Adolescencija je period u kome su mladi najčešće nezadovoljni svojim izgledom, što dalje utiče i na njihovo mentalno zdravlje, slažu se sagovornice podkasta “Reaguj!”.

Kako objašnjava psihološkinja Jovana Trbojević, period adolescencije često se naziva periodom “bura i oluja”, jer on, pored fizičkih promena kao što su nagli rast i povećanje telesne težine, donosi i promene po pitanju kognitivnog i socio-emocionalnog razvoja. 

“Ima jedan spektar promena koje adolescent, nažalost, uglavnom sam prolazi. U smislu, iako sad postoje gomile informacija i putem socijalnih medija, i škola se trudi da ima svoju ulogu u tome, ali nažalost on bude sam sa sobom, jer mu je vrlo teško da definiše prvo šta mu se sve to dešava, a onda i da podeli, tj. da ne oseća stid i sramotu povodom nekih svojih dilema, sumnji i nesigurnosti i da to kaže naglas. U tom smislu adolescenti zapravo u ovom periodu, iako su okruženi drugima, i onlajn poznanstava i uživo po pitanju škole, nažalost uglavnom se zapravo osećaju usamljeno i u toj usamljenosti se suočavaju sa promenama i izazovima koje nosi adolescencija”, objašnjava Trbojević i dodaje da je takođe važno naglasiti da deci još od najranijeg uzrasta šaljemo poruke o tome kako posmatramo nečiji fizički izgled i koliki mu značaj pridajemo. 

“Ono što možemo da uradimo jeste da damo adolescentima prostor da se izraze, pre svega da ih saslušamo, da ne odbacujemo njihove brige kao manje važne zato što imaju manje godina nego mi, i u krajnjem slučaju da im pokažemo da i mi sami prihvatamo svoje nesavršenosti, sa ciljem da oni nauče da ih isto tako prihvate. Jer ako vi kao odrasla osoba predstavljate model savršenstva, tj. ne dopuštate greške, ne dopuštate bore, da imate kila XY, ne dopuštate bubuljice… Teško da će i vaš adolescent onda sebi dopustiti ako nije u skladu sa nekim zacrtanim standardom kako treba jedan mladi čovek da izgleda”, ističe Trbojević i dodaje da kada je reč o formiranju celokupne slike o sebi u periodu adolescencije, ono podrazumeva vrednovanje sebe na osnovu fizičkog izgleda. 

“Kada je dete malo, ono još uvek nema taj osećaj u smislu da li sam gojazna, nisam gojazna. Te epitete dobija tek od socijalne sredine. U adolescenciji tu dolazi do buma. Znači adolescent sad vidi sebe u ogledalu i vidi kako ga drugi percipiraju i jednostavno dolazi do potpunog  redefinisanja slike o sebi. Adolescencija je ujedno i period kada se definiše, tj. razvija identitet i u sklopu tog identiteta, koji nije samo satkan od uverenja, stavova i interesovanja, je naravno i ta slika o sebi, tj. fizičkom svojstvu – da li sam prigodan ili nisam, da li sam privlačan ili nisam – što dovodi do mnogih pitanja i dilema”, objašnjava Trbojević. 

S ovim se slaže i izvršna direktorka Prijatelja dece Srbije Iva Eraković, koja kaže da su između ostalog, za zdravu sliku o telu dece odgovorni i roditelji.

“Imate taj fenomen da roditelji vrlo nesmotreno deci šalju poruke da su gojazna. Roditelji su ušli u kliše društveno prihvaćenog izgleda. Vi nikad niste imali veći pritisak na devojčice koji dolazi iz porodice. Nemoj toliko da jedeš, nemoj da jedeš slatkiše, ugojićeš se, ugojićeš se. Ne kaže se idi na sport bićeš zdrava, nego idi na sport bićeš zgodna. To su poruke koje su vrlo jasne i imaju malignu konotaciju”, objašnjava Eraković i dodaje da danas postoji jasna predstava o tome kako izgleda savršena osoba, što ranije nije bio slučaj.

“Ono što primećujemo kao razliku današnjeg doba u odnosu recimo na pre dvadeset godina, jeste da nije postojao toliko jasan stereotip kako neko mora i treba da izgleda. Prosto diktat monopola mladosti i lepote nije bio do te mere eksploatisan nikada kao u današnje vreme, i ovo je moj subjektivan stav da će se to pogoršavati, da je to nešto što bukvalno postaje sve surovije”, smatra Eraković.

Ipak, ona podvlači da je, kada je reč o slici tela, najteže je deci i mladima koji žive sa određenom invalidnošću, te se na ovaj način osećaju još izolovanije od drugih.

“Ova vrsta diktata ih dodatno izoluje i dodatno ih čini još ranjivijim, još izolovanijima. I kada razgovarate sa mladima koji pripadaju ovim grupama, oni to dobro znaju da artikulišu. Mi suviše ulazimo u lični život, ulazimo u prostor drugih ljudi – to je isto problem u mentalitetu. Od toga da će ti se mnogo uneti u lice kad priča s tobom, što je isto ugrožavanje telesnog integriteta, do toga da neće poštovati tvoju odluku da nosiš fiksnu protezu, zašto sad nosimo naočare, a nemamo sočiva kad je to lepše, do ovih nekih daleko složenijih situacija u kojima neko mora da nosi štap”, objašnjava Eraković.

Društvene mreže i njihov uticaj na mlade

Iva Eraković iz Prijatelja dece Srbije kaže da društvene mreže i mediji i te kako utiču na sliku tela u adolescenciji. Ipak, ona primećuje dva nivoa problema.

“Prvi nivo problema su poruke koje su zapravo medijski spakovane za odrasle, ali mladi dolaze u kontakt sa njima i podjednako su zloćudne. Mi iz udruženja koja se bavi decom i mladima kažemo da su to ponašanja koja su štetna za decu i mlade. Tipa smršajte 10 kg za 7 dana – čak imate cele recepture kako da pomešate limun, sodu bikarbonu, jabukovo sirće i da ne znam šta uradite u vezi gubljenja težine; do direktnih instrukcija kako treba nešto da urade što u stvari može za njihovo zdravlje da bude opasno. Ciljna grupa su navodno odrasli. Međutim, sve to i te kako gutaju deca i mladi. A drugi nivo problema je što se kroz određene medijske poruke u kojima učestvuju deca, nažalost, konkretno recimo modna industrija za decu, bukvalno prave neke vrlo štetne poruke za decu i mlade na nivou doživljavaja sopstvenog tela. Ono što mi uočavamo kao organizacija i stalno skrećemo pažnju da je vrlo opasan fenomen, to je seksualizacija. Imate u ranom uzrastu recimo slike u Vogue-u ili nekim modnim časopisima, devojčice koje su kompletno našminkane, iskvarcovane, obučene kao odrasle žene, i to estradno obučene odrasle žene, i stavljene u jedan potpuno neprihvatljivo kontekst seksualizacije, objektivizacije”, ističe Eraković i dodaje da sve ove poruke imaju izuzetno štetan uticaj, posebno na devojčice.

“Moramo da kažemo da su te poruke u startu mnogo usmerenije na devojčice, i imaju dublji impakt i posledice na devojčice, jer kad pogledate statistike na kraju krajeva oko poremećaja ishrane, vrlo jasno se vidi da su mnogo zastupljenije devojčice, devojke, nego dečaci i muškarci – zato što su i poruke tako adresirane. Nažalost, oba problema su medijski eksploatisana i imaju izuzetno štetan uticaj, i imaju i odloženo štetan uticaj. Odložen u smislu da ne utiče samo pri prijemu poruke, nego se to akumulira i vremenom postaje kao neka mantra”, objašnjava Eraković.

Digitalni aktivizam

Body positivity širi se društvenim mrežama uz pomoć digitalnog aktivizma. Jedna od osoba koja se time bavi jeste Dragana Dukuljev, koja na Instagramu i Tiktoku ima preko 10 hiljada pratilaca. Ona kroz te platforme pokušava mladim ljudima da podigne svest o tome da je svako telo lepo telo, sa ciljem da ljudi nauče da prihvate sebe.

“Smatram da je body positivity neophodan i jako bitan za sve, ne samo za plus size osobe i žene, to je ono šta uglavnom najviše viđamo. Mislim da je taj community najglasniji i da nas ima mnogo, ali je jako bitan za sve – jer prosto, ljubav prema sebi nas vodi ka srećnijem životu, a ljubav prema sebi jeste prihvatanje sebe, što jeste body positivity. To ne znači da ste srećni samo u ovom trenutku i da se ništa neće promeniti. Ne, to znači da prihvatate sebe, volite sebe, možda niste zadovoljni delićima, ali voljni ste da ih menjate samo kada vi to iskreno želite – a ne ako vam to neko kaže ili ako društvo to nalaže. Znači menjate samo kada vi iskreno želite i kako vi želite u cilju da budete još srećniji”, objašnjava Dukuljev i dodaje da značaj ovog aktivizma posebno dolazi do izražaja kada se govori o body shamingu.

“Body shaming je kada neko dobija prozivke, ružne komentare, reči i slično, samo jer je na njoj ili njemu nešto drugačije od kalupa lepote koje nama društvo nameće. Taj kalup lepote je vrlo jednoličan, ima jedan tip izgleda, jedan tip kilaže, boje očiju, izgleda. Čak i ako ste mršavili ili puniji, neko će smatrati da ima pravo da vas proziva. Apsolutno nema pravo, zato što svi mi imamo pravo na svoje živote u bilo kom obliku i varijanti. To loše utiče na samopouzdanje mladih, jer se onda osećaju da nisu dovoljno lepi, a samim tim ni vredni. Često dolazi do toga da devojke imaju potrebe za dijetama, da momci misle da moraju da se još još bilduju u teretani, hemikalije, hirurške zahvate sa obe strane. Važno je shvatiti da je kalup lepote toksična stvar, jer zaista, koliko ljudi izgleda tako? Da, neki da, ali jako malo ljudi. Prosto je onda nerealno da svi mi ostali težimo ka tome, zašto bismo? Ako to radimo, večno ćemo biti nezadovoljni”, ističe Dukuljev.

Šta je rešenje?

Kako bi se išta promenilo, neophodno je raditi sa mladima. Jedno od rešenja ovog problema svakako je, između ostalog, i medijska pismenost, smatra Iva Eraković iz Prijatelja dece Srbije.

“Mi s mladima kad radimo, mi radimo čitav set načina na koji ih mediji zloupotrebljavaju. S tim što to ne radimo da im damo gotova rešenja, nego o tome sa njima razgovaramo, navodimo ih i puštamo da kroz diskusiju i razne vrste radionica dođu do toga šta njima zapravo najviše smeta i uznemirava ih. Toliko smo mi zatrpani tim medijskim šumom, da im nije lako da se snađu na prvi pogled, aha, šta sad, kako u tome… Ali definitivno jako dobro reaguju na svaku vrstu intervencije, edukacije, lako prihvataju, aha, da, šta je to što je paralela, kako bi to moglo da se reši, kako pružiti otpor, kako ne konzumirati takav sadržaj. Do nekih najoperativnih vežbica, tipa: Šta nije prihvatljivo da se deli, od tog nekog vršnjačkog nasilja koje vrlo suptilne može da ima oblike, prividno suptilne zapravo, koji vrlo često imaju veze sa tim body shamingom i nekom vrstom neprihvatanja spoljašnjosti”, ističe Eraković i dodaje da roditelji moraju da prate kakav sadržaj deca komuniciraju od najranijeg perioda, kako bi kasnije digitalni prostor u kome se kreću bio zdraviji.

Psihološkinja Jovana Trbojević smatra da u periodu adolescencije ključna pomoć prilikom suočavanja sa anksioznošću mogu biti i grupe za podršku mladima, kojih, međutim, nema dovoljno. Ideja ovakvih grupa je da one predstavljaju sigurno okruženje za istraživanje nekih sopstvenih ideja, stavova, sumnji, a zatim i pruže podučavanje u smislu vrednovanja sebe i svojih ličnih principa.  

“Individualno, adolescenti sami teško da mogu da izađu na kraj, ako nema spoljašnje podrške. To ne govorim u smislu da oni nisu dovoljno zreli da se nose sami sa sobom i da nisu dovoljno inteligentni, nego jednostavno taj pritisak koji postoji u tom periodu je zaista ogroman i teško je izboriti se sa svim, a da nemate neki vid podrške, da li od strane porodice, da li od vršnjačke grupe, škole ili neke druge vrste podrške koja je van školskog sistema, koja bi imala psihološku podršku individualnu ili grupnu. Tako da ta anksioznost koja postoji, ona jeste deo razvojnog perioda, ali njen intenzitet ukoliko je izražen, bilo bi idealno kada bi potražio pomoć. Kod nas je još uvek tabu tema i psihološka podrška i psihoterapija, ali krećemo se polako u pozitivnom pravcu po tom pitanju”, smatra Trbojević.

Iva Gajić (redakcija podkasta “Reaguj!”, naslovna fotografija: Pixabay)

Tekst je nastao u okviru projekta „Povezivanje: ka većoj vidljivosti organizacija civilnog društva i većem učešću građana“, koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD (BTD).