S Radomirom Konstantinovićem često razgovaram telefonom. Raspitujući se kako podnosi svoj beogradski život, viđa li koga i zašto. Jer znam da u svojoj izbirljivosti nije voljan da mu svako izađe na oči, nego samo po neko. On onda kaže, pomalo podsmešljivo, kako viđa jednog psa. Počeo je taj džukac bez ikakvog pedigrea da dolazi u neveliki park, i pred klupu na kojoj Rade i njegova žena katkad posede malo na suncu. Ispostavilo se da ih ovaj pas smatra prijateljima, umiljava se onde i izvodi im kojekakve kerefeke a oni, za uzvrat, hrane ga i češljaju. To je vrlo važna stavka ove družbe, Radetova žena ima poseban češalj za ovu milu zverku, uvek neočešljanu, a veselu.

Tako potraje kratki čas tog psećeg frizeraja, potom dolazi i mali doručak iz papira, kasnije svak ide na svoju stranu. Piscu „Filosofije palanke“ ne da mira pitanje: kome njihov pseći prijatelj pripada, gde stanuje. Pa onda počinju da ga prate, do jedne starinske kapije u tom delu grada, na Vračaru, nedaleko od poznate Kalenićeve pijace. Taj kraj zaslužio bi posebnu hroniku, jer u malim i velikim kućama živeli su i još ponegde žive stari, uvaženi građani beogradski, profesori, pisci, lekari, ko zna ko sve ne, a eto, sada se otkrilo da i ovaj pas, napokon očešljan, stanuje u ulici Černiševskog. Jer od svega po tom gradu, ostao je još po neki naziv ulice iz ranijih vremena, pa ime ruskog pisca i nadalje stoji na onoj tabli, mada niko više ne zna, a trebalo bi da se sete njegovog trajno važećeg naslova: „Šta da se radi“?

Eh, kada bi i ostali stanovnici ovog kraja očešljali svoje kose, a najpre svoje duše; to je danas skoro nemoguće. Pa zato ostaje ovaj pas za pesnika naše sudbine, Radeta Konstantinovića, o čijem zdravlju raspitujem se na daljinu, i o duhu njegovom, sasvim posebnom i nepotkupljivom. Iako prinuđen je da na tom bregu, vračarskom, živi, u ulici neočišćenog snega, među tmurnim i neveselim ljudima, jer kako, recite mi, bili bi veseli stanovnici jedne ovakve ulice, jednog ovakvog kraja, jedne onakve zemlje? U kojoj čovek jedva da stekne jednog psa, polugladnog i kudravog, bez ikakvog porekla, a sasvim ljubaznog.

Među psima zapravo mnogo je raširenija ljubaznost nego među ljudima, samo se o tome ne zna, ili se ovo krije. Teško je tu činjenicu ljudskom stvoru priznati, a ipak je tako. Jer psi nemaju ono osećanje nacionalno, koje kvari život svakom ljudskom stvoru, znaju oni jedino da su psi, a kako će uspeti u toj psećoj kosmopolitskoj situaciji da prežive, to još ne znaju. Pa zato, ako si pas i imaš sreću da se sa filosofom i pesnikom, nekim slučajem, sprijateljiš, moraš ovu družbu čuvati po svaku cenu.

Eto goleme sadržine za palančane u koje gradski čovek beogradski nažalost se često pretvara: filosof koji se druži sa psom, to je skoro osoba besmislena, sumašedša. A upravo je to umni čovek Konstantinović predvideo u svojoj knjizi: „Ovaj nagon za ismevanjem svega nerednog, svega što ispada iz uobičajenog, izvanredno je jak u palanačkom duhu“, nikakvog nereda ne sme biti u ovom savršenom provincijalnom antisvetu, lažnom svetu suprotstavljenom onom koji ipak negde izvan postoji. A u toj njihovoj rupi, požarevačkoj ili već ko zna kakvoj, psi imaju biti posebno, ljudi posebno. Znamo mi tog dekadenta, profesorskog sina i prijatelja Beckettovog! Pa taj R.K. već pre pola stoleća napisao je tekst „Pas koji puši“; nije li to sramota za nas, ljudsku rasu, osobito srpsku! Jer pas je ionako u ovom populusu, većinom seljačkom, džukela, koju treba držati na lancu i koju valja rinuti nogom kad god je moguće.

Izašao je pesnik Konstantinović u maleni park na uglu, iz svoje krletke na šestom spratu, kao što se izlazi u prirodu. A „izlazak u prirodu“, napisao je on sam, „jeste izlazak u čulnost, u čulno životinjstvo“. „Priroda“, međutim, veli on „ma u kom njenom obliku, ne može da bude u palanci. Prema prirodi, duh palanke, u apsolutnoj vernosti svojoj zatvorenosti, odnosi se onako kako se odnosi prema svetu“ koji je „oličenje otvorenosti. Priroda je poricanje palanke isto kao i svet, upravo po ovom načelu otvorenosti. Dodir sa prirodom je dodir sa iracionalnom otvorenošću koju ovaj duh (palanke) ne uspeva da racionalizuje.“

Onda se raspitujem o tom malenom parku i o klupi na kojoj književnik voleo je da na suncu sedi, a Radomir veli mi da toga više nema, da su klupu nekuda odneli a čitav teren prekopavaju. Događa se ovo i u mnogo manje sumanutim zemljama, da se odjednom bace na nekakvu zelenu tratinu, izruju je bagerima, a hoće li onde nići golema robna kuća ili garaža, to se u početku i ne zna. Na svaki način, oteli su klupu mome prijatelju pesniku, u mutnom i neveselom gradu beogradskom, pa sada nema kamo, kada za kratko pokuša da kroči iz svoje ampule prepune knjiga u visini one tamne kuće. A što je najgore, nema gde ni pas više da ga sretne, psu je takođe poremećen život na brdašcu vračarskom, koje se podiže od Slavije prema poznatoj pijaci, a da li čovek uopšte može nekuda stići, penjući se onamo, ostaje neizvesno.

U tom gradu Radomir Konstantinović napunio je juče osamdeset godina.

(Feral Tribune, 19.03.08, podsetio Peščanik)