U Srbiji, biti zaposlen ne znači ne biti siromašan. Ekonomski i socijalni status stanovništva se decenijama srozava do tačke da je veliki broj ljudi, kako bi prehranio svoju porodicu, prinuđen da radi jedan ili više dodatnih poslova bez mogućnosti predaha vikendom ili korišćenja godišnjeg odmora čime su dodatno ugrožavani i zdravlje i bezbednost radnika i radnica. Situaciju pogoršavaju i visoke cene prehrambenih namirnica, sve veći troškovi obrazovnog sistema i rast troškova zdravstvene zaštite koje plaćamo iz sopstvenog džepa.….

Ta zapažanja ušla su u “Deklaraciju o plati za život” koja je nastala na inicijativu Centra za politike emancipacije, a koju su juna ove godine, potpisala tri sindikata (UGS “Nezavisnost”, Savez samostalnih sindikata Srbije i USS “Sloga”) i 17 nevladinih organizacija. Spisku se u ovom mesecu pridružio i Sindikat lekara i farmaceuta Srbije, ali i organizacije Pravo na vodu/Polekol, BeFem i Centar za empirijske studije kulture Jugoistočne Evrope, a Deklaracija je od 21. decembra, otvorena i za individualno potpisivanje na adresi www.platazazivot.rs

Zalagati se za zaradu koja podmiruje troškove minimalne potrošačke korpe znači zalagati se za siromaštvo radnika i radnica zato što minimalna potrošačka korpa nije, kao što se često predstavlja, proračun nekih minimalnih troškova života, kaže za KUMU Bojana Tamindžija iz Centra za politike emancipacija, CPE.

“Minimalna potrošačka korpa je pokazatelj potrošnje 3 najsiromašnija sloja stanovništva gde spadaju najsiromašnija staračka i samačka domaćinstva i domaćinstva koja preživljavaju uz pomoć narodne kuhinje. Kada se u Zakonu o radu kaže da se minimalna zarada određuje spram ekonomskih i socijalnih potreba zaposlenih u skladu sa takvom minimalnom potrošačkom korpom to možemo tumačiti i kao legalizaciju siromaštva. Uz napomenu da minimalna zarada ne dostiže ni takvu minimalnu potrošačku korpu.”

Troškovi života tri puta veći od minimalne zarade

Proračun “plate za život” koji je uradila Clean Clothes Campaign mreža, čiji je CPE deo, polazi od realnih troškova života. Regionalni proračun tih troškova za 15 zemalja Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope izražen je kroz troškove hrane, obrazovanja, odevanja, telekomunikacija, transporta, stanovanja, a predviđena je i mogućnost malog odvajanja novca sa strane. Kada se uporedi takav proračun sa zvaničnim i sa statističkim podacima, dolazi se do zaključka da ono što je na papiru i realno stanje, nisu usaglašeni.

“Ovakvim proračunom dobijete tužni podatak da su troškovi života u Srbiji tri puta veći od minimalne zarade. Insistiranje na toj činjenici nema za cilj da podseća radnice i radnike u Srbiji koliko su siromašni, nego da ukaže na potrebu za drugačijim definisanjem minimalne zarade, kao i drugačijim definisanjem očekivanja od same zarade,“ objašnjava Bojana Tamindžija.

Nova minimalna cena rada koja će se primenjivati od naredne godine iznosiće 40 hiljada dinara, da li je ona makar približno slična proračunu plate za život? “Nažalost, ne”, kratko odgovara Tamindžija i dodaje:

“Minimalna cena rada za narednu godinu iznosiće 40 hiljada dinara, a troškovi života u 2021. godini po našem proračunu iznosili su 114 hiljada dinara. Do gotovo identičnog iznosa došli su i sindikati.”

Jedan od zahteva Deklaracije jeste da se kategorija Plata za život uvede u Zakon o radu kako bi se minimalna cena rada usklađivala sa realnim troškovima života i potrebama radnika i radnica. S obzirom na to da se veliki broj sindikalnih i nevladinih organizacija, zatim građana i građanki okupio oko ovog zateva prepoznavanje potrebe za izmenom načina proračuna je i više nego očigledna. Da li za to ima političke volje i postoje li neke naznake da može doći do promene, objašnjava za KUMU Bojana Tamindžija iz Centra za politike emancipacije.

“Vlasti u Srbiji prilagođavaju i politiku i radno zakonodavstvo interesima kapitala. Zato i imamo minimalnu zaradu kao političku kategoriju, i jednu od najznačajnijih subvencija i stranom i domaćem kapitalu. Međutim, ima naznaka da pojedine snage na opoziciji prepoznaju važnost naših predloga. U predizbornom programu koalicije Moramo stajalo je zalaganje za platu za život, to znači da trenutno dve poslaničke grupe u Narodnoj skupštini imaju političke volje: Moramo – Zajedno i Zeleno – levi klub.”

Nove organizacije potpisnice Deklaracije

Jedan od zahteva Deklaracije jeste i uvažavanje sindikalnih stavova i zahteva prilikom donošenja zakonskih rešenja koja se tiču sfere rada. Već nekoliko godina se reprezentativni sindikati zalažu da se minimalna cena rada izjednači sa minimalnom potrošačkom korpom i sem obećanja, to se do danas nije ostvarilo. U realnosti se zahtevi sindikata ne uvažavaju, primećuje Bojana Tamindžija.

“Ove godine su recimo sindikati tražili da se minimalna zarada razmatra dva puta godišnje, što je izignorisano u Socialno ekonomskom savetu. Izignorisan je i zahtev da se minimalna zarada poveća u skladu sa rastom inflacije, kao i da se određeni procenat povećanja desi već u septembru upravo zbog ogromne ovogodišnje inflacije izazvane globalnom krizom. Ovi zahtevi su dosta skromni, ali ni za njih nije bilo sluha.”

Sluha i volje da se takve stvari zakonski definišu i promene imaju sve više sindikalnih organizacija. U CPE kažu da su sindikati osnovne institucije borbe za radna prava uključujući i pravo na platu za život i da je jako važno, a i prirodno, da prepoznaju ovu inicijativu kao svoju. Osim dosadašnjih potpisnica deklaracije interesovanje pokazuje još nekoliko centrala. Prošle sedmice tu inicijativu je prepoznao I priključio se Sindikat lekara i farmaceuta. Rade Panić iz tog sindikata kaže da definicija zdravlja podrazumeva fizičko, psihičko i socijalno blagostanje i da je Plata za život cilj oko kojeg se svi mogu usaglasiti i dogovoriti. Kako kaže, vrlo je bitno da građani razumeju da je ovo borba za iole pristojan život.

“Ja ću dati primer najmanje plaćenih radnika i radnica u zdravstvu, a tako je i u prosveti, policiji, pravosuđu i skoro celom javnom sektoru. Npr. plata higijeničarke u javnom sektoru bi trebalo da bude minimalna zarada množena sa 1,1 do 1,3, međutim zarada te higijaničarke je ispod minimalne. Ne samo da je ispod minimalne, nego su u toj zaradi sadržani i topli obrok i regres. Dakle, naša higijeničarka ima 6 do 7 hiljada dinara ispod garantovane minimalne zarade u Srbiji čime joj je vrlo jasno oduzet i topli obrok i regres i sva ostala prekovremena davanja, dodaci na platu, noćni rad I sl.”

Panić zato poziva sve radnike i radnice da podrže zahteve koji se nalaze u Deklaraciji o plati za život jer, kako kaže, dok ne bude svako od nas imao makar pristojan život u Srbiji, nikome neće biti bolje. Da je reč o zajedničkom poblemu koji se tiče svih nas, saglasna je i Žaklina Živković, iz organizacije Pravo na vodu/Polekol. Iako na prvi pogled problematika plate za život i pravo na vodu i zaštitu živorne sredine, ne deluju povezano, sagovornica KUME objašnjava da je često je uzrok zagađenja životne sredine upravo siromaštvo.

“Na zagađenju vazduha se to vrlo lepo vidi. Broj jedan zagađivač vazduha u Srbiji su individualna ložišta, a to su ljudi koji nemaju drugi izbor već da se greju na neefikasna i zagađujuća goriva i na taj način ugrožavaju i svoje zdravlje i zdravlje drugih i životnu sredinu.”

Takođe, dodaje ona, ljudi koji nemaju pristup plati za život znatno su ugroženiji zagađenjem, što se najbolje ilustruje na primeru Zrenjanina, grada čiji stanovnici I stanovnice 18 godina nemaju pristup zdravoj pijaćoj vodi.

“Pa tako oni koji imaju pristojnu platu kupuju vodu, a ljudi koji nemaju novca piju tu vodu. Za to postoje dokazi i činjenice. Dakle, piju vodu koja nije zdrava ni za kupanje,” upozorava Žaklina Živković.

Feminizacija siromaštva

Feministička organizacija BeFem, koja se bavi poboljšanjem položaja žena i zagovara pravo žena na udruživanje, javni prostor i obrazovanje podržala je Deklaraciju o Plati za život jer se sa niskim mesečnim primanjima mogućnosti za obrazovanjem devojčica i žena sužavaju, a svako učestvovanje u političkom, kulturnom i društvenom životu postaje nemoguće. Kako kaže Aleksandra Mališić iz BeFem-a siromaštvo je problem koji pogađa čitavo društvo u Srbiji, ali zbog strukturalne nejednakosti između muškaraca i žena danas govorimo o feminizaciji siromaštva.

“Žene su manje plaćene od muškaraca čak i kada obavljaju isti posao, pored toga lakše ostaju bez posla, teže se zapošljavaju, rade u prekarnijim uslovima. Nesigurni ugovori koje najčešće imaju im zapravo omogućava da dobijaju platu koja je manja od minimalne zarade. Upravo ta ekonomska uslovljenost otvara prostor i za druge oblike eksploatacije pa smo imali slučaj da su radnice obeležavali tokom menstrualnog ciklusa kako bi merili produktivnost što je ujedno bio i mehanizam nadzora potencijalne trudnoće kako bi mogli da otpuste ženu koja je trudna.”

Uz to, u ovom kontekstu je nezaobilazna i važna tema – žene koje žive u porodičnom nasilju. Bez plate za život one teško ili gotovo nikada, ne napuštaju nasilnika jer ne mogu da obezbede stanovanje i osnovne potrebe za sebe i decu i tako ostaju da žive u nasilju, upozorava Mališić.

“Sve ovo postaje još gore za žene koje su dodatno marginalizovane, poput Romkinja, žena sa invaliditetom, žena sa sela, jer osim toga što im je često onemogućen pristup tržištu rada, njihovi troškovi života su nekada i mnogo skuplji od onoga što uzimamo kao prosek. Dakle, ako želimo napredak celog društva moramo da razmišljamo o poboljšanju položaja žena. Bez ekonomske nezavisnosti, nema ni emancipacije.”

Predstavnici i predstavnice svih organzacija koje potpisuju Deklaraciju o plati za život naveli su da je Deklaracija prvi korak ka stvaranju široke koalicije koja će se boriti za bolji životni standard svih radnica i radnika u Srbiji. Bojana Tamindžija, kaže da CPE kao deo Clean Clothes Campaign mreže već vrši pritisak i na multinacionalne korporacije da priznaju pravo na platu za život radnicama i radnicima duž svojih lanaca snabdevanja, tako da zagovaranje podrške ide i u tom smeru.

“Recimo da nam je neki najdirektniji cilj da naša država uvede proračun plate za život u statistiku, a i kao parametar za utvrđivanje vrednosti zarada radnica i radnika u Srbiji. Deklaracija je sada otvorene i za individualne potpise, cilj nam je da dođemo do što veće podrške ljudi u Srbiji i da nastavimo pritisak na institucije.”

Bojana Tamdžija podseća na to da je Pravo na platu za život priznato kao ljudsko pravo u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija, Međunarodnom paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Evropskoj socijalnoj povelji Saveta Evrope i brojnim drugim međunarodnim dokumentima koje je Republika Srbija ratifikovala. Ustav Republike Srbije kaže da je Srbija država zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi i da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno, da svako ima pravo na slobodan razvoj, poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu i pravičnu naknadu za rad.

Animirani film “Plata za život” scenaristkinje Olge Dimitrijević predstavlja unutrašnji monolog tekstilne radnice koja je izložena svakodnevnoj borbi da zadovolji osnovne potrebe. Zasnovan je na brojnim istraživanjima međunarodne mreže Clean Clothes Campaign koja su prethodnih godina urađena u regionu Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope. Nalazi pokazuju da u ovom delu Evrope oko 1,7 miliona radnika i radnica koji su zaposleni u industriji odeće i obuće – pretežno žena – prima zarade koje su ispod granice siromaštva, dok minimalne zarade u proseku pokrivaju tek 26% onoga što bi bila plata za život – plata koja zadovoljava osnovne socijalne i egzistencijalne potrebe radnika ili radnice i njihovih porodica.

(Nezavisnost.org, foto: Printscreen)