Odgovor je jednostavan – zato što je glasni i jasni delatni, a ne samo deklarativni antifašista.

I zato što je – uprkos zlu proteklih decenija, kad je na brutalan način razorena bivša velika država – Jugosloven koji prezire svaki nacionalizam, šovinizam i rasizam. Zato što saoseća sa svima onima koji su žrtve nacionalističkog ludila i zločina. Zato što javno govori i piše o onom, o čemu dobronamerni ljudi šapuću jer se ne usude da javno istupaju protiv zločinstva razaranja društva i države.

Uobičajilo se, ne samo kod nas, da se za svako desničarsko izopačenje – nacionalizam, šovinizam, rasizam, ideologija krvi i tla, ksenofobija – koristi termin fašizam. Time se kolokvijalno definiše desničarska patologija u koje neko društvo može da zapadne, iako između zločinačkog Musolinijevog fašizma i još zločinačkijeg Hitlerovog nacizma ima razlika (neko bi rekao da je  Musolinijev fašizam lajt varijanta Hitlerovog nacizma).

Šta je – na nekom primeru – recimo ovovremeni fašizam? To vam je kad neki politički izopačenik javno obznani ’za svakog ubijenog Srbina ubićemo sto muslimana’, što je identično objavljenoj i praktikovanoj nacističkoj praksi nemačkih okupacionih  snaga u Srbiji 1941. (za svakog ubijenog nemačkog vojnika, ubićemo sto Srba). Gde onda svrstati takvog srpskog izopačenika, koji se post festum licemerno vadi da mu je po svemu nacistička izjava tobože izvučena iz konteksta? U fašistu ili još brutalnijeg nacistu, prosudite sami. Taj veselnik ’izvučen iz konteksta’ danas vedri i oblači Srbijom. Ne čudi onda njegova patološka potreba da uguši svaki glas razuma u Srbiji, koji upozorava da nas njegovo u suštini šešeljevsko mračnjaštvo vodi u totalno rasulo i beznađe. Ako ne i u nešto  još gore, u međusobne ne verbalne nego oružane sukobe, od čega beskrupulozni izopačenici koji su uzurpirali moć ne zaziru.

Aleksandar Vučić, šešeljevski uzurpator Srbije i naših sudbina, posebno je spreman da zatre svaki glas u javnosti koji podseća na njegovu zločinačku ratnohuškačku  prošlost iz devedesetih, da zatre  svakog ko javno ukazuje da njegov autokratski bezobalno koruptivni režim dodatno razara ionako – zbog sramnih ratova iz devedesetih u kojima je Vučić imao veliko ratnohuškačko učešće – devastiranu Srbiju.

Nepotkupljivi profesor Novosadskog univerziteta i novinar koji nema dlaku na jeziku (i peru) Dinko Gruhonjić, jedan je od najkritičnijih otrežnjujućih glasova koji – uprkos višegodišnjim brutalnim huškačkim kampanjama protiv njega i porodice – istrajava u borbi protiv fašizacije Srbije. Zato je za srpske fašiste – nacionaliste, šoviniste ksenofobe svih boja i fela i zaštitnike ratnih zločinaca – arhetip srpkog neprijatelja i njihova glavna meta. Ta podla režimska konstrukcija protiv istinskog antifašiste – koji zalaže sve što ima u odbrani Srbije od daljeg uništavanja – kreira se u štabu odbrane uzurpatorskog lopovskog režima i dostavlja propagandnim trovačkim glasilima. Tamo hijene u ljudskom obličju vode pogromaške kampanje protiv časnih ljudi, na kojima bi im pozavideo i  Gebels. Proganjanje profesora Gruhonjića – koje će ući u anale beščašća srpskih fašistoida – o tome najrečitije govori.

U Srbiji profesor Gruhonjić na sreću nije jedini koji se javno – jasno i glasno – bori protiv potpune propasti društva i države, protiv propasti Srbije. Jedan je od ređih koji uporno ponavlja da bez poštenog suočavanja sa zločinačkom politikom iz devedesetih nema niti je moguća demokratska Srbija, bez obzira ko je na vlasti. Nerazjašnjena hipoteka strašnih zločina blokira svaki pokušaj demokratskog preobražaja Srbije. Baš to, podsećanje na izbegavanje suočavanja sa mračnom prošlosti iz devedesetih koja se uporno drži pod tepihom, Gruhonjiću se od strane kreatora i kolaboracionista u tom mračnjaštvu koji su na vlasti, uzima kao neoprostiv greh. Kao antisrpstvo. A radikalno odbacivanje ideologije nacionalizama, ratova i zločina, za šta se zalaže profesor Gruhonjić, jedini je način za ozdravljenje Srbije i regiona.

Zločinački centar  u kojem vlast kreira satanizacije i medijske hajke protiv oponenata izopačenom Vučićevom režimu, u profesoru Gruhonjiću je našla zgodan primer za kreiranje arhetipskog neprijatelja Srba i Srbije. I time truje Srbiju, jer je bajagi agonija u kojoj se Srbija decenijama nalazi posledica profesorovog trovanja srpske mladosti. Klevetničke kampanje protiv Gruhonjića i sličnih moralnih ljudi koji ne pristaju da im se prodaje rog za sveću treba da sakriju istinu da je agonija Srbije posledica izopačene kleronacionalističke politike koja traje od Miloševića do Vučića (uz recimo kraći izuzetak prve postmiloševićevske Vlade). 

Dinko Gruhonjić je zgodan za satanizaciju – zbog imputiranog mu navodnog trovanja srpske mladosti i zagovaranja „vojvođanskog separatističkog autonomaštva“ – i zbog toga što je studentsko-građanska pobuna koja traje blizu godinu dana bajagi njegovo delo. E da nije Gruhonjića i njegovog navodnog podrivačkog antisrpstva, u Srbiji bi tekli med i mleko. Fašisti mu pripisuju nadnaravnu moć, koja navodno može da zaludi i zavede stotine hiljada naivnih što studenata, što građana u aktuelnoj pobuni protiv banditskog režima. Nije, nego. Pri tome fašisti huškači prećutkuju činjenicu da niti je profesor sa svojim stavovima (isceliteljskim) dostupan širem sloju društva, kao i to da koliko je marginalno dostupan odmah biva tretirano kao proustaško čudovište iako mu je majka Srpkinja, a obe roditeljske porodice su tokom Drugog svetskog rata pripadale antifašizmu, odnosno NOB -u. Zgodan je za satanizaciju jer mu fašisti kopaju po krvnoj grupi, imenu i prezimenu, verskom opredeljenju, što je manir svih notornih fašista.

Sad kad je Vučić Srbiju doveo na ivicu građanskog rata i kad nema racionalnog odgovora na energiju pobunjenih masa, kancelarija za propagandnu borbu protiv „’“obojene revolucije“ svu odgovornost svaljuje na fantomski moćnog manipulatora mladosti i stotina hiljada pobunjenih građana, na arhetipa srpskog neprijatelja, na profesora Dinka Gruhonjića. Bez njega bi, jelda, Srbija cvetala u izobilju i spokoju.

Ako profesor Gruhonjić zaista ima takvu moć da iz skoro ilegale sluđuje stotine hiljada studenata i građana u pobuni protiv Srbije u, jelda, sveopštem progresu, onda je zaista svetski fenomen. Onda je feldmaršal pobunjene Srbije. A nije. Običan je čovek koji istupa po savesti prožet empatijom prema svim unesrećenim ljudima na prostoru biše zajedničke države. Posebno prema rodnoj Bosni i Hercegovini i Banjaluci, koje je nacinalističko ludilo najpre sa istoka a potom i sa zapada BiH gurnulo u veliko zlo i nesreću.

Fašisti koji kreiraju zločinačke kampanje protiv časnih čjudi – ne samo protiv Dinka Gruhonjića, a protiv njega posebno – neka znaju da neće ostati anonimni i zaboravljeni nakon neminovnog pada izopačenog režima koji ih podstiče i hrani privilegijama. Kad-tad će ih stića pravda, i one u beogradskim, i one u novosadskim huškačkim centralama. Tragovi nečoveštva ostaju. Za zločinstvo satanizacije ljudi i njihovih porodica moraće da odgovaraju.

(Autonomija)