Da se podsetimo naše mape puta u tehno distopiju: država je prvo kupila sistem za masovan biometrijski nadzor. Onda je počela da ga postavlja po javnim prostorima u Beogradu. Pa je zatim sastavila procenu uticaja koji bi taj sistem mogao da ima na ustavna prava građana Srbije. Na kraju, da bi masovan biometrijski nadzor u Srbiji bio legalan, država je napisala i zakon.

Izgleda da je u međuvremenu država ohrabrila i lokalne samouprave da, pod izgovorom „podizanja inovacionih kapaciteta“, nabavljaju i instaliraju sistem za masovan biometrijski nadzor po javnim prostorima u svojim sredinama – i da pritom ne brinu mnogo o zakonitosti tog postupka. Takođe, nabavka ovog sistema nije jedna svršena radnja, a ni sistem nije jedna zatvorena celina: njegova izgradnja je permanentan proces i može se dopunjavati raznim elementima, za razne svrhe, od raznih proizvođača.

Naravno, ne ide sve baš glatko i sada je pred nama već treća (radna) verzija procene uticaja i druga verzija nacrta zakona o unutrašnjim poslovima. Država je spremna da napiše koliko je god verzija potrebno ne bi li ovaj naopak proces privela sretnom kraju. Ta spremnost je dobra vest, kako neki dobroćudni pukovnik policije neumorno ponavlja novinarima otkako je otvorena javna rasprava o nacrtu zakona. Sve je to za nas još uvek novo, kaže otprilike pukovnik, državi je potrebna pomoć i, ako treba, „sedećemo svaki dan“ dok ne nađemo rešenja.

Dakle, tek nas čeka poslednji korak naopakog procesa, učenje kako taj sistem radi: tačnije, šta sistem masovnog biometrijskog nadzora radi građanima i društvu, na koji način menja naše ponašanje i kako oblikuje zajedničke vrednosti i ideale kad znamo da jesmo – ili bismo u svakom trenutku mogli biti – pod budnim okom države. Ne zato što bi naš mali, beznačajan život mogao biti naročito zanimljiv za posmatranje dokonim posmatračima, već upravo da bi ostao nezanimljiv.

Pukovnik nam je tako, između redova, preneo i lošu vest: država neće odustati od namere da konačno stavi u funkciju sistem koji je već delimično uspostavila. Očigledno, odricanje od upotrebe takvog alata biće teška proba i za neku buduću, drugačiju vlast.

Legenda kaže da je brzina kojom su 2014. kineske vlasti na svojoj teritoriji locirale odbeglog ubicu iz Beograda, toliko opčinila njihove srpske kolege da je čarobni policijski alat smesta naručen. Iz ugla efikasnosti i uštede, nove tehnologije su ostvarenje sna administracije o budžetskom planiranju: na stotine i hiljade radnih sati policijskih službenika (na čije se obrazovanje i obuku takođe stalno troše novci) uštedeće se samo jednim klikom.

Sad je samo pitanje kako da se taj klik pravno definiše i nekako uglavi između međunarodnih konvencija, ustava i zakona koji štite dostojanstvo i integritet ličnosti.

Ujedinjene nacije su se izjasnile, ponovo pre tri meseca, da automatizovano prikupljanje biometrijskih podataka direktno ugrožava ljudska i politička prava i slobode, naročito kad se sprovodi masovno, neselektivno, bez nužde i srazmere, neomeđeno lokacijom i vremenskim rokovima. Izjasnile su se i evropske agencije za zaštitu podataka, kao i poslanici Evropskog parlamenta.

A upravo je ta praksa omogućena nacrtom zakona koji čitav sistem masovnog biometrijskog nadzora stavlja u nadležnost policije, što znači da se neselektivno prikupljanje biometrijskih podataka ne tretira kao posebna dokazna radnja, pa nije potreban ni poseban nalog suda. Policija misli da je to u redu, jer je biometrija već odavno u okvirima njenih nadležnosti: kad građanima izdaje lične karte i pasoše, nije joj potrebna sudska dozvola za svako slikanje. Razlika je, ipak, drastična: umesto jednom, u policijsku stanicu, građani će na slikanje ići svaki put kad stupe u zonu pametnih kamera (samo na beogradskom Trgu republike ih ima 18).

Prostrana pravna rupa napravljena je od činjenice da je snimcima pametnih kamera potrebna dodatna obrada, da bi mašinerija sistema za prepoznavanje lica mogla da ih „razume“. Ukratko, ono što pametne kamere prikupljaju na ulici jesu identifikatori, sirovi podaci koji se čuvaju do godinu dana, a iz kojih se daljom obradom izvlače mašinski čitljive informacije. Po nacrtu zakona, ta dalja obrada – izvlačenje „digitalnog koda“ iz sirovih snimaka – zapravo je trenutak u kom počinje posebna dokazna radnja za koju su predviđene sve rutinske mere: sudski nalog, ograničenja mete i pristupa, konkretne lokacije i vremenski rokovi. Sve što tome prethodi je neki spontani život, koji nije potrebno regulisati. Osim što će na stubove pametnih kamera, u skladu sa idealom transparentnosti, zalepiti obaveštenje da se ta zona snima.

Najpre predviđena da traje do kraja decembra, javna rasprava o nacrtu je produžena do 22. januara. Ne računajući uvodnu konferenciju za novinare u Beogradu, dve sesije rasprave već su održane, u Novom Sadu i Nišu. Zasad poslednju liniju odbrane od legalizacije masovnog biometrijskog nadzora čine malobrojne organizacije, upućene u distopijski potencijal novih tehnologija, i nekoliko zeleno/levih poslanika Evropskog parlamenta, ne naročito popularnih u Srbiji, koji su se premijerki i ministru policije obratili pismom.

Za njih bi nesumnjivo bio uspeh već i samo odustajanje policije od masovnog neselektivnog prikupljanja identifikatora – drugim rečima, od stalnog snimanja javnih prostora pametnim kamerama. Neko drugi bi onda trebalo da preuzme štafetu i nadzire suzdržavanje javnih vlasti od nekontrolisanog baratanja opasnim alatkama. Kao što je to slučaj sa nekontrolisanim pristupom zadržanim podacima o komunikaciji, na primer. Ili odsustvom fizičke kontrole pristupa video snimcima.

Na pitanje koliko je čitav taj sistem plaćen još uvek nema odgovora, kao ni o bezbednosti tehnologije „nepouzdanog dobavljača“, što bi se reklo u Vašingtonskom sporazumu. Ništa pouzdaniji nisu ni neobjavljeni sporazumi Srbije sa Kinom, na osnovu kojih se sistem biometrijskog nadzora godinama gradi. I tehnologija i sporazumi su pod sumnjom da imaju „zadnja vrata“, skrivenu mogućnost za razne vrste zloupotreba.

Ideja o budnom oku koje upravlja masama razrađena je krajem 18. veka u predlogu za novi dizajn zatvora, Panoptikon, koji bi iz temelja reformisao kazneni sistem Engleske. Nacrtom je bilo predviđeno da se zatvorenici smeste u kružnu građevinu oko centralnog tornja sa kog se pruža pogled na svaku ćeliju. U tornju može da sedi samo jedan posmatrač, a može i da bude prazan: zatvorenicima bi bio dovoljan osećaj da ih neko možda gleda.

Svest da nas neko možda gleda, da nas mašine u realnom vremenu identifikuju i prate naše kretanje, nije prijatna i loše utiče na naše slobode da se izražavamo, krećemo po gradu, srećemo s kim hoćemo, okupljamo na protestima. A te slobode su temelji demokratskog društva.

(Peščanik, foto: Pixabay)