I pored činjenice da su od početka ovog veka do danas Evropska unija i njene članice u Srbiju nepovratno uložile gotovo tri milijarde evra, građani Srbije i dalje veruju da je najveći donator njihove zemlje Rusija.
Šef diplomatije Nemačke poslednjih dana se ovako čudio: ne može biti da u Srbiji velika većina stanovništva još uvek veruje da je Rusija ta koja njihovoj zemlji pruža najveću finansijsku pomoć. „Ne razumem, na primer“, nastavio je Zigmar Gabrijel, „zašto nekoga na putu od aerodroma ka centru Beograda pozdravlja veliki bilbord posvećen rusko-srpskom prijateljstvu, dok su žuta i plava boja Evropske unije potpuno nevidljive.“
Nemački šef diplomatije pošao je od standarda racionalnosti i otuda njegovo nerazumevanje.
Naklonost ogromnog broja srpskog stanovništva prema Kremlju, nije, međutim, zasnovana na rasuđivanju, na računici, na ispravnom shvatanju sopstvenog interesa ili viziji uspešnije budućnosti.
„Ruski i srpski narod su skoro isti narod i onda ljudi imaju veru u Rusiju, uvereni su da će Rusija više da im pomogne nego Evropska unija. Ja Evropskoj uniji ne verujem ništa, ja samo cenim Rusiju“, kaže Dimitrije Stanić iz Užica.
Njegovi sugrađani slično misle:
„Vučić se ljubi sa Merkelovom, ali ja uvek imam neku nadu da će nam Rusi pomoći“, kaže Boban, a Žarko Višnjevac eksplicira razloge za naklonost Rusiji:
„Vjerujem u Rusiju zato što nemamo nikakvo loše iskustvo kroz istoriju, a onda nas spaja i tradicija, isto porijeklo. Od Rusije se makar ne očekuje nikad nikakvo zlo, a od Evropske unije uvijek se očekuje prevara. U jedno sam siguran: ako dođe do svjetskog sukoba, po prirodi stvari naći ćemo se na strani na kojoj je Rusija“, uveren je ovaj Užičanin.
Na njega i slične mu ne utiče informacija da su evropske kompanije u Srbiju uložile pet puta više novca nego ruske. One su u proteklih 10 godina uložile gotovo 15 milijardi evra, što je čak 73 odsto svih investicija koje su došle u Srbiju. EU je tradicionalno ključni i najveći trgovinski partner Srbije, sa udelom više od 63 odsto u njenom ukupnom izvozu i uvozu.
Na drugoj strani, ruske investicije u Srbiji dostigle su 2,4 milijarde evra, robna razmena 2,3 milijarde dolara, s tim da uvoz značajno nadmašuje izvoz u Rusiju.
Svemu ovome uprkos, da je Rusija najveći donator Srbije veruje 25 odsto građana Srbije. Pokazuje to istraživanje Kancelarije Vlade Srbije za evropske integracije sprovedeno krajem prošle godine. A da su EU i njene članice od 2000. do 2015. godine Srbiji donirale 2,7 milijardi evra bespovratne pomoći i time značajno doprinele njenom razvoju zna samo 21 posto ispitanih.
Kancelarija za evropske integracije od 2002. godine redovno sprovodi istraživanje javnog mnenja prema standardu Evrobarometra, kako bi se sagledala procena građana koji su njihovi interesi u procesu pristupanja Evropskoj uniji i kako vide budućnost koju očekuju za sebe i svoju porodicu.
O upornoj tvrdokornoj raspolućenosti srpskog društva na poklonike majčice Rusije i pristalice evropskog puta Srbije Mihailo Crnobrnja, predsednik Evropskog pokreta Srbije, ovako razmišlja:
„Ja mislim da je to ono što bi se moglo nazvati socijalna šizofrenija. Na jednoj strani imate one koje predstavlja bivši predsednik Tomislav Nikolić, koji je svojevremeno rekao da je Rusija njegova majka, što je apsolutno nedopustivo, a na drugoj strani evidentno je da Vučić i cela bivša Vlada, a sada opozicija, naginju na žuto-plavu stranu.“
Povodom teze mnogih rusofila u Srbiji da Rusija u istoriji nikad nije izdala Srbiju, Crnobrnja podseća:
„Mi tradicionalno imamo sposobnost i veštinu da zaboravljamo ruske nepravde. Na primer, Sanstefanski mir gde su oni stali iza Bugarske ili 1948. godinu, kada su nam uveli najoštrije sankcije koje su u to vreme postojale. Dakle, to se zaboravlja, a ostaje u pamćenju da su učestvovali u oslobađanju Beograda i zatim Vojvodine na putu za Mađarsku. Pamte se, naravno, i njihove pesme, i junaštvo i stvarno velike zasluge na kulturnom planu – bilo da je u pitanju balet ili opera ili književnost. To je ta dimenzija nekog, hajde da kažemo, rusofilstva. Zašto povremeno iskrsne potreba da se tim rusofilstvom dičimo – to je ono što meni nije jasno“, kaže Crnobrnja.
Uz atavističko religijsko-etničko svrstavanje uz Rusiju, međutim, čak bi i rusofili radije živeli, radili i zarađivali u Nemačkoj, Austriji, Kanadi ili Americi nego u Rusiji, podseća ovaj naš sagovornik.
Postavlja se, naravno, i pitanje koliko je sama Evropske unija odgovorna što ljudi ovde vrlo malo znaju o pomoći Brisela regionu.
Da Unija nije na najbolji način informisala stanovništvo zemalja-kandidata, među kojima je i Srbija, o tome koliko je investirala u njihove države u proteklim godinama, ocenjuje Igora Novakovića, direktor istraživanja ISAK-fonda.
„Petnaest godina Evropska unija nije umela da na pravi način promoviše sve ono što je uradila za zemlje-kandidate. Vrlo je verovatno da Brisel treba da upodobi tu informacionu strategiju. Kada to kažem, ne mislim na bilo koju vrstu propagande nego prosto na bolje obaveštavanje o stvarima koje su urađene, o novcu koji je investiran i u Srbiju i u ostale države Zapadnog Balkana“, smatra Novaković i ističe da je u pogledu investiranja u komunikacije i prezentaciju svojih nastupa Rusija bila mnogo efikasnija:
„U Srbiji je to u puni pogon stavljeno od izbijanja ukrajinske krize 2014. godine. Beleži se tako pojava nekoliko novih portala, a među njima i vrlo agresivno propagandne informativne agencije ’Sputnjik’“, podseća Novaković.
On naglašava da Evropska unija kao demokratski projekat ne može prosto parirati kontra-propagandom – otvaranjem nekakvog evropskog Sputnjika – jer demokratija i propaganda uglavnom ne idu zajedno, ali ocenjuje da na pitanje komunikacije sa javnošću i promocije evropskog projekta u ovim državama adekvatniji odgovor moraju potražiti i za Evropsku komisiju i za Evropsku spoljnopolitičku službu i za delegacije Evropske unije u regionu.
STUPS: Bestijarijum