Tekst koji je pred vama objavljen je u knjizi eseja i intervjua „Slobodni i suvereni. Umetnost, teorija i politika“, koja je nedavno objavljena u izdanju novosadske „Cenzure“ i Instituta za fleksibilne kulture i tehnologije – NAPON. Za potrebe sajta „Autonomija“ tekst je neznatno skraćen i objavljuje se bez beleški i referenci.
Autonomija pokrajina 1945–1974.
Autonomne pokrajine Vojvodina i Kosovo stvorene su nakon Drugog svetskog rata, a njihov nastanak bio je rezultat napora novih vlasti da uvaže nacionalne, kulturne, istorijske, ekonomske i druge specifičnosti ovih oblasti. Istinu govoreći, određene težnje za njihovom autonomijom ili posebnim statusom u okviru Srbije i/ili Jugoslavije imale su predistoriju u međuratnom periodu, što se pre svega odnosi na Vojvodinu, ali tek je u poslednjoj fazi rata i nakon njegovog završetka došlo do konstituisanja autonomnih pokrajina u okviru Srbije.
Autonomna Pokrajina Vojvodina i Autonomna Oblast Kosovo i Metohija – koje, dakle, u početku nisu imale jednak status – konstituisane su u procesu koji je započeo u toku rata, a kulminirao neposredno pre i nakon njegovog okončanja, kroz niz izjava, rezolucija i odluka organa vlasti u ovim oblastima. Formalno se ove dve oblasti nisu nalazile u sastavu Srbije sve dok njihovi zvanični predstavnici nisu pred zvaničnicima Srbije izrazili želju da se Vojvodina i Kosovo priključe Srbiji. Ove izjave iznete su i prihvaćene 7. aprila 1945. na vanrednom zasedanju Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije (ASNOS). Izjave su u narednim mesecima dobile i verifikaciju ovlašćenih predstavnika naroda Kosova i Vojvodine, na Oblasnoj narodnoj skuštini Kosova i Metohije 10. jula 1945. godine, odnosno na sednici Skupštine izaslanika naroda Vojvodine 31. jula 1945. godine, što je potvrđeno u avgustu 1945. na Trećem zasedanju Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ). Formiranje Autonomne Pokrajine Vojvodine, odnosno, Autonomne Kosovsko-metohijske Oblasti završen je donošenjem zakona o njihovom ustanovljenju i ustrojstvu 1. septembra 1945. godine.
Položaj AP Vojvodine i AO Kosova i Metohije potvrđen je i ustavom iz 1946. godine. Prava i položaj pokrajina i oblasti regulisao je ustav republike u okviru koje su pokrajine ustanovljene (član 103), a zatim su na osnovu federalnog i republičkog ustava pokrajinski tj. oblasni organi vlasti donosili statute pokrajina tj. oblasti, koje je morala da potvrdi skupština republike (član 104). Najviša vlast u pokrajini tj.oblasti pripadala je Narodnoj skupštini Autonomne Pokrajine tj.Oblasnom narodnom odboru, koji su birali svoje izvršne organe – Glavni izvršni odbor Autonomne Pokrajine tj. Oblasni izvršni odbor (članovi 105. i 106. Ustava). Iz priloženog se vidi da su Vojvodina i Kosovo uživale relativno ograničen stepen autonomije (stepen autonomije Vojvodine bio je veći od stepena autonomije Kosova), u okviru tadašnje NR Srbije i pod nadzorom republičkih organa vlasti. Ustav je samo pravno uobličio ono što je postojalo u praksi, a što je bilo definisano zakonskim rešenjima od 1. septembra 1945, za koja neki savremenici tvrde da su de facto ukinula politički subjektivitet autonomnih jedinica (pre svega Vojvodine), svodeći njihovu autonomiju na najmanju moguću meru.
Tokom pedesetih godina, nakon brojnih socijalnih i političko-pravnih promena (uvođenje samoupravljanja, donošenje ustavnog zakona itd.), u Jugoslaviji se počelo razmišljati o novom ustavu, budući da staro ustavno rešenje više nije odgovaralo realnom stanju. Među brojnim aktuelnim pitanjima javilo se i pitanje položaja pokrajina, koje se naročito zaoštrilo u Vojvodini, u sukobu pokrajinskog rukovodstva (Stevan Doronjski, Geza Tikvicki, Pal Šoti itd.) sa političkim vrhom Republike (1961–1963). Sukob je izbio zbog neslaganja oko ekonomske politike (investicionih programa), a okončan je intervencijom Aleksandra Rankovića i uklanjanjem pokrajinskih rukovodilaca (njihovim razmeštanjem na nove funkcije). Pokrajinsko rukovodstvo Vojvodine tada je po prvi put etiketirano kao autonomaško i separatističko, a spomenuta etiketa je ostala u opticaju u političkom životu i pratila je sva pokrajinska rukovodstva posle toga.
Ustavne promene, koje su u Jugoslaviji postale aktuelne već sredinom 1950-ih, izvršene su 1963. godine, a tom prilikom promenjen je i naziv zemlje. Osim novog imena (SFRJ umesto FNRJ), taj ustav je doneo nekoliko novina i u pogledu autonomnih oblasti tj. pokrajina. Ustav je pre svega izjednačio AP Vojvodinu i AO Kosovo i Metohiju po statusu, te je ostavio mogućnost za osnivanje novih autonomnih pokrajina, i to na svim onim područjima „posebnog nacionalnog sastava ili na područjima s drugim osobenostima” (član 111). Članom 112 Ustava bilo je jasno definisano da su autonomne pokrajine društveno-političke zajednice u okviru republika i da njihova prava, dužnosti i načela detaljno reguliše Ustav Republike. U suštini nije došlo do značajnijih promena u položaju pokrajina, osim u pravnom izjednačavanju Vojvodine i Kosova, što je, prema nekim političkim akterima iz tog vremena, predstavljalo jedan od osnovnih zahteva rukovodstva Kosova u toku rasprave o ustavnim promenama.
Nove ustavne promene počele su svega četiri godine nakon donošenja Ustava 1963, najverovatnije pod uticajem političkih promena pokrenutih na Brionskom plenumu 1966. Godine, tj. nakon smene Rankovića. Od 1967. do 1971. godine usvojen je set amandmana na Ustav, kojima je značajno izmenjen karakter pravno-političkog poretka u zemlji, a zatim je 1974. godine usvojen nov Ustav, kojim je završen proces ustavnog prekomponovanja Jugoslavije. Ustavnim amandmanima regulisana su pitanja iz različitih oblasti, od rada Savezne skupštine, odnosa republika, pokrajina i federacije, do ekonomske politike i upravljanja Državnom bezbednošću. Ovim amandmanima je ograničen uticaj federalnih organa vlasti, značajno su povećane ingerencije republika i pokrajina, a uvedeno je i kolektivno upravljanje državom i Partijom, mada pozicija Josipa Broza Tita nije dovedena u pitanje. Na ovaj način je ustavno uređenje suštinski promenjeno, što je „u prirodu jugoslovenske federacije […] ugradilo značajne konfederativne elemente”. Osnovni princip reforme, koja je svoj logični epilog dobila usvajanjem novog Ustava 1974. godine, bio je princip dogovaranja tj. usklađivanja (često različitih, pa i sukobljenih) stavova i interesa republika i pokrajina. Ustavne promene izazvale su nezadovoljstvo u delu političke i stručne javnosti, pre svega u Srbiji, i u narednim godinama su predstavljale jedan od glavnih izvora napajanja srpskog nacionalizma, kako onog unutar sistema (u državnim i partijskim institucijama), tako, ili još više, i onog u različitim opozicionim krugovima.
Ustav iz 1974. i položaj pokrajina
Ustavnim amandmanima iz aprila 1967, zatim serijom amandmana iz decembra 1968. i naposletku amandmanima iz juna 1971. godine, došlo je do potpunog reorganizovanja jugoslovenskog društveno-političkog sistema. Ovi ustavni amandmani postali su osnova Ustava donesenog u februaru 1974. godine, kojim je Jugoslavija de facto transformisana u specifičnu državnu zajednicu sa kombinovanim federalnim i konfederalnim elementima državnog uređenja. Koji su razlozi doveli do usvajanja ovih rešenja nije sasvim jasno, a objašnjenja je moguće tražiti na svim zamislivim stranama, od ekonomske sfere (neuspeha privredne reforme 60-ih), preko političkih razloga (pouka izvučenih nakon Brionskog plenuma i studentskih protesta 1968), do jednog čisto ideološkog uzroka (sprovođenje u delo koncepcije „odumiranja države”).
U pogledu položaja pokrajina može se reći da su im ustavni amandmani a zatim i Ustav iz 1974. godine davali izuzetno visok nivo samostalnosti. Posebnu novinu predstavljalo je to što su pokrajine stekle status konstitutivnih elemenata federacije. Naime, novo ustavno rešenje je definisalo autonomne pokrajine kao delove SR Srbije, ali ujedno i kao delove SFR Jugoslavije (članovi 1 i 2 Ustava), što u ranijim ustavima nije bio slučaj. Ipak, Ustav je eksplicitno utvrdio razliku između socijalističke republike, koja predstavlja „državu zasnovanu na suverenosti naroda i na samoupravljanju i vlasti radničke klase i svih radnih ljudi” (član 3), i socijalističke autonomne pokrajine, koja je „autonomna socijalistička samoupravna demokratska društveno-politička zajednica zasnovana na samoupravljanju i vlasti radničke klase i svih radnih ljudi” (član 4), čime je, kao što se vidi, uskraćivao pokrajinama državnost. Međutim, iako lišene državnosti i tako podređene SR Srbiji, pokrajine su ipak stekle brojna prava kojima su bile izjednačene sa republikama, tako da su u isti mah bile i jednake i nejednake sa njima, što je bilo krajnje kontradiktorno. Da li je bila reč o prelaznom rešenju nakon kojeg je trebalo da usledi i formalno izjednačavanje pokrajina i republika u budućnosti (što je manje verovatno), ili pak o kompromisnom rešenju kojim su se nastojali nekako zadovoljiti interesi i u Srbiji i u pokrajinama (što je verovatnije), do danas nije jasno.
Uglavnom, novim ustavnim rešenjima SAP Vojvodina i Kosovo su u pogledu brojnih (iako ne svih) pitanja izjednačene sa republikama i ostvarile su visok nivo samostalnosti kako u političkoj i ekonomskoj sferi, tako i u oblasti kulture, obrazovanja, zdravstva, socijalne politike i tako dalje. Kako je u praksi izgledao poseban položaj pokrajina i sistem zasnovan na njihovom statusu, koji je istovremeno bio i jednak i nejednak u odnosu na republike, može da ilustruje primer političkog organizovanja. Naime, pokrajinske političke organizacije – Pokrajinski komiteti Saveza komunista (SK) Srbije za Vojvodinu i Kosovo, odnosno, Pokrajinske konferencije Socijalističkog saveza radnog naroda (SSRN) Srbije za Vojvodinu i Kosovo – postale su samostalne političke organizacije – Pokrajinski komiteti SK Vojvodine i SK Kosova, odnosno PK SSRN Vojvodine i PK SSRN Kosova – iako nisu u potpunosti izjednačene sa republičkim komitetima i konferencijama. Dakle, one su zadržale nazive pokrajinskih komiteta tj. konferencija i nisu transformisane u centralne komitete. Zato su pokrajinske političke organizacije i dalje imale svoje predstavnike u CK SK Srbije i RK SSRN Srbije, ali istovremeno su bile, nezavisno od republičkih političkih organizacija, zastupljene i u federalnim političkim organizacijama (CK SKJ i SK SSRNJ) iako ne u istoj meri kao i republičke političke organizacije. Zatim, ustanovljeni su posebni pokrajinski izvršni, zakonodavni i sudski organi vlasti, praktično izjednačeni sa republičkim, ali zbog toga što nisu bili i formalno jednaki, predstavnici pokrajina su bili prisutni i u organima zakonodavne, sudske i izvršne vlasti u Srbiji. Istovremeno, i opet nezavisno od republike, pokrajinski predstavnici su bili zastupljeni i u saveznim zakonodavnim, izvršnim i sudskim organima (iako ne u jednakoj meri). Jedina institucija u kojoj su pokrajine i republike bile zaista izjednačene bilo je predsedništvo SFRJ, koje je brojalo 8 članova (po jednog predstavnika svih republika i pokrajina).
Ustavna rešenja iz 1974. godine, kao što se vidi, obilovala su protivurečnostima i nejasnoćama, koje su ostavljale dosta prostora za različita tumačenja, pa samim tim i za sukobe. U delu javnosti (pre svega u Srbiji) još uvek je vladala naelektrisana atmosfera, čijem su nastanku najviše doprinela skandalozna istupanja Dobrice Ćosića i Mihajla Đurića u vreme rasprava o ustavnim amandmanima, tako da su odmah usledile žestoke nacionalistički intonirane kritike novih ustavnih rešenja. Ono što je predstavljalo novost jeste pojava nezadovoljstva ustavnim rešenjima u političkom vrhu SR Srbije, koji je zapravo i pokrenuo pitanje revizije Ustava nepunih godinu dana nakon njegovog usvajanja. Naime, u januaru 1975. godine Predsedništvo SR Srbije zatražilo je reviziju ustavnih rešenja pod obrazloženjem da je Ustav podelio republiku na tri dela, čime je Srbija sprečena u ostvarivanju svog „istorijskog prava na nacionalnu državu u jugoslovenskoj federaciji”. Formirana je komisija pri Predsedništvu Srbije, koja je počela da skuplja materijal vezan za pitanja i sporove oko ustavnih rešenja iz 1974. i taj materijal je 1977. uobličen u poverljivi zbornik poznat kao Plava knjiga. Nastanak Plave knjige obično je dovođen u vezu sa republičkim funkcionerom Dražom Markovićem, a njena pojava vodila je otvorenom sukobu pokrajinskih rukovodilaca s republičkim vrhom, u kojem je morao da arbitrira sam Tito. Iako je u državnom vrhu bilo različitih mišljenja o položaju pokrajina – na primer, Kardelj je podržao zahteve srbijanskih rukovodilaca – rezultat arbitraže bio je zaključak da ne treba menjati položaj pokrajina u okviru Srbije. Savezni vrh, na čelu sa Titom, smatrao je da ustavno rešenje iz 1974. godine može da zadovolji sve pretenzije SR Srbije, ali ujedno i da ispoštuje specifičnosti i posebne interese autonomnih pokrajina. Iako je na taj način došlo do (privremenog) smirivanja sukoba, problem i dalje nije bio rešen, i to će se na pravi način pokazati nakon Titove smrti.
Pitanje ustavnih promena 1981–1987.
Jednu od najznačajnijih prekretnica u političkom životu Jugoslavije predstavljale su demonstracije na Kosovu u proleće 1981. godine. Započete kao studentski protest, demonstracije su brzo postale masovne i dobile politički karakter budući da je jedna od centralnih parola bio zahtev da Kosovo dobije status republike. Savezni državni vrh je oštro reagovao na ove događaje, upotrebivši policiju i JNA za gušenje demonstracija, koje su okarakterisane kao manifestacija iredente i kontrarevolucionarnih snaga. Iza ovih pomalo stereotipnih fraza krio se, zapravo, nedostatak analize uzroka demonstracija, što je onemogućilo utvrđivanje problema i njegovo stvarno rešavanje, a to je značajno doprinelo novim mitologizacijama kosovske problematike.
Događaji iz 1981. godine ukazali su na postojanje kako brojnih problema, tako i ogromnog nezadovoljstva različitih socijalnih grupa stanjem u ovoj pokrajini, najpre stoga što su se u socioekonomskom razvoju Kosova ispoljavale „brojne negativne tendencije”, koje su vremenom postajale sve izraženije i čije je otklanjanje postajalo sve komplikovanije. Prema analizama SKJ, odsustvo bilo kakve strategije razvoja u pokrajini, zajedno sa pogrešno koncipiranim sistemom obrazovanja, koji nije bio u skladu sa potrebama društveno-ekonomskog sistema i uz to je doprinosio umnožavanju barijera među različitim socijalnim i nacionalnim grupama, predstavljalo je osnovne uzroke demonstracija 1981. godine. No, bez obzira na to gde su ležali stvarno uzroci ovih događaja, pažnja celokupne jugoslovenske a pogotovo srpske javnosti bila je od 1981. godine stalno usmerena na Kosovo. Osim socijalnih problema (koji su se svodili na pitanje socioekonomskog razvoja Kosova) u fokus javnosti dospeli su i nacionalni problemi, pre svega odnos Albanaca i Srba na Kosovu. Slučajevi pritisaka i nasilja albanskih nacionalista nad manjinskim grupama i iseljavanje Srba i Crnogoraca sa Kosova u centralnu Srbiju predstavljali su redovne teme kako medijskog izveštavanja, tako i partijskih konferencija. Pri svemu tome najveći deo kosovskog rukovodstva se držao krajnje indolentno, što je izuzetno iritiralo ostatak državno-političkog vrha, ali je naročito doprinosilo izražavanju negativnog raspoloženja u medijima, koji su postajali sve opsednutiji „kosovskom dramom”. U takvim okolnostima interesovanje javnosti za probleme na Kosovu postepeno je dobijalo formu moralne panike, koja je u nekim slučajevima prerasla u pravu histeriju i šovinističku kampanju. Tako će (stvarne ili preuveličane) razmere problema na Kosovu doprineti da Jugoslavija zapravo postane talac kosovske krize, tj. svojevrsni „zarobljenik kosovizacije”.
Ono po čemu su događaji iz 1981. godine ipak bili najznačajniji jeste to što su poslužili kao povod za pokretanje pitanja revizije Ustava iz 1974. godine. Naime, već na prvoj sednici CK SKJ povodom demonstracija, održanoj u maju 1981, neki srpski politički funkcioneri su indirektno otvorili pitanje potrebe ustavnih promena, govoreći o zatvorenosti rukovodstva Kosova, nužnosti da se svi pridržavaju principa demokratskog centralizma i posebnoj odgovornosti SR Srbije za stanje u pokrajinama. Ono što se u ovim naizgled ni po čemu značajnim izlaganjima moglo pročitati između redova bili su zahtevi za većim ingerencijama republike nad pokrajinama, što bi trebalo da u budućnosti predupredi događaje kakve su bile demonstracije 1981. godine. Ovaj latentno prisutni zahtev za ustavnim promenama iz maja 1981. u decembru iste godine iznet je u otvorenoj formi na sednici CK SK Srbije. Tom prilikom došlo je do velikog sukoba političkih rukovodstava Srbije i Vojvodine jer se, delom neočekivano, sednica nije bavila Kosovom, već situacijom u Vojvodini i od početka se diskutovalo o „držanju” vojvođanskog političkog vrha, koji je kritikovan zbog zatvorenosti, odvajanja i separatizma. Ovako neobičan razvoj događaja, sudeći po izjavama nekih delegata na spomenutoj sednici, niko nije očekivao iako je postojala sumnja da će srbijanske političke strukture pokušati da iskoriste događaje na Kosovu kao povod za otvaranje pitanja ustavnog položaja pokrajina. Iako zaključcima ove sednice nije zvanično zatražena revizija ustava, na njoj je praktično otvoren sukob političkih struktura SAP Vojvodine i SR Srbije oko autonomije pokrajina, koji će se na razne načine i različitim intenzitetom ispoljavati sve do kraja 1988. godine.
Konflikti u vezi s ustavnim položajem pokrajina, koji su se pretežno zbivali u okviru državnih institucija i na sednicama političkih organizacija, po prvi put su eskalirali u novembru 1984. godine, na 18. sednici CK SK Srbije. Tom prilikom govorilo se o procesima dezintegracije koji „razaraju jugoslovensku federaciju i prete razbijanjem Srbije”, pri čemu su republički funkcioneri apostrofirali problematičan položaj pokrajina, a rukovodstvo Vojvodine, prepoznavši u tome kritiku na svoj račun, uzvratilo optužbama za etatizam i nacionalizam. Povećanju tenzija značajno je doprinelo i neodmereno pisanje štampe, a pogotovo beogradskih listova, tako da se sukob zaoštrio do te mere da je morao da interveniše CK SKJ formiranjem Istražne komisije u proleće 1985. godine. Tek je nakon toga došlo do izvesnog smirivanja strasti. Jedna od posledica ovog konflikta bilo je stalno pominjanje ustavnih promena u jugoslovenskoj javnosti od 1985. godine pa nadalje, što je bio prvi veliki uspeh srbijanskog političkog vrha u borbi za reviziju Ustava. Ovaj uspeh potvrđen je nešto kasnije, kada je Predsedništvo SFRJ odlučilo da se i zvanično pristupi ustavnoj reformi.
Velikog uticaja na ovakav razvoj situacije imali su novi incidenti na Kosovu, koji kao da su išli naruku tvrdnjama srbijanskih političara kako se u pogledu „jačanja jedinstva” i borbe protiv albanskog nacionalizma u južnoj pokrajini ništa nije uradilo od događaja iz 1981. godine. Naime, u maju 1985. zbio se „slučaj Martinović”, koji je potpuno uzburkao jugoslovensku javnost, te je poslužio kao povod za učestale medijske napise o nacionalnom nasilju i iseljavanju nealbanskog stanovništva sa Kosova. Bilo da su se pokrenuli zbog ovog slučaja ili ne, upravo su se krajem 1985. Srbi na Kosovu samoorganizovali, otvoreno tvrdeći da su nacionalno ugroženi i da ne mogu da ostvare svoja prava kroz postojeće institucije. Samoorganizovane grupe Srba sa Kosova prvi put su se oglasile u javnosti peticijom koju su 15. januara 1986. objavile Književne novine, a zatim je 26. februara iste godine grupa od stotinak ljudi sa Kosova došla u Beograd, nasilno ušla u Saveznu skupštinu i tamo iznela svoje probleme. Bilo je jasno da se stanje na Kosovu komplikuje i da se nešto mora preduzeti pa je Kosovo postala prioritetna tema na sednicama Predsedništva SFRJ i CK SKJ, a o njemu se raspravljalo i na X kongresu SK Srbije u junu 1986. godine. U jeku rasprava o Kosovu i ustavnim promenama pojavio se Memorandum SANU (o kojem su prve izvestile Večernje novosti 24. i 25. septembra 1986), čije su teze o neravnopravnom položaju Srbije u SFRJ i podređenom položaju Srba u pokrajinama i drugim republikama izazvale silno uzbuđenje u javnosti i do krajnosti zagrejale tenzije u tekućim diskusijama.
Pojava Memoranduma predstavljala je žestok udarac srbijanskom političkom vrhu, pre svega Ivanu Stamboliću, u to vreme predsedniku Predsedništva SR Srbije, u njegovim pokušajima da obezbedi podršku drugih republika za ustavne promene (kojima bi se, pre svega, u određenoj meri suzila autonomija pokrajina tj. korigovala sporna rešenja Ustava iz 1974. godine). Zbog toga se Stambolić, za razliku od tadašnjeg predsednika Predsedništva CK SK Srbije – Slobodana Miloševića, maksimalno angažovao u kritici Memoranduma, što će mu kasnije biti naročito zamerano. Teze Memoranduma žestoko su kritikovane u svim društveno-političkim organizacijama, a najžešći napadi dolazili su iz Vojvodine: pojava jednog histerično i šovinistički intoniranog dokumenta, kakav je bio Memorandum, išla je u prilog vojvođanskom rukovodstvu i njegovoj odbrani postojećih ustavnih rešenja. Zbog toga je u severnoj pokrajini objavljivanje Memoranduma odmah iskorišćeno za kritiku rukovodstva u Srbiji, koje je tad optuženo za davanje prećutne podrške nacionalistički orijentisanoj opoziciji, zbog čega su neki akteri kasnije posumnjali da iza objavljivanja Memoranduma stoje upravo delovi jugoslovenskog političkog vrha, i to možda baš iz Vojvodine i sa Kosova. Međutim, iako je afera sa Memorandumom, u sklopu rasprava o ustavnim promenama, išla u prilog shvatanjima dvaju pokrajinskih rukovodstava, ona nije mogla naduže da zaustavi već započete procese, koji su se definitivno razvijali u pravcu revizije Ustava.
Nepromenjena situacija na Kosovu – pre svega nastavljeno iseljavanje i postojanje samoorganizovanih grupa Srba na Kosovu – ozbiljno je dovodila u pitanje argumente pokrajina u diskusijama o ustavnim promenama. To se pre svega odnosilo na poziciju rukovodstva Vojvodine, po kojem je postojeće ustavno rešenje besprekorno funkcionisalo, što je, možda, bilo tačno u slučaju Vojvodine, ali ne i u slučaju Kosova. Umesto toga, čitava situacija je išla u prilog tezi republičkog rukovodstva da su ustavne promene neophodne jer kako rukovodstvo Kosova nije bilo u stanju da samostalno reši probleme, a postojeća ustavna rešenja su onemogućavala intervencije republičkog rukovodstva, koje je bilo spremno da pomogne, nužne su bile izmene Ustava da bi se stanje na Kosovu zaista i poboljšalo. Kako se ustavne promene nisu mogle ograničiti na položaj samo jedne pokrajine, nego bi zahvatile Vojvodinu koliko i Kosovo, na ovaj način je rukovodstvo SR Srbije zapravo jednim udarcem ubijalo dve muve. Drugim rečima, koristeći se problemima na Kosovu kao izgovorom za ustavne promene, političke strukture u Beogradu su nameravale da istovremeno reše status obeju pokrajina. Zato je glavni pravac sukobljavanja išao na relaciji Beograd – Novi Sad, a ne Beograd–Priština, iako je kosovska kriza predstavljala centralno poprište sukoba. Naime, političke strukture u Vojvodini, ne želeći da postanu žrtve kosovske krize, postale su ujedno i glavni protivnik ustavnih promena i jedan od najglasnijih zagovarača pomoći Kosovu, nastojeći pre svega da odvoje probleme na Kosovu od pitanja ustavnog položaja pokrajina. Što su u tome bili glasniji, izazivali su sve veće nezadovoljstvo u srbijanskoj javnosti i beogradskim političkim krugovima, zbog čega je naposletku rukovodstvo Vojvodine, usled sopstvenog otpora ustavnim promenama, optuženo za direktnu podršku albanskoj iredenti. U tako složenim okolnostima, krajem 1987. godine došlo je do sukoba u političkom rukovodstvu Srbije, koji će se pokazati značajnim kako za dalju sudbinu dveju srpskih pokrajina, tako i za budućnost cele jugoslovenske federacije.
Od Osme sednice do „događanja naroda”
U proleće 1987. savezni politički vrh je odlučio da posveti veću pažnju problemima na Kosovu. Nakon pripremnih radnji, 27. juna 1987. održan je Plenum CK SKJ o Kosovu (9. sednica CK SKJ), na kojem je usvojen „Jugoslovenski program za Kosovo”. Ovaj program je podrazumevao sprovođenje niza institucionalnih mera radi poboljšanja situacije na Kosovu, pre svega intenziviranje saradnje između različitih ustanova i preduzeća sa Kosova i iz drugih delova SFRJ. Osnovni pravac delovanja bilo je povećanje zaposlenosti i ubrzavanje privrednog razvoja, sa jedne strane, i edukovanje kadra i „intenziviranje političko-ideološkog rada”, sa druge strane, što je trebalo da doprinese (barem delimičnom) prevazilaženju problema u južnoj pokrajini. Sve republičke i pokrajinske organizacije SKJ imale su zadatak da detaljno razrade zaključke 9. sednice CK SKJ i da organizuju pomoć Kosovu na teritorijama pod svojom jurisdikcijom. Na samom početku implementacije zaključaka 9. sednice, u septembru 1987, dogodilo se ubistvo u kasarni u Paraćinu, koje je raspalilo strasti u jugoslovenskoj javnosti i dovelo do pokretanja histerične antialbanske kampanje u delu medija (pre svega u Politici i Politici Ekspres). Izlivi šovinizma u medijima primorali su Gradski komitet SK Beograda da reaguje: predsednik GK, Dragiša Pavlović, na konferenciji za štampu pozvao je urednike medija da prestanu sa huškanjem javnosti jer se raspirivanjem srpskog nacionalizma i antialbanskog raspoloženja nije moglo doprineti rešavanju problema na Kosovu, pri čemu se i „olako obećana brzina” rešavanja problema na Kosovu pokazala kao kontraproduktivna. Njegova kritika bila je usmerena pre svega na Politiku i Politiku Ekspres, ali je posredno ciljala i Slobodana Miloševića, predsednika Predsedništva CK SK Srbije, čiji je kadar vodio ova dva lista i koji je od svoje posete Kosovu u aprilu 1987. počeo da se ističe obećanjima o brzom rešavanju problema na Kosovu. Ovom „prozivkom” zapravo je otvoren sukob u srpskom političkom vrhu: krug oko Miloševića je odgovorio Pavloviću komentarom u Politici Ekspres, a zatim je protiv njega pokrenuta i partijska mašinerija. Pavlović je prvo kritikovan zbog „skretanja” na sednici Predsedništva GK SK Beograda, a zatim je smenjen na čuvenoj 8. sednici CK SK Srbije, 23–24 septembra 1987. godine. Smena Pavlovića, koji je bio jedan od najbližih saradnika Stambolića i koji je imao njegovu podršku i u ovom sukobu, zapravo je predstavljala težak poraz samog Stambolića. Toga je bio svestan i on sâm te je nakon svega ostalo samo pitanje vremena i načina na koji će ga Miloševićeva struja u CK politički eliminisati. Nakon 8. sednice na Stambolića je vršen pritisak kroz različite kanale da se povuče, tako da je naposletku, 14. decembra 1987, podneo ostavku na mesto predsednika Predsedništva SR Srbije. Povlačenjem Stambolića, njegov dotadašnji štićenik Milošević se definitivno utvrdio na vlasti u Republici.
Prilikom ovih političkih promena rukovodstva dve pokrajine su se držale prilično uzdržano, smatrajući ove obračune unutrašnjim problemom partijske organizacije u tzv. užoj Srbiji. Pokrajinama je, sa jedne strane, odgovaralo slabljenje Stambolićeve pozicije zbog njegovog zalaganja za ustavne promene, ali, sa druge strane, nije im odgovaralo jačanje Miloševića, sa kojim su se po pitanju ustavnog položaja pokrajina sukobili još 1984. godine, tako da su u ovom konfliktu odlučili da ostanu neutralni. U mesecima koji su usledili pokazalo se da eksplicitnije opredeljivanje na 8. sednici CK SKS svakako ne bi značajnije promenilo situaciju. Naime, nakon privremenog zastoja u radu na ustavnim promenama, uzrokovanog opisanim sukobom i smenama u političkom vrhu, novi vladajući tandem u Srbiji (Slobodan Milošević i Petar Gračanin) nastavio je pritisak na pokrajine kako bi se dogovorili o reviziji Ustava. Manje od mesec dana nakon smene Stambolića, 11. januara 1988. godine, između Skupštine Srbije i pokrajinskih parlamenata postignut je načelni sporazum o ustavnim promenama, koji je i u velikom delu javnosti i u strukturama vlasti propraćen optimističkim izjavama. Međutim, nekoliko meseci nakon dogovora došlo je do ponovnog zatezanja odnosa a zatim i do obnavljanja sukoba na relaciji republika–pokrajine. Republičko rukovodstvo je zahtevalo da se rad na ustavnim promenama ubrza, ali da se u isti mah i poveća stepen promena. Tome su se pokrajinska rukovodstva žustro usprotivila, pri čemu je naročito glasno bilo rukovodstvo Vojvodine. Tako je 1988. godine počeo konflikt koji će se brzo pretvoriti u ono što je kasnije patetično nazvano „događanjem naroda”.
Varljivo leto 1988.
U leto 1988. godine počeo je pravi medijski rat između republičkog rukovodstva i pokrajinskih vlasti. Glavna meta kritike beogradskih medija, koji su bili pod direktnom ili indirektnom kontrolom republičkog političkog vrha (NIN, Politika, Politika Ekspres, TV Beograd i drugi), bilo je rukovodstvo Vojvodine. Gotovo svakodnevno pokrajinski rukovodioci i predstavnici Vojvodine u saveznim organima (Boško Krunić, Đorđe Radosavljević, Đorđe Stojšić, Petar Matić, Milovan Šogorov i drugi) optuživani su za najrazličitija politička skretanja, a osim toga, republički funkcioneri su im upućivali i otvorene pretnje. Političke strukture u Vojvodini nisu popustile pred ovim pritiscima – umesto toga, otvoreno su ukazale široj javnosti na postojanje pritisaka iz Beograda i jasnije su izrazile svoj nepokolebljiv stav po pitanju ustavnih promena, ističući da se ne može povući paralela između stanja u Vojvodini i situacije na Kosovu. Zbog toga je srbijansko rukovodstvo donekle promenilo taktiku i osim pritisaka kroz medije i partijske forume, počelo je da organizuje i javne demonstracije protiv vojvođanskog političkog vrha.
Već početkom jula 1988. najavljen je dolazak „samoorganizovane” grupe Srba sa Kosova u Novi Sad, što su vlasti u obema pokrajinama nastojale da preduprede. Međutim, apeli kosovskim Srbima da ne dolaze nisu bili uspešni jer je 9. jula 1988. oko 500 ljudi sa Kosova, ali i iz Beograda i još nekih gradova centralne Srbije, među kojima su bili i poznati nacionalisti (Vojislav Šešelj, Olivera Katarina itd.), došla u Novi Sad i održala demonstracije ispred Skupštine Vojvodine. Demonstracije su protekle mirno, a jedina sporna situacija desila se kada je, u jednom trenutku, demonstrantima isključeno ozvučenje zbog izvikivanja nacionalističkih i uvredljivih parola. Međutim, u izveštajima beogradskih medija događaj je prikazan znatno dramatičnije i iz dana u dan postajao je predmet sve većih manipulacija. Zbog toga je pokrajinsko rukovodstvo pokrenulo svoju političku mašineriju i medije u Vojvodini i započelo kontrakampanju. Prvo su osude demonstracija i pokušaja manipulisanja stigle iz vrha pokrajinske vlasti (PK SKV i PK SSRNV), zatim su usledile reakcije gradskih i opštinskih političkih organizacija i Saveza boraca, potom se oglasio „stari kadar” koji je imao posebnu političku težinu (Ida Sabo, Jovan Dejanović i dr.), a za njima su sledile reakcije građana. To je u tadašnjim okvirima predstavljao uobičajeni način senzibilizacije, a po potrebi i mobilisanja javnosti za određeno pitanje, politiku ili ličnost, odn. protiv njih. Vrhunac ove kontrakampanje dosegnut je izjavom Đorđa Stojšića, jednog od vodećih funkcionera u pokrajini, koja je imala ujedno i dramatičan i preteći ton: „[A]ko se on [Milošević – prim. aut.] ne zaustavi, […] ako mi ne nađemo snage u SKJ, ko zna gde ćemo ići i gde će nas sve to skupa odvesti”. Ovako jasan odgovor pokrajinskog rukovodstva, međutim, nije pokolebao republički politički vrh, tako da su usledili novi pritisci i organizovanje novih „spontanih” demonstracija.
Dve sedmice nakon novosadskog protesta održane su demonstracije u Pančevu, a zatim i u Novoj Pazovi 12. avgusta. Iako nisu bile masovne, a nisu imale ni naročite posledice, ove demonstracije su ipak bile značajne. Sa jedne strane, postalo je jasno da su „spontani zborovi” bili i te kako planirani jer su se i akteri i zahtevi, i slogani i simboli ponavljali u sva tri slučaja. To je prepoznato u delu jugoslovenskih političkih krugova i u delu javnosti, tako da su brojni mediji – na primer, zagrebački Vjesnik – pisali o „spontanim demonstracijama” kao o „dobro organiziranom transportu permanentnog zbora radnih ljudi i građana, koji je, izgleda, postao prirodnim stanjem”. Sa druge strane, ove demonstracije su ukazale na postojanje izvesnih neslaganja, čak i podela između političkog rukovodstva pokrajine i pojedinih mesnih i opštinskih političkih organizacija. Naime, protest u Novoj Pazovi organizovala je mesna konferencija SSRN Nove Pazove, koja se na taj način direktno konfrontirala sa politikom svojih nadređenih instanci, PK SSRN Vojvodine i OK SSRN Stare Pazove. Ovakav model proizvodnje podela „u bazi” tj. odvajanja osnovnih organizacija Saveza komunista i SSRN od pokrajinskog rukovodstva političke strukture iz Beograda će nastaviti da primenjuju i u narednim mesecima, i to sve uspešnije, što će se naposletku pokazati presudnim u ovom političkom okršaju.
Neposredno nakon demonstracija Kosovara u Novom Sadu održan je Plenum CK SK Srbije, na kojem su nastavljene konfrontacije između političkih krugova u Beogradu i Novom Sadu. Srbijanski delegati su krivili pokrajinsko rukovodstvo za nekorektan odnos prema demonstrantima sa Kosova, a zatim su „neke pojedince” (pre svih Boška Krunića) optužili za manipulisanje, čime su ovi nastojali da prikriju suštinu nastalog sukoba, koja se (navodno) ogledala u konfliktu „između demokratskih aspiracija naroda i birokratske odbrane postojećeg”. Politički vrh Vojvodine – „pokrajinska naciokratija” – optužen je i za „drsko demonstriranje državnosti […] na zamišljenoj granici na autoputu Beograd – Novi Sad” i pokušaj stvaranja „vojvođanskog naroda”. Vojvođanske političke strukture nastojale su da na histerično intonirane optužbe odgovore racionalnom analizom situacije i ukazujući kako pojedinci iz srbijanskog političkog vrha imaju skrivene interese i manipulišu nacionalnim osećanjima. Tako je, na primer, Branimir Brkljač identifikovao suštinu medijske manipulacije u stavljanju znaka jednakosti između rešavanja kosovske krize i pitanja ustavnih promena. Po njegovim rečima, logika je bila sledeća: „[V]i [Srbi sa Kosova – prim. aut.] ste nezadovoljni opravdano, jer se stanje ne rešava, a stanje se ne rešava jer Socijalistička Srbija nema dovoljno ovlašćenja na Kosovu tj. u pokrajinama, jer tih ovlašćenja nema jer Vojvodina ne dâ da se ustav menja. I eto krivca, jasno je prstom ukazano na njega. I u toj tački je osnovna manipulacija nezadovoljstvom ljudi”. Osim na ovaj način, pokrajinsko rukovodstvo je nastojalo da neutemeljenost optužbi za „birokratsko zatvaranje”, nezainteresovanost za probleme Srba na Kosovu i podršku „albanskoj iredenti” dokaže i svojim velikim zalaganjem za pomoć privredi i državnim ustanovama na Kosovu. Tokom ovih debata vojvođanski mediji redovno su donosili izveštaje o novcu i drugim vidovima pomoći koje se Kosovu pružile vojvođanske institucije, organizacije i preduzeća, a kako se sukob između političkih krugova u Beogradu i Novom Sadu zaoštravao, broj napisa o pomoći Kosovu je rastao.
Ovakav pristup političara i medija u Vojvodini nije mogao da oponira histerično intoniranim izveštajima beogradske štampe i saopštenjima političkih organizacija iz uže Srbije, koje su na sve načine nastojale da raspale nacionalne strasti i da optuže političke strukture u severnoj pokrajini za najneverovatnije „grehe”. Politika i Politika Ekspres, koje su prednjačile u kampanji, optuživale su vojvođanski vrh za vođenje antisrpske politike koja nije bila toliko primetna u javnim istupanjima, ali je zato bila otvorena na sednicama političkih organizacija, na kojima su vojvođanski političari bez zadrški napadali i srpski narod, i državu Srbiju, i srpsko rukovodstvo. Ovakve manipulacije teško su se mogle opovrgnuti i njihovo sve češće ponavljanje počelo je da ostavlja traga u najširim krugovima društva. O demonstracijama, promenama Ustava, politici i raznim (stvarnim ili izmišljenim) greškama pokrajinskog rukovodstva raspravljano je kako među građanima na pijacama i u kafanama, tako i u različitim institucijama i udruženjima, od Ribolovačkog saveza do Društva književnika Vojvodine. Pogotovo su radni ljudi i građani bili podložni uticajima propagande beogradskih medija, tako da su se među njima sve češće mogle čuti najneverovatnije teze iz domena teorije zavere, uključujući i onu tezu o uspostavljanju „antisrpske osovine Zagreb – Novi Sad – Ljubljana”. Svetonazor i retorika, na koje u velikoj meri podseća diskurs iz vremena ratova 1990-ih, postali su gotovo svakodnevna pojava već u leto 1988. godine.
Smatrajući da je rukovodstvo u Vojvodini već ozbiljno uzdrmano, političke strukture iz Beograda nastavile su pritisak i polovinom avgusta 1988. najavljen je nov talas mitinga. Najavljeni su mitinzi u Vršcu i Titovom Vrbasu, oba u Vojvodini, ali je najavljen i prvi miting van Srbije – u Titogradu (Podgorici), za 20. avgust iste godine. To je bio tek početak: tokom leta u Vojvodini je održano ukupno 20 mitinga, od kojih je najznačajniji bio onaj u Vrbasu, na kojem je protiv pokrajinskog rukovodstva po prvi put uspešno izmanipulisano i mobilisano kolonističko stanovništvo, koje će ubrzo zatim postati glavni oslonac tzv. antibirokratske revolucije u Vojvodini. U nedeljama koje su dolazile pritisak na pokrajinsko rukovodstvo, ali i na politički vrh Jugoslavije, neprestano je rastao: pre svega, broj mitinga je bio u eksponencijalnom porastu, tako da je samo u septembru i oktobru održano 69 skupova i demonstracija širom Srbije. Mitinzi su se odvijali na identičan način, ne samo u pogledu govornika – čak su se i učesnici ponavljali od jednog do drugog skupa. Nova Pazova postala je jedna od glavnih logističkih baza za putujuće zborove, a upravo su neki od ljudi iz ovog mesta (Mirko Jović, kasnije osnivač Srpske narodne obnove, i drugi) postali jedni od najviđenijih učesnika na skupovima. Pored njih, vidno mesto imali su radnici novosadske firme Jugoalat i grupa „profesionalnih demonstranata” iz Vršca, kojoj je podršku pružao i tadašnji banatski episkop Srpske pravoslavne crkve, Amfilohije Radović. U toku jeseni pukotine u političkim organizacijama u Vojvodini i odvajanje delova političke baze od vrha pokrajinske političke strukture postali su sve evidentniji. Iako o tome nema zvaničnih podataka, deo osnovnih organizacija SKV i SSRNV gotovo se izdvojio iz postojećeg političkog sistema i došao pod kontrolu političkih struktura iz Beograda. Naročito u tom smislu treba istaći opštinske organizacije u Bačkoj Palanci, koja je postala glavna baza u planiranom „napadu” mitingaša na Novi Sad i čiji su predstavnici (Mihalj Kertez, Radovan Pankov i drugi) odigrali značajnu ulogu u pritiscima na vlast u Novom Sadu.
Veliko finale: jesen 1988
Kako se situacija sa zborovima u Vojvodini, Srbiji, ali po prvi put i van Srbije (u Crnoj Gori) počela komplikovati, savezni politički vrh je odlučio da reaguje. Polovinom septembra održan je sastanak predstavnika Vojvodine, Srbije i SFRJ, na kojem je razgovarano o prevazilaženju sukoba, ali je potvrđeno da su razlike nepremostive. Predsednik Predsedništva SFRJ, Raif Dizdarević, pružio je podršku pokrajinskom rukovodstvu i tražio je da se prestane sa organizovanjem zborova, ali kako zapravo ništa nije preduzeto u vezi s tim, podrška saveznog vrha pokrajinskom rukovodstvu je ostala samo na rečima. Nakon toga je održan Plenum CK SKJ, na kojem je trebalo da se razgovara o trenutnoj političkoj situaciji i da se, između ostalog, izvrši „redovna kadrovska obnova”, ali je umesto toga sednica krenula sasvim drugim tokom. Četiri člana Predsedništva CK SKJ, odbijajući da obavljaju svoje funkcije u atmosferi medijske histerije i linča, podnela su ostavke – France Šetinc (Slovenija), Kolj Široka (Kosovo), Milanko Renovica (BiH) i Boško Krunić (Vojvodina). Odlazak sa političke scene istaknutih funkcionera, pre svega Boška Krunića, koji je smatran prvim čovekom Vojvodine 80-ih godina, sa jedne strane je pokolebao pokrajinsko rukovodstvo u njihovom odupiranju pritiscima iz Beograda, a sa druge strane, bio je to jasan signal krugu oko Miloševića da nastavi ali i pojača pritiske na vlast u Novom Sadu.
Petog oktobra 1988. godine počeo je završni čin ove drame. U Novom Sadu su se okupili demonstranti i održan je protest ispred pokrajinske skupštine. Sutradan, 6. oktobra, dolaze i demonstranti iz drugih krajeva Vojvodine, Srbije ali i Crne Gore. Prema nekim navodima, na ulicama glavnog grada pokrajine bilo je čak 150.000 demontranata. Mitingaši su kamenicama i bocama jogurta (po čemu je događaj i dobio ime „jogurt revolucija”) napali zgradu Izvršnog veća, dok je pokrajinsko rukovodstvo za to vreme tražilo pomoć od republičkog rukovodstva i saveznog političkog vrha. Svi su obećali pomoć, koja nikad nije stigla, ali su ujedno tražili od pokrajinske vlasti i da razmotri zahteve demonstranata, pre svega mogućnost podnošenja ostavki. Stipe Šuvar (predsednik Predsedništva CK SKJ) i Raif Dizdarević (predsednik Predsedništva SFRJ) tražili su da se izađe u susret demonstrantima, ali da se ne podnose kolektivne ostavke, već da se povuku samo određeni ljudi. Politička rukovodstva Slovenije i Hrvatske usprotivila su se ovom pritisku na pokrajinsko rukovodstvo, smatrajući da će se pritisci nastaviti čak i ako se podnesu ostavke, ali nisu mogla ništa da preduzmu. Naposletku, došlo je do raspleta: 6. oktobra pre podne ostavku podnosi predsednik PIV-a (vlade) Nandor Major, u poslepodnevnim časovima slede kolektivne ostavke članova PK SKV, a ubrzo zatim njihov primer prati i PK SSRNV. Na vest o ostavkama na ulicama Novog Sada nastupila je euforija. Zavesa je bila spuštena – bio je to potpuni trijumf politike republičkog rukovodstva.
Prve reakcije na ostavke vojvođanskih funkcionera bile su različite i kretale su se od nezadovoljstva Miloševićevim uspehom, preko razočaranja zbog brzog popuštanja vlasti u pokrajini, do uverenja da će se nakon ovog događaja strasti smiriti. Naime, u delu saveznog vrha postojalo je mišljenje da će nakon smene u Novom Sadu konačno biti izvršene ustavne promene u Srbiji, čime će se celokupna politička situacija u Jugoslaviji stabilizovati. Međutim, kako tenzije nisu popuštale, CK SKJ je odlučio da deluje i formirana je komisija za ispitivanje ponašanja rukovodstava Srbije i Vojvodine u prethodnim događajima. Prvi zaključak te komisije bila je osuda i jednog i drugog rukovodstva, uz predlog da se Slobodan Milošević smeni sa funkcija i isključi iz SKJ zbog kršenja Statuta. Kako je u međuvremenu Milošević uspeo da postavi ljude od poverenja na ključne pozicije u pokrajinama, ovaj zaključak naposletku nije prihvaćen i umesto njega komisija je donela drugačiji, znatno blaži nalaz. Na taj način je propuštena poslednja šansa da se zaustavi politika koja se okončala ratnim sukobima i raspadom Jugoslavije.
U nedeljama nakon „jogurt revolucije” usledila je sistematska kritika stavova prethodnog rukovodstva i tzv. kadrovska obnova u Vojvodini. Odgovornost za sva događanja pripisana je smenjenom pokrajinskom rukovodstvu, pre svega njegovoj „neprincipijelnoj i pogrešnoj politici”, čije su osnovne odlike bile „birokratska samovolja, osionost i odvojenost od radničke klase i naroda”. Zato se odmah pristupilo „radikalnim kadrovskim promenama na osnovu utvrđenih kriterijuma”, tokom kojih je napravljen „raskid sa autonomaško-birokratskom politikom” i prevaziđen rascep „između rukovodstva i naroda, rukovodstva i članstva Saveza komunista”. U novembru 1988. održana je vanredna sednica PK SSRNV, na kojoj su prihvaćene ostavke prethodnog rukovodstva i izabrano novo Predsedništvo (Četrnaesta sednica, 1988), a u januaru 1989. godine održana je i vanredna izborna konferencija PK SKV (Dokumenti vanredne konferencije, 1989). Postavljeni su novi predstavnici SAP Vojvodine u Predsedništvu CK SKJ i Predsedništvu SFRJ, a zatim su izvršene i smene u svim opštinskim i gradskim političkim organima, u državnim institucijama, medijima i tako dalje. Naposletku, nova vlast je najavila ispitivanje političke (a možda čak i krivične) odgovornosti pojedinaca iz vrha prethodne vlasti, što bi zajedno sa „diferencijacijom i radikalnom kadrovskom obnovom” doprinelo povratku „izgubljenog ugleda i poverenja u narodu i članstvu Saveza komunista”. Tako je Miloševićev krug ostvario jednu vrlo značajnu pobedu jer su od jeseni 1988. godine svi politički ali i društveno-ekonomski kapaciteti SAP Vojvodine stavljeni pod kontrolu vlasti u Beogradu, čime je severna pokrajina postala vrlo značajna logistička baza u daljim političkim sukobima.
Epilog
U oktobru 1988, neposredno nakon novosadskih događaja, mitinzi se sele u Crnu Goru, ali crnogorska vlast je dobila podršku saveznog vrha u sprečavanju novosadskog scenarija, tako da je uspela da odoli ovom pritisku. Pokazalo se da Titograd zaista nije bio Novi Sad. Međutim, neuspešno preuzimanje vlasti u Crnoj Gori nije predstavljalo kraj mitingaškog pokreta jer je nakon kraće stanke u Beogradu (na Ušću) 19. novembra održan nov miting, znatno veći od svih prethodnih. U prisustvu skoro milion ljudi, Milošević je na ovom „mitingu svih mitinga” najavio brzo rešavanje problema na Kosovu, ali i u svim drugim sredinama gde problema ima, „bez obzira na prepreke koje nam postavljaju u zemlji i van zemlje”. To je predstavljalo najavu novog talasa „putujućih zborova radnih ljudi i građana”: u januaru 1989. organizovan je veliki skup u Titogradu, nakon kojeg je došlo do smene političkog vrha Crne Gore, a zatim je na nešto jednostavniji način smenjeno i rukovodstvo SAP Kosova. Ipak, ispostaviće se da je Kosovo bilo veći zalogaj za republičku vlast jer je već u februaru u velikom broju preduzeća na Kosovu izbio štrajk protiv političkih smena u pokrajini. Reakcija Miloševićeve vlasti postaće obrazac njenog delovanja u narednim godinama: u Beogradu je održan miting podrške njegovoj politici, na kojem je masa tražila da se uhapsi kosovski rukovodilac Azem Vlasi, a zatim je vlast, „ispunjavajući zahteve naroda” zaista uhapsila Vlasija, nasiljem okončala štrajkove radnika i uvela vanredno stanje u južnoj pokrajini. Konačni epilog ovog procesa bilo je usvajanje amandmana na Ustav SR Srbije u martu 1989. godine, kojima je autonomija dveju pokrajina svedena na minimum, čime je ona de facto ukinuta. Trijumf svoje politike Slobodan Milošević je simbolično proslavio „krunisanjem” 28. juna 1989, skupom na Gazimestanu održanim povodom šeststote godišnjice Kosovskog boja. Tom prilikom, u prisustvu skoro celog državnog vrha i diplomatskog kora, Milošević je najavio dalje pravce svoje politike, rekavši da se Srbija nalazi u bitkama i pred bitkama, koje „nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene”. Postalo je jasno da je srbijanski politički vrh ostvario samo prvu fazu u realizaciji svoje politike: stavivši pod svoju kontrolu ne samo pokrajine već i vlast u Crnoj Gori, obezbedio je polovinu uticaja u saveznim političkim i državnim organima (Predsedništvu SFRJ i Predsedništvu CK SKJ), nakon čega je počeo pritisak i na ostale republike u Jugoslaviji. Dalji razvoj događaja je manje-više poznat: došlo je do zaoštravanja odnosa u Federaciji, a politički i medijski konflikti su se, korak po korak, pretvorili u ratne sukobe i naposletku doveli do raspada Jugoslavije.
Posmatrano u kontekstu kasnijih događaja i otpora koji su se zbili u drugim sredinama, sledbenici republičkog rukovodstva su relativno lako preuzeli vlast u Vojvodini. Međutim, ta činjenica ne umanjuje značaj ovog događaja, naprotiv – bila je to prva značajna pobeda Slobodana Miloševića u pohodu na vlast u Jugoslaviji, pobeda koja je bila utoliko značajnija, ukoliko se uzme u obzir da je 6. oktobra 1988. godine slomljen najglasniji centar otpora ustavnim reformama. Novo vojvođansko rukovodstvo (M. Kertez, R. Pankov, N. Šipovac itd.), predstavnici pokrajine u republičkoj vlasti (D. Zelenović, R. Božović) i u Predsedništvu SFRJ (J. Kostić) ne samo da su nakon toga pružali bespogovornu podršku Miloševićevoj politici već su i angažovali sve ekonomske, političke ali i ljudske resurse Vojvodine u njenoj realizaciji. Tako su i (S)AP Vojvodina i novo pokrajinsko rukovodstvo odigrali značajnu ulogu u vođenju jedne pogubne politike, na čije su posledice, godinama ranije, upozoravali upravo neki od istaknutih predstavnika starog pokrajinskog rukovodstva.
(Iz knjige „Slobodni i suvereni. Umetnost, teorija i politika“, Novi Sad 2013. Naslov teksta predstavlja parafrazu parola iz vremena tzv. antibirokratske revolucije: Oj Srbijo iz tri dela, ponovo si cela, zatim Srbija iz tri dela postala je cela i slično. Za kompletan tekst, sa beleškama, referencama i bibliografijom, upućujemo vas na štampano izdanje.)