Malo je naroda – malo je i pojedinaca – koji u životnom iskustvu nemaju trauma, koji se na ovaj ili onaj način nisu suočili sa pozledama, sa grozotama često nivoa velikog zla. Sticajem istorijskih prilika balkanski narodi pogotovo. Ne govorimo o traumama uzrokovanim višim silama – zemljotresima, katastrofalnim poplavama, cunamijima, erupcijama vulkana i slično. Govorimo o traumama i zlu koje priređuju ljudi jedni drugima, o zlu koje proizvode ljudi zatrovani rđavim ideologijama, u ekstremnim slučajevima skoro na kolektivnom nivou. Ne upirimo prste samo na velike narode – njihova civilizacijska posrnuća proizvode traume globalnih razmera – nego ne smećimo s uma ni manje narode jednako podložne padu u varvarstvo koje i kod njih kao i kod velikih naroda ideološki, politički i vojno oblikuju i u praksi operacionalizuju vladajuće elite ophrvane voljom za moći i dominacijom nad ovim ili onim ne birajući sredstva.

Sa traumama izazvanim ljudskim činjenjem nije se lako nositi. Ni pojedincima, ni narodima; ni onima koji su žrtve zla, ni onima iz kojeg su nosioci zla potekli. Ako sa obe strane traume nisu razjašnjene doslednim pridržavanjem isključivo moralnih načela i belodanih činjenica, stalno su na ivici zloupotrebe bilo sa jedne ili sa druge strane, što dugoročno truje odnose među narodima ubrizgavanjem laži i rđavih strasti u svest novih generacija. Počinjeno zlo time dobija mitološke razmere na jednoj strani u preterivanju, a na drugoj strani u umanjivanju i negiranju počinjenog zla.

Zloupotrebom trauma podgrevaju se – umesto da se uklanjaju – omraze, što preti ponavljanjem zla prvom prilikom koja se ukaže, pri čemu srodnici pređašnjih žrtava i zločinaca u novim okolnostima lako menjaju uloge. Jedini način humanog i otrežnjujućeg suočavanja sa traumama – poštujući pijetet prema žrtvama, ne prećutkujući ništa – je suočavanje sa istinom ma kako to za obe strane bilo bolno. Za to je potrebna moralna snaga i osvešćenost, za to je potrebna civilizacijska zrelost naroda – njihovih elita pre svih – na obe strane. Suprotno tome tvrditi da su neki narodi genetski predisponirani za zlo a neki za dobro može samo primitivan um, bolesni um. A ako je takva rasistička glupost raširena u nekom kolektivitetu (odgovornost elita!), to je znak da je taj kolektivitet na ivici srozavanja u zlo i varvarstvo, ako mu se ukaže prilika.

Srpsku javnost uzburkao je slučaj sa filmom „Dara iz Jasenovca“ koji je – pisano je o tome na portalu Peščanik – mimo procedura kandidovan za ovogodišnjeg srpskog predstavnika za nagradu Oskar. O filmu koji nije viđen – kao i o nepročitanim knjigama, neviđenim pozorišnim predstavama – nije pristojno komentarisati. Ono što se oko ovog filma može reći jeste da je tema i za najveće profesionalce izuzetno zahtevna, jer je reč o velikoj traumi koja se zaslugom nacionalista i sa srpske i sa hrvatske strane stalno zloupotrebljava, pri čemu su žrtve – što je velika sramota – samo objekt nacionalističkog beskrajnog i besramnog sporenja.

Srpsku nacionalističku javnost – koja je od filma očekivala da će svetu najzad biti prikazana istina o tome šta su i kakvi su je l’ da Hrvati – uznemirila je negativna kritika filma u prestižnom časopisu „Variety“ od uvažavanog filmskog kritičara Jay Weisberga koji je film – ne sporeći da je logor u Jasenovcu postojao niti da su u njemu počinjeni užasni zločini – svrstao u nacionalističku propagandu usmerenu prema Hrvatima. Bez gledanja filma teško je reći je li film zaista propaganda, koja (ako je tako kako piše Weisberg) kompromituje i relativizuje zločine u logoru neumerenom ekspresijom divljaštva, kome nije u funkciji pijetet prema žrtvama i puna istina o nespornom zlu nego sredstvo kolektivne samoviktimizacije jedne i kolektivne demonizacije druge strane kao fundamenta ovdašnjeg nacionalističkog resantimana, time indirektno relativizujući rđavu uloge srpske strane u ratovima koji su razoruili Jugoslaviju. Ako je film zaista takav kako piše spomenuti kritičar, to je još jedan i to velik – na terenu na kojem se to najmanje sme uraditi – autogol srpske kulture i politike koja je forsirala taj film.

Frontalni napad na negativnu kritiku koja se proglašava antisrpstvom, povlađivanjem Hrvatima i uticajem hrvatskih lobista tu ništa neće promeniti. To će samo potvrditi ovdašnju glupost i igranje sa onim što nije za igru, što zaslužuje istinu i jedino istinu a ne propagandno pothranjivanje nacionalizma koji nas je i srozao na ovo u čemu smo. Ma koliki bili honorari i ovdašnja medijska slava, ozbiljni umetnici koji drže do ličnog digniteta i pravog patriotizma u tome ne učestvuju. Kažem, ako je istina to što iznosi Weisberg – što će se jasnije videti kad se film pogleda – to je veliki autogol koji žrtve Jasenovca i mi njihovi sunarodnici ne zaslužujemo.

(Autonomija, foto: soundset.hr)