Da što slabije bude zaštićen u slučaju ugrožavanja ili kršenja svojih prava i da poslodavca košta što manje – ovo je, prema rečima sagovornika portala N1 Maria Reljanovića, bio cilj smanjivanja raznih prava radnika u protekloj deceniji, ali i sukcesivno pre toga.

Međunarodni praznik rada 1. maj radnici u Srbiji dočekuju u značajnom porastu raznih oblika nesigurnog rada – van radnog odnosa, i uz statistiku koja, kako ukazuju sindikati – maskira realnost.

Na pitanje da li se beleže poboljšanja radnih prava i položaja radnika u Srbiji u odnosu na prethodni period od nekoliko decenija, Mario Reljanović sa Instituta za uporedno pravo kratko odgovara da – poboljšanja ne postoje.

„Čak ni u oblastima u kojima se radno pravo razvilo prateći tehnologiju (platformski rad, rad na daljinu) nismo uspeli da napravimo neki veći pomak u razvoju radnog prava. Osim antidiskriminacionog normativnog okvira koji je usklađen sa važnim međunarodnim standardima, sve ostalo je regresiralo“, navodi Reljanović.

„Najpre, imamo značajan porast oblika nesigurnog, prekarnog rada, takozvanog rada van radnog odnosa. Oni su delimično uvezeni ugledajući se na najgore trendove i prakse u evropskim zemljama, ali ne prate napore tih zemalja da se iskorene – naprotiv, zloupotreba lažnog samozapošljavanje je na primer potpuno nesankcionisana i veoma prisutna“, navodi naš sagovornik.

Drugim delom oni su, kaže, proizvod našeg „originalnog“ zakonodavstva – „koje ne samo što je suprotno pravnim tekovinama Evropske unije i međunarodnim standardima rada, već nije prepoznato u ovom obliku niti u jednoj razvijenoj zemlji sveta“.

„Na ovim oblicima rada se insistira jer radnici imaju sve obaveze i odgovornosti kao da su u radnom odnosu, ponekad i značajno veće od toga, a ne mogu da ostvare niti jedno pravo koje proističe iz radnog odnosa a regulisano je Zakonom o radu“, ukazuje Reljanović.

Druga vrsta pogoršanja tiče se, dodaje – upravo radnog odnosa.

Radnik da košta što manje

„Radnici koji se nalaze u radnom odnosu u protekloj deceniji (a i pre toga sukcesivno) ostajali su bez raznih prava, dok je veliki broj prava sužen. Osnovni cilj ovakvih trendova je da radnik košta poslodavca što manje, kao i da bude što slabije zaštićen u slučajevima ugrožavanja ili kršenja prava koja mu pripadaju“, kaže sagovornik portala N1.

U kombinaciji oba faktora, jasno je, dodaje, da je položaj radnika danas drastično lošiji od onog koji je bio aktuelan pre 30-40 godina.

„I to ne gledajući neka specifična prava koja su u tom vreme bila rezultat sistema samoupravljanja, nego gledajući samo osnovna prava radnika koja proističu iz međunarodnih standarda rada i koja ne zavise (odnosno, ne bi trebalo da zavise) od aktuelnog društvenog-političkog sistema. Radnici u Srbiji danas ne ostvaruju neka prava koja su propisana kao deo ljudskog prava na rad, pravične i povoljne uslove rada i kao takva predstavljaju civilizacijsku tekovinu“, ističe Mario Reljanović.

„Sramota je biti radnik i pošteno živeti od svog rada“

U Asocijaciji slobodnih i nezavisnih sindikata za portal N1 navode da je osnovna karakteristika našeg, po svim šavovima podeljenog društva, i nekad i sad, tokom svih dvadeset i nešto godina ovog veka – potpuna ekonomska, socijalna i društvena marginalizacija radnika, rada i posebno dostojanstva rada.

„Radnici, najveća društvena grupa i poseban sociološki fenomen, njihov položaj, brojni problemi sa kojima se suočavaju i sa kojima žive jednostavno nisu tema ni u društvu, ni u Vladi, ni u medijima, nisu dovoljno in da bi bili predmet interesovanja takozvane, pretežno samoproklamovane, društvene elite, niti akademske zajednice. Radnicima se bave i o njima brinu jedino sindikati i retki pojedinci iz nevladinog sektora“, kažu za portal N1 u ASNS.

Kada iz statističke virtualne stvarnosti pređemo na realan život stvarnost za većinu radnika, prema navodima sindikata,izgleda ovako: loši uslovi rada, uskraćivanje svih mogućih prava, nepoštovanje zakona, i sve to uz toleranciju ili prećutnu podršku državnih organa, težak socijalni i poražavajući položaj radnika u društvu.

„Status radnika je potcenjivački, sramota je biti radnik i pošteno, bez šema i kombinacija, živeti od svog rada. Deca radnika su, zbog svog materijalnog položaja, diskriminisana i predmet podsmeha od strane vršnjaka. Jednostavno, radnici i njihove porodice su građani drugog reda. Sa druge strane uzurpatorska manjina prisvojila je, odnosno otela, najveći deo zajedničkog bogatstva i koristeći svoje političke, kriminalne i sve druge šeme i kombinacije, uz toleranciju ili čak i pomoć države, dovela većinu građana ove zemlje u položaj prekarijata, kao i da se u pretežnom delu društva uspostavi kultura nepoverenja i programirane bespomoćnosti“, navodi sindikat.

Enormne socijalne razlike ne samo da su neprihvatljive, već, ukazuje ASNS – generišu velike podele koje se reflektuju na sve aspekte politike, ekonomije, kulture, obrazovanja, a pre svega na svakodnevni život.

„Većini zaposlenih nedostaje bar 33.000 dinara“

„Nesporno je da zarade zaposlenih rastu, polako i nedovoljno, ali rastu. Jasno je, iako statistika umnogome maskira realnost, da iole pristojno može da se zaradi samo u velikim finansijskim, upravljačkim centrima i manjim gradovima sa uspešnim fabrikama“, ističe ASNS.

Ali čak i u, dominantnom beograskom regionu, razlike u zaradama su alarmantne.

„Zarada u Starom gradu je skoro tri puta veća nego u Sopotu, a na nivou Republike stanje je još dramatičnije. Jednostavno, većini zaposlenih u Srbiji mesečno nedostaje minimum od oko 33.000 dinara da bi mogli da žive iole pristojno, ako i to omogućava potrošačka korpa, kao merilo potreba. To se odrazilo i na raslojavanje u socijalnom položaju radnika gde su se po visini zarada izdvojili tehnički obrazovani i radnici deficitarnih zanimanja. Kada tome dodamo neprekidne i kontinuirane pokušaje, institucionalne i prikrivene, da se sindikati razjedine i marginalizuju, a sindikalizam obesmisli, dolazimo do nesporne istine da godine i decenije prolaze, a konstanta ostaje, sve krize, društvene i ekonomske neracionalnosti i promašaji, svi pogubni efekti partiokratske i burazerske ekonomije rešavaju se preko leđa i džepa radnika i njihovih porodica“, navodi ASNS.

Sindikat ukazuje da je cilj i strategija svih vlasti, počev od dvehiljaditih – permanentno ograničavanje prava radnika i favorizovanje poslodavaca sa konačnim ciljem da se rad na neodređeno vreme zameni tkz. fleksibilnim oblicima rada.

„Postojeći Zakon o radu je karikatura radnog prava, a permanentno izbegavanje da se posle deset godina makar i delimično promeni jasno pokazuje da se ne menja politika u kojoj se ekonomski problemi i, što je još pogubnije, ekonomski razvoj rešava ukidanjem elementarnih prava radnika zasnovanih na elementarnim radnim i civilizacijskim standardima i svođenjem radnika na potrošnu robu“, ističe ASNS.

Dodatni problem je što se i postojeći, kako ističe sindikat „nakaradni zakoni iz oblasti radnog prava“ – permanetno krše.

Ne isplaćuju ni minimalnu cenu rada

„Krše ih poslodavci, a posebno državna javna i komunalna preduzeća. Iako je Vlada utvrdila cenu rada po radnom času za 2023. godinu – 230 dinara nijedno državno niti komunalno preduzeće je ne isplaćuje. Takođe svi zaposleni u javnim službama zakinuti su za regres i topli obrok. Poseban problem je praksa da se kroz procedure i kodekse nastoji da se legalizuje klasičan mobing. Uobičajne su permanetne pretnje otkazom, uvođenje radnog vreme od 10 i 12 časova dnevno, neplaćanje prekovremenog rada, nepoštovanje obaveznog odmora između dva radna dana. Problem sve češćeg nedostatka radne snage, pre svega zbog malih plata i maltretmana zaposlenih, nadoknađuje se preraspodelom poslova, koje nema ko da radi, na postojeće radnike za istu zaradu“, ukazuje ASNS.

Prema sindikalistima je, dodaju – izražen revanšizam.

„Otkazi, suspenzije, premeštaji na neodgovarajuća i slabije plaćena radna mesta, postaju pravilo. Kada se još doda i sudstvo, posebno Vrhovni sud, koje je pod političkim i grupnim uticajem i sve više pristrasno u korist države, banaka i korporacija, a na štetu radnika i inspekciju rada koja je potpuno politizovana i zloupotrebljena, dobijamo pravu sliku radnog i pravnog položaja zaposlenih“, navodi ovaj sindikat.

Koji je prvi korak

Prema rečima Maria Reljanovića, na položaj radnika najviše utiču politike koje se sprovode.

„Trebalo bi u tom smislu odustati od isključive podrške takozvanim stranim investitorima i celog koncepta trke ‘do dna’. Nakon toga bi trebalo preispitati poresku i redistributivnu politiku, ojačati socijalne funkcije države i podršku javnim ustanovama. Uporedo sa time bi naravno morala uslediti i reforma radnog zakonodavstva, pre svega u smislu vraćanja radnog odnosa i radnika u centar radnog prava i ukidanja niza oblika rada koji nisu u skladu sa međunarodnim standardima“, ističe Reljanović.

Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata smatra da za promenu ekonomskog, radno pravnog i društvenog položaja radnika nisu dovoljne samo formalne promene kroz izmene Zakona o radu i drugih zakona kojima se uređuje radno pravni položaj radnika – već korenite i suštinske promene, a pre svega da se promene i redefinišu državne strategije i politike.

„Osnova, princip i cilj mora da bude socijalna država i preraspodela stvorenog bogatstva sa bogate države, korporacija, banaka i pojedinaca na one koji stvaraju društveni proizvod, narod, radnike i njihove porodice. Država mora da se osvesti, da na posvećen i odgovoran način blagovremeno, selektivno i proporcionalno targetira svoje politike , a primaran i suštimski cilj mora da bude briga za radnike, zaštitu njihovih prava, fer zarade, dostojanstvo radnika i rada jer od toga zavise i sva druga elementarna ljudska i građanska prava i slobode, a pre svega život građana i opstanak i kohezija celokupnog društva“, ističe ASNS.

(N1, foto: Pixabay)