Bilo, ne ponovilo se – govorili smo 2012. godine svi mi koji volimo Dunav zaprepašćeni snagom reke i leda na njoj, rušilaštvom bez amnestije, ogromnim štetama i, pre svega, potpuno indolentnim stavom države. Koja se zadovoljila izricanjem javne opomene svima koji nisu uklonili svoja plovila, marine, splavove, jahte, čamce…

E, ponovilo se, baš ovih prvih januarskih dana 2017, slika skoro pa identična onoj od pre pet godina, ipak ovog puta sa mnogo jačim hukom pretnje da nas čeka još veće zlo – zimske poplave.

Novi Sad, grad dobre tradicije i iskustva, znao je mnogo godina unazad da se pripremi za zaleđivanje Dunava, da svojom flotom osujeti zle namere ne uvek dobronamerne reke. Mnogi od nas, čamdžija, šetača ili pecaroša, sećaju se da su vezove na levoj obali (malo nizvodno od nekadašnjeg i budućeg Žeželjevog mosta) krasila tri ledolomca pod stalnom paskom onih koji su u „Vodama Vojvodine“ bili zaduženi da sve radi kao sat, da bar polovina od sedam članova posade ledolomca „Petrovaradin“ (čiji je vlasnik polovine bila država, ova ili ona, svejedno) bude stalno na brodovima, a rezervoari goriva do vrha puni. Razume se, ne čitave godine već samo kada pritisne mraz. Bez crvenih, narandžastih i ostalih šarenih meteo-alarma.

Bili su to ledolomci „Čakor“, „Vučevo“ i „Petrovaradin“ – tri snažna momka neobične sudbine. „Čakor“ i „Vučevo“ nisu ni konstruisani niti pravljeni za namene kojima su zimi služili, već su bili vrlo stari tegljači u čije pramce su naknadno ugrađeni vibratori za razbijanje leda. Oba su bili vlasništvo nekada uspešnog i čuvenog preduzeća „Heroj Pinki“. Sa trećim, nekada novosadskim ledolomcem, priča je unekoliko drugačija: „Petrovaradin“ je bio gurač, isto modifikovan u ledolomac, a novac su po pola izdvojili „Pinki“ i država. Po svoj prilici država Vojvodina sa kojom je „Pinki“ svake godine obnavljao ugovor. Dok su prethodna dva ledolomca u nezavidnom, bolje reći neupotrebljivom stanju, tragovi „Petrovaradina“ vide se oko Smedereva gde radi za novog gazdu. I dok se ne ispriča čitava priča o indolentnosti države da sačuva sopstvenu imovinu i kako su se ledolomci selili od gazde do gazde (od kojih je jedan u zatvoru, ali ne zbog milionskih šteta koje su nastale ili će tek nastati), Dunav bi već mogao da krene u haranje po obalama i lomljenje svega što mu je u toku.

Priču ipak treba doterati do kraja kako bi se brzo, lako i praktično videlo kuda vodi centralizacija Srbije u jedan jedini centar. Kada je, deleći sudbinu socijalizma, propao i „Pinki“ pojavio se „Dunav agregati“ Dušana Borovice i otkupio „Čakor“ i „Vučevo“. „Petrovaradin“ se nigde ne pominje i najverovatnije je stavljen u masu za prodaju, kao rezervni delovi, na primer. Ni tada država nije ni pitala gde je njena polovina vlasništva nad ovim brodom, niti se iko ikada zamislio da li je tu bilo korupcije kada je brod, još uvek ispravan, prodavan možda kao zarđale cevi…

Valja znati i da „Vode Vojvodine“ nemaju nikakva prava da upravljaju Dunavom. Da se ne bi mislilo da su u tom preduzeću samo lezilebovići: oni se brinu i uređuju 900 kilometara kanalske mreže!

To što je ukinuta služba za lomljenje leda ne znači mnogo kada to nema ko i sa čime da radi. Istina, kod Đerdapa postoji ledolomac „Greben“ sa sasvim drugačijim obavezama – da čuva hidrocentralu.

Ima li šanse da nam bar komšije pomognu? Mađari su odavno pokušali sličan eksperiment i svoje ledolomce prodali privatnom lomitelju leda, ali su brzo odustali. Prodate ledolomce kupili su ponovo i vratili ih u matične luke. Ko je tu zaradio, to je manje važno od zaboravnosti naše države da sačuva polovinu novca. Ili, možda nije bila zaboravna.

Mediji su u utorak ujutru javili da će mađarski ledolomci pomoći na toku Dunava do Vukovara. Malo i bez trunke optimizma za Novi Sad.

Vratimo se opet u 2012. godinu kada su kod Apatina led lomili mađarski brodari, pa se sante nagomilale kod Novog Sada. Šta je dalje bilo, svi se sećamo. Postoji još jedna mogućnost, naročito realna posle ruskog poklona našoj vojsci. Nekada je vojska minirala zaustavljeni led kod Daljske krivine. Možda bi to moglo i sada, ali dok se novi MIG29 ne rekonstruišu proteći će mnogo vode i leda.

Poslednje vesti za tek malo optimizma govore da je juče oko podne prošao jedan gurač, a očekuju se još dva iz Mađarske.

Najgore što bi moglo da se dogodi na zaleđenom toku Dunava su ledene poplave. Pošto je vodostaj Dunava veoma nizak (kod Novog Sada jedva 50 centimetara) reka nema dovoljno snage niti inercije da pomeri hiljade tona leda. U koritu reke ledene ploče se nabijaju jedna preko druge do samog dna. Voda se u takvim slučajevima širi gde je to najlakše – ka obalama i plavi ravnicu. Na šta bi ličila odbrana od ovakve poplave na – 20 stepeni, strah je i pomisliti.

Velika opasnost preti i od dve rumunske barže koje su se otkačile i zaustavile kod stubova bogojevskog mosta. Oko barži su se nagomilali bregovi leda i ukoliko popucaju sajle, barže će polomiti sve što im se nađe na putu.

(Autonomija / Foto: Ružica Borišev, Branislava Opranović)