manje ima nekog odijuma kad, na primer, ideš da letuješ u Hrvatsku ili kad neko sa hrvatskim registracionim tablicama dođe ovde. Ranije je bilo i razbijanje šoferki, a sada toga skoro da i nema. Mada bi političari voleli da ima, da bi oni imali gorivo za raspirivanje mržnje i za te poruke da nije patriotski letovati na hrvatskom primorju“, jasan je Popov.

Poslednjih godina, povećava se trend odlaska ljudi iz Srbije na sezonski rad upravo u Hrvatsku tokom letnje sezone.

„To je jedno prirodno stanje stvari. Ne može to zustaviti nijedna politika, ljudi idu za svojim interesima. Politika ide šumom, a mi idemo drumom kao slobodni građani koji razmišljaju svojom glavom i gledaju svoji interes“, zaključuje Popov.

(Insajder/foto: Autonomija)