Nekako poslednjih dana, u vreme ponovog pregrevanja patriotizma u medijima, neprimetno je na tv ekranima pročitana vest kako novinarska udruženja zahtevaju da se država povuče iz vlasništva u „Politici“ i novosadskom „Dnevniku“. David i Golijat na istom mestu i pod istom kapom koja je morala da se skine još 2015. godine. Da sve bude još licemernije potrudila se država objavljujući na 75. godišnjicu „Dnevnika“ kako je račun Dnevnik Vojvodina presa blokiran na iznos od 190,5 miliona dinara.

Polovinom novembra, na proslavi rođendana „Dnevnika“ u Matici srpskoj, u prisustvu mudrih i ostalih političkih glava, na masnom koktelu i uz zaklinjanje da će list ostati na pravom i naprednom putu i čuvati tradiciju jedinog dnevnog lista na srpskom jeziku i ćirilici u Vojvodini, nikome nije padalo na pamet da će za tri nedelje stotinak zaposlenih strepeti hoće li do Božića i Nove godine stići bar petnaestak hiljada dinara, za neke polovina (za druge baš i ne) plate.

Znači, „Dnevnik“ je debelo dužan: štampariji „Politike“ 190,5 miliona dinara i još mnogo, mnogo para državi, dobavljačima, davaocima usluga… Ali takav strah ne treba tovariti na već užasno preplašene zaposlene u „Dnevniku“. Mnogo što-šta je otpisano, zaboravljeno, sklonjeno od očiju…

Generalni direktor DVP (Dnevnik Vojvodina pres) Dušan Vlaović pravda gubitke  pred javnošću već otrcanom naprednjačkom frazom – za sve su krivi prethodni: „Dug je nastao u periodu od marta 2013. do leta 2014. Godine. Pokrajinska vlada  je te 2013. godine, iako je postojala odluka Skupštine, prestala „Dnevniku“ da isplaćuje po pet miliona dinara mesečno… Zašto, seća se on veoma dobro, ali to bi bila uzaludna rasprava o uređivanju lista sa nekim koji bi koristio sve moguće argumente uz tvrd zaborav na još tvrđi pogled Borisa Tadića sa slike na zidu njegovog kabineta.

Pa i da je bilo tih para, ne bi bilo dovoljno. A, bilo bi protivzakonito, bar po datumu. Stoga danas pričati o davanju države je besmisleno jer 2015. godina, kada je država morala da izađe iz vlasništva u medijima,  je već veoma daleko.

Ko su danas vlasnici „Dnevnika“? Niko – ni Grad, ni Pokrajina, ni Miroslav Bogićević, niti neka ruska Ist medija, niti Tusoni sa Kipra, niti Kurir koji je skoro zagazio u „Dnevnik“ ali je brzo zaćutao. Vlasnici tek nisu mali akcionari, i preveslani već na prvoj skupštini, a kojima bi trebalo da pripadne 45 odsto vlasništva.

U  čemu je onda igra? Komplikovana kao i uvek kada su pare u pitanju. Da li se još neko seća Vučićeve izjave kako je „Dnevnik“ list bez uticaja, minornog tiraža, da bi koji dan kasnije uputio izvinjenje zaposlenima zbog ovakvih ocena? I postoji li još neko ko bi se zakleo da sve ovo nije urađeno sa njegovima znanjem (pojedini advokatčići hvalili su se u hodniku „Dnevnika“ kako baš u tom času mobilnim telefonom primaju instrukcije od Vučića šta uraditi sa „Dnevnikom“ ).

Logično pitanje sa lakim odgovorom je zašto se to čini? Lakši deo odgovora je veoma transparentan – zašto da „Politika“ ne dođe do skupe imovine tako što bi se sve što vredi prevalilo na AD „Dnevnik“? Zašto da se oba lista nekakvim lex specialisom ne podržave?  Sasvim logična pretpostavka kada se zna da država još nije povukla svoje predstavnike iz uprave kuće. Da hoće po zakonu i zakletvama pred EU učinila bi to odavno. A, možda se nekima smeši i lepa provizija od prodaje zgrade štamparije.

Bez obzira na kraj, crno se piše i malim akcionarima. Iako su registrovani još u martu, nije im omogućeno da se sastanu do jeseni, a onda je Skupština na čudan način prekinuta.

I na kraju, jedno ozbiljno pitanje: Kako DVP, osnovano kao „čisto“ preduzeće ne posluje pozitivno od 2000. godine, a svake deli bonuse rukovodstvu za uspešan rad. I plate, neke manje nego u „Liru“.

Ne mogu da se ne setim jednog simpatičnog vremešnijeg Novosađanina pre nekoliko večeri u Gradskoj biblioteci gde se razvezla priča i o „Dnevniku“: Reći ću mom …. da više ne daje pare tim novinama. Znate li vi kolika im je remitenda? Odgovorio sam: „Nemam pojma ali znam koliki je tiraž“.

(Autor je bivši glavni i odgovorni urednik Dnevnika)