Nije ovo filmska kritika, nit’ reklamna naracija,

ovo je priča jednog magarca koji se na teret navikava,

i pogrbljen pod sve težim tovarom savija i zemlji približava,

pa lipsava dok o zelenim predelima sneva,

i tako svoj ubogi vek i sebe – ismeva i zamajava.

Dok crkava.

PROLOG

Znate, još kako svi to znate – kad sam video fotografiju hladnjače koju je izbacio Dunav kod Kladova 1999, a na zamandaljenim vratima nakrivljenu gvožđuriju, shvatio sam, kao i svako normalan što bi shvatio, da je tu pukotinu punu mraka iznutra iskrivila nadljudska snaga umirućeg. Tog proleća i zbog tog proleća pojačalo mi se „besnilo duše“ zapaćeno godinama ranije. I prošla je mladost zauvek, a besnilo me pritiskalo, svašta se dešavalo, roditelji su umirali a deca se rađala, ali to besnilo u duši – nije jenjavalo. Naprotiv.

I prošlo je dvadeset godina, uglavnom sam ćutao i čekao, i što sam više ćutao više me je tištalo. Ali, srećom, kako prolaze godine, tako prolaze i generacije, rastu deca.

Berlin, 13. februar 2016.

U međuvremenu prohujalih godina, skupljajući novce i snagu za svoj prvi dugometražni igrani film, Ognjen Glavonić, scenarista, reditelj i producent iz Pančeva, na čvrstim je temeljima jezivih svedočenja stvorio dokumentarni esej Dubina dva o istorijskoj činjenici kako su leševi kosovskih žrtava u proleće 1999. zakopavani u blato opustelih vojnih poligona nadomak srpske prestonice ili, pak smandrljani u smrdljivi mulj dunavskih klisura, daleko od očiju, daleko od suza. Kad je Ognjen moćnu Dubinu prikazao na Festivalu u Berlinu, u selekciji Forum, ja sam magareći čemer potiskivao pustim snom o tome kako bi veličanstveno bilo prikazati taj film na prvom programu Javnog servisa, u subotu, odmah nakon drugog Dnevnika i tako rasteretiti naciju (i sebe) svih boleština i prljavština, kojim se već decenijama umeljava i zatrpava. Umesto puste magareće želje, film smo prikazali na Festivalu Cinema City, u novosadskoj Kineskoj četvrti, krajem leta iste godine. Te večeri kiša je lila bez prestanka, i bilo je hladno, kao u pećinskim dubinama.

I prošlo je još dve godine, i mnogo vode mutnim rekama, staložilo se još stida i srama u dušama i po tvrdim jamama Balkana. Od dubine je većina bežala, uplašena i postiđena – normalna.

Kan, 12. maj 2018.

E, ali kada se navršilo punih sedam godina od početka realizovanja, Ognjen je konačno završio film Teret i to u koprodukcji Srbije, Hrvatske, Francuske, Katara i Irana. Jedino što sam znao jeste to da je priča o Vladi (Leon Lučev) koji nakon što ostane bez posla u fabrici, pristane da za dobar honorar prevozi strogo poverljivi teret kamionom sa kosovskih stratišta do beogradskih kulisa. Vlada je i sin, muž, i otac, i ima dušu, veliku i brigom natovarenu.

Ugledna filmska kritičarka Karmen Grej (Carmen Grey) napisala je nakon premijere Tereta u Kanu da „Glavonić ne snabdeva mrakom, već nas njegova stvaralačka antena za signale i tragove u okolini upućuje uvek iznova u potragu za ostacima nade i regeneracije po krhotinama ljudskog stvaranja: u ovom filmu, uspomenama i muzici – sve dokazujući da se i na ruševinama spomenika uzdiže sećanje.“ **  

Dugo sam i nestrpljivo čekao na domaću premijeru najuspešnijeg srpskog filma za poslednjih desetak godina, s proleća predstavljenog u Kanu, a tokom leta u Sarajevu, Torontu, i širom sveta. Čitava je zima protekla od jesenje beogradske premijere, a moj je – nekada velik i lep grad, čekao – u meni, sad sve manji i jadniji nalik staroj palanci – da prođe još jedna zima i skoro čitava godina od svetske premijere.

Novi Sad, 21. februar 2019.

Krajem februara 2019, samo zahvaljujući upornosti i odlučnosti male i hrabre grupe ljudi, a nakon izričitih neslaganja da film o hladnjači punoj državnih leševa bude prikazan u dvorani Kulturnog centra Novog Sada ili nekoj od lokacija u centru, projekcija je upriličena u zakupljenoj sali multipleksa na periferiji, čiji je vlasnik stranac. I to je baš dobro, jer stranac će zaraditi malo, ali slatko, kako i priliči strancu u palanci izgubljenoj u svojoj filozofiji. Tek stotinak ljudi usudilo se da podnese Teret, i nakon projekcije se ne raziđe u nemiru i postiđenosti. Ne, ne. Ipak, kroz blato i turobne oblake bolne istine ove priče, publika biva bodrena svežinom nove nade u bolju budućnost koja mora stići, jednom. I ako smo sad magarci, bar smo nekad bili ljudi, pa se trudimo da nam i naraštaji – na ljude liče.

Teret u Svilari

Na festivalu Cinema Now, u kulturnoj stanici Svilara, na novosadskoj Podbari, u subotu 26. oktobra 2019. biće prikazan celovečernji igrani film TERET scenariste i reditelja Ognjena Glavonića.

Posle filma, vratila mi se još jedna muka, a muka je magareća vrlo prevrtljiva – Šta ću reći i kako objasniti  deci, i svojoj i našoj – zašto smo ćutali, zašto smo trpeli? U magarce se premetnuli, dok su dželati seirili i bogatstvo gomilali. Dok su nas magarčili. Izmišljotinama. U reprizama!

Priština, 17. jul 2019.

Vratio sam se na Kosovo posle 30 godina, na poziv prijatelja da pomognem u selekciji filmova i budem član žirija 11. filmskog Festivala u Prištini, organizovanog pod motom: Prijateljstvo zauvek. Iste večeri po mom dolasku, u dvorani Narodnog pozorišta Kosova premijerno je prikazan film Teret. Ušao sam u salu dok je trajao film. Seo sam sasvim sa strane i privikao se na tamu dvorane. Bilo nas je tek tridesetak.

Taman koliko ih beše u hladnjači.

Evo, pomisli samo – publika je nasumična kategorija, sedimo zajedno samo tad i nikad više, osećamo i preživljavamo Ognjenov film, zatvoreni u tami dvorane, i zajedno sa vozačem osluškujemo lupanje iz zadnjeg dela kamiona, čekamo kraj priče. Nas tridesetak, toliko, koliko je učenika u razredu škole, negde na Balkanu. U hladnjači ih je bilo tridesetak, ili manje. Spletenih u stvrdlo meso, zgužvanih u grčevima, promrzlo mokrih, do kostiju. Pomisli – nije lako umirati, lakše je umreti, a najlakše – biti mrtav.

Izašao sam pre kraja filma. Pa, već sam ga pogledao pre par meseci. Ispred je korzo, nazvan imenom Majke Tereze. Puno je tu sveta, deca jurcaju okolo, fontana prska vodu osvetljenu raznobojnim snopovima reflektora, graja trči i razdragano se smeje oko slapova i mlazova, nikog ne poznajem. I niko ne poznaje mene. Nije ni važno. Ono što je važno – prolazi. Ide život, ostaje teret sećanja, kao teret zaboravljenih grobova, teret nekog napuštenog i izgladnelog magarca koji tumara šumom. Proteranog u brdima, daleko od ljudi, luta po blatu. Sam.

EPILOG

Sad da raščistimo neke stvari – magarac će pod teretom lipsati u gluvoj planini, a dok dolinom maglovitom reka bude tekla, spirajući krvavu ilovaču – rađaće se nova deca, stasavati u mlade ljude, nasmejane i raspevane. I biće srećni pod Suncem, dok budu živeli, korov će proći kroz napuklo kamenje spomenika naših dana i sve manje će nas pamtiti, jer će živeti daleko, negde daleko, i što su dalje, gde je lakše – lakše mrtve zaboravljati. Ma koliko teško bilo.

Petar Peđa Protić

** (https://read.kinoscope.org/2018/06/29/monument-memory-ognjen/)