Dugotrajna izloženost velikoj količini stresa na radnom mestu vodi ka smanjenim performansama, slažu se sagovornici podkasta Reaguj.

Psiloholog Boris Popov objašnjava zašto pri stresu dolazi do manje efikasnosti.

“Iz prostog razloga što organizam onda mnogo više energije troši nego što je to neophodno, i ta snažna emocionalna i fiziološka pobuđenost koju aktivira stresna reakcija je nešto što nam na duže staze odmaže. Na kratke staze nije problem, ali ukoliko imamo konstantno visoke zahteve, to će se negativno odraziti na performanse, pogotvo ukoliko ne postoje neki sistemi podrške za zaposlene. Onda će zaposleni to da percipiraju kao da kompanija ne brine o njima, i onda će još da dođe do nekih drugih negativnih posledica, kao što je razmišljanje o odlasku, snižena privrženost i posvećenost kompaniji, i tako dalje. U tim slučajevima govorimo o nečemu što se zove organizacijski stres”, objašnjava Popov.

Sve češće se prolongirani stres na radnom mestu naziva burnout-om, odnosno pregorevanjem. Psiholog Boris Popov objašnjava šta podrazumevamo pod tim pojmom. 

“Ukoliko neke stresne situacije dugo traju, mi onda potrošimo naše resurse, odnosno organizam više ne može da izađe na kraj sa tim stresovima, sa previsokim zahtevima, i jednostavno potroši sve energetske resurse i upadne u stanje burnout-a, odnosno izgaranja. To je stanje koje liči na bezvoljnost, na stanje pada naših vitalnih dinamizama – jednostavno nemamo entuzijazma da ustajemo za novi radni dan, osećamo iscrpljenost. Ta iscrpljenost nije ona koju možemo da eliminišemo ako se jednu noć dobro naspavamo, ta iscrpljenost je prolongirana i burnout je signal da moramo da povučemo ručnu, da ne možemo više na isti način da rešavamo probleme i da je potrebna dodatna podrška”, objašnjava Popov i dodaje da burnout ima još neke simptome, kao što je zauzimanje ciničnog stava prema poslu.

“Humor je generalno jako dobra strategija regulacije emocija, ali pričam o nekom crnom ciničnom humoru koji predstavlja neku vrstu odvajanja od posla, samoizolacije. U tom stanju je očigledno da je potrebna podrška, i najbolji načini za smanjivanje burnout-a jeste psihološko savetovanje koje će najverovatnije da rezultuje time da se uzme neko vreme, pauza ili smanjeni režim rada. Dakle, ne samo da se koristi usluga psihološkog savetovanja, što mislim da je jako važno, nego verovatno će morati da dođe do neke promene životnog stila – kroz više odmora, kroz manje naprezanja, da bi se ponovo izbalansirali ti zahtevi i resursi o kojima smo govorili”, ističe Popov.

Ipak, psihološkinja Sonja Vukobrat Ivković ističe da je kod burnouta, kao i kod stresa, neophodno ispitati zašto je do njega uopšte došlo.

“Da li je došlo zbog toga što sam ja bila pretrpana i što su rokovi koji su prema meni postavljeni bili neki iracionalni, za koje mi je potrebno 120 posto kapaciteta, ili je do toga došlo zato šta ja ne pronalazim isto zadovoljstvo u ovome što radim. Ustanem svaki dan, popijem kafu, spremam se, dođem na posao, odgovaram na neke mejlove, čukam nešto ovamo, i ja onda kao posle tri nedelje kažem šta meni ovo treba, ovo mene uopšte ne ispunjava. Tako da pozadina burnouta može biti i jedno i drugo. Iako je, naravno, više fensi da kažemo da je to od količine posla i od iracionalnih zahteva, ali tu bih isto rekla da je važno da se shvati šta je pozadina. Ako su to objektivne okolnosti gde su pred pojedinca stavljeni preterani zahtevi, nerazumevanje od strane organizacije, nerazumevanje od strane kolega, nerazumevanje od strane porodice za vreme koje neko ulaže, doživljaj da nisam dovoljno plaćen za to što radim, da nisam cenjen za vreme koje ulažem – to sve mogu biti uzroci da se neko na poslu oseća loše i da u nekom trenutku pregori. Opet, ne bih volela da tu damo neki kao opšti odgovor: onda idi na more, idi sunčaj se tri dana, tri minuta oko zgrade, dva minuta uz stepenice, i obavezno ceđena i tu će sve da nestane. Nije uopšte to poenta. Dok sama osoba ne shvati šta je to zbog čega se oseća loše u sopstvenoj koži, nema nijednog trika, nema nijednog saveta, pogotovu ne na Guglu, koji će da razreši tu dilemu i to osećanje”, objašnjava Sonja Vukobrat Ivković.

Kako objašnjava psiholog Boris Popov, stres na radnom mestu samo je jedan od aspekata stresa sa kojim se susrećemo u svakodnevnom životu. 

“Kada pričamo o stresu na radnom mestu govorimo o situaciji u kojoj percipiramo da postoje viši zahtevi koji se postavljaju pred nas, u odnosu na naše resurse ili kapacitete koje mi percipiramo da imamo da bismo mogli da izađemo na kraj sa tim resursima. Dakle, taj raskorak između zahteva i resursa koji nam stoje na raspolaganju naš organizam doživljava kao pretnju i na tu pretnju reaguje adaptivnim mehanizmom, to jest pokušava da kompenzuje taj raskorak kako bi se što bolje adaptirao na te uslove. U suštini mi stres razumemo kao jednu adaptivnu funkciju organizma, koja služi organizmu da se što bolje adaptira na ono što nam se dešava u životu, pa samim tim i na poslu kao jednom od najvažnijih aspekata našeg života”, napominje Popov.

Mentalno zdravlje se opisuje kao blagostanje u kome je osoba u stanju da ostvari svoj pun potencijal, da se nosi sa svakodnevnim stresom života i da produktivno radi, kao i da je u mogućnosti da doprinosi svojoj zajednici. Svetska zdravstvena organizacija ističe da mentalno zdravlje nije samo odustvo mentalnog poremećaja.

Ova organizacija navodi i da su 5 od 10 vodećih uzroka invalidnosti problemi sa mentalnim zdravljem, kao što su teška depresija, šizofrenija, bipolarni poremećaj, alkoholizam i opsesivno-kompulsivni poremećaj. Ovi poremećaji, zajedno sa stresom, anksioznosti i depresijom, značajno utiču na radnu populaciju bilo gde u svetu. Takođe, ovi poremećaji mogu da se razviju u dugoročne probleme sa psihosomatskim zdravljem, koji mogu da prerastu u formu invaliditeta i nesposobnosti za rad, navodi se u publikaciji “Mentalno zdravlje i poslovno okruženje – Vodič za poslodvace i zaposlene”, izdatoj u Beogradu 2021. Godine.

Stres prouzrokovan rodnom diskriminacijom i zlostavljanjem

Uzrok mentalne nestabilnosti može biti i diskriminacija i seksualno zlostavljanje u radnom okruženju. Godišnji izveštaj Poverenika za ravnopravnost pokazuje da se najveći broj pritužbi odnosi na diskriminaciju po osnovu pola, starosti i invaliditeta. Drugi najveći broj pritužbi su one koje se odnose na diskriminaciju u oblasti rada i zapošljavanja. Pritužbe su uglavnom podnosile žene, a kao osnovu za žalbe u većini zabeleženih slučajeva navodile su pol, bračni i porodični status i godine starosti. 

Istraživanje Autonomnog ženskog centra iz 2019. godine pokazuje da je 85% žena koje su prijavile iskustvo seksualnog uznemiravanja na radnom mestu navelo da je počinilac bio muškarac, 12% da su to bili i muškarci i žene, a 3% da su ih seksualno uznemiravale žene. Najčešći počinilac je nadređeni ili stariji kolega, osoba na položaju moći od koje zavisi egzistencija ili položaj žrve, a najčešće žrtve su mlađe žene na nižim pozicijama. Ređe su počinioci mušterija, stranka ili klijent.

Najčešće psihosomatske posledice rodne diskriminacije i seksualnog uznemiravanja su: glavobolja, umor, problemi sa varenjem, kožom, mučnine i problemi sa stomakom, problemi sa ishranom i kilažom, sa spavanjem, problemi u seksualnom funkcionisanju, i oslabljen imunitet.

Manje vidljive, ali ne i manje značajne, psihološke i emocionalne posledice koje su povezane sa iskustvom rodne diskriminacije i seksualnog uznemiravanja na poslu čine: depresija, anksioznost, šok, poricanje, ljutnja, strah, frustracija, nesigurnost, stid, osećaj bespomoćnosti, nebezbednosti, sramota, nisko samopouzdanje, krivica, zloupotreba alkohola, cigareta i sedativa, apatija, porodični problemi i drugi, navodi se u publikaciji “Mentalno zdravlje i poslovno okruženje – Vodič za poslodavce i zaposlene”.

Otvaranje bolovanja zbog mentalnog zdravlja

Korišćenje prava na bolovanje u Srbiji se odnosi i na probleme sa mentalnim zdravljem, ističu sagovornici podkasta Reaguj! Ipak, stigmatizacija osoba koje se na ovaj korak odluče i dalje postoji, napominje Boris Popov.

“Kada pogledamo stanje u Srbiji sada i pre 10 godina, stanje što se tiče stigmatizacije osoba koje imaju mentalne probleme daleko je bolje, ali i dalje postoje određene rezerve kod ljudi da ukoliko ja sada budem uzeo bolovanje iz tih razloga ili ukoliko neko bude saznao da idem na neki psihološki ili neki psihijatrijski tretman, da će to imati neke negativne posledice. Nažalost, još uvek ta bojazan postoji. Znači, klima se generalno menja i ta promena u klimi je nastala kao napor mnogih stručnjaka sa jedne strane i drugih aktera zainteresovane javnosti, u smislu nekih nevladinih organizacija, i ti napori zaista su urodili plodom, u smislu da je stigmatizacija manja, da je odnos prema ljudima koji imaju određene mentalne smetnje daleko povoljniji nego što je bio, ali i dalje postoje”, objašnjava Popov.

Da stigmatizacija i dalje postoji, slaže se i Sonja Vukobrat Ivković, ali ističe da bi uzimanje ovakve vrste bolovanja trebalo da bude sasvim prihvaćeno.

“Moje mišljenje da čovek ima puno pravo da uzme sick day, ne samo zašto te boli stomak, nego zato što ne može se sastavi, ili je prethodno veče čuo neku lošu vest, ili se posvađao sa nekim, ili u principu dete mu je bolesno, pa sedam dana nije spavala… E to je nešto što korporativni svet treba da nauči. To nije nešto što će se desiti preko noći”, kaže Vukobrat Ivković.

Obezbeđivanje mentalne podrške na radnom mestu

Sagovornik podkasta Reaguj! Boris Popov smatra i da bi obaveza poslodavaca trebalo da bude obezbeđivanje psihološke podrške zaposlenima. Srećom, i ovaj trend je u porastu tokom poslednjih nekoliko godina. 

“Pre desetak godina je uveden na tržište Srbije taj koncept, odnosno programi psihološke podrške zaposlenima, i taj trend je u ogromnom porastu. Izuzetno je važno da i poslodavac prepozna da je stres nastao kao rezultat uslova na radu i da pruži određenu vrstu podrške. Mi vidimo sad da se kompanije kroz različite programe sve više odlučuju da pružaju eksplicitnu psihološku podršku za svoje zaposlene, i naravno još neke druge programe, neke wellness programe i tako dalje”, kaže Popov.

Ipak, sa ovim se Sonja Vukobrat Ivković ne slaže u potpunosti.

“S jedne strane smatram da bi firma trebalo da uradi apsolutno sve što je u njenoj moći da se taj čovek oseća dobro, da se oseća uvaženim, dostojanstvenim, ali da li sada treba da preuzme baš kompletnu brigu o nečijem rastu, razvoju, zdravlju? Negde bih tu ipak pozvala i na samoodgovornost. Mislim da firma treba da kreira ambijent gde ti imaš dovoljnu platu da ako tako nešto želiš da priuštiš, da možeš da platiš, da firma može da uspostavi saradnju sa različitim ordinacijama ili savetovalištima”, smatra Vukobrat Ivković i dodaje da svaka kompanija svoje radnike najpre trebalo da tretira sa poštovanjem, da bi se oni osećali uvaženiem kao osobe u celosti.

Iva Gajić (redakcija podkasta Reaguj!, naslovna fotografija: Pixabay)

Tekst je nastao u okviru projekta „Povezivanje: ka većoj vidljivosti organizacija civilnog društva i većem učešću građana“, koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD (BTD).