Pristala je na ono, na šta bi malo koji narod i malo koja država pristali – da promene ime kako bi ukinuli prepreku ka željenom članstvu u luci spasa EU – kako im se činilo. Kad ono, međutim…

Prezamorno je više baviti se aktuelnim ludilom u svetu i nepodnošljivo pratiti normalizaciju razaranja i zločinstva na globalnom nivou. Došli smo dotle da je u trećoj deceniji dvadeset prvog veka normalizovano gaženje međunarodnog prava koje je koliko-toliko svet držalo u nekom ipak uređenom i predvidivom stanju. Umesto poštovanja teško postignutih političkih i pravnih principa u međunarodnim odnosima, došlo se dotle da se oni brutalno gaze i da se umesto njih gola sila nameće kao ključni instrument kreiranja odnosa među državama. Kako i na koji način demonstrira nam Putinova Rusija, Trampova Amerika, Netanjahuov Izrael. Ko zna ko li će im se sutra u ludilu i nasilju pridružiti.

Recimo samo toliko, da to što svet ide dođavola posledica je krize demokratije i bujanja populističkih desničarskih pokreta u svetu. Zahvata to zlo i Evropu, njezine tradicionalno demokratske zemlje i – što je posebno opasno zbog njezine moći i globalnog uticaja – SAD. Takvi pokreti, bremeniti ovom ili onom formom fašizma, neminovno završavaju u autoritarizmu, diktaturama, političkim krizama pa i ratovima. Zašto u dvadeset prvom veku – nakon pada socijalizma i komunizma nekima se činilo ’kraju istorije s pobedom liberalnog kapitalizma’ – dolazi do sloma razuma, danas odgonetaju politikolozi, filozofi, istoričari, socijalni antropolozi i razni postmoderni mudraci. Čini se da su ipak u pravu oni socijalni antropolozi, koji govore da živimo negativne posledice digitalne ere (kakve li će tek biti negativne posledice veštačke inteligencije, ne sporeći one pozitivne?). Ne sporeći pozitivna postignuća, negativne posledice digitalne ere razaraju tradicionalne socijalno-antropološke modele (lične i kolektivne identitete) na čije formiranje je skoro ključno uticala Gutembergovska štamparska paradigma. Digitalnom lakoćom se u dobroj meri depersonalizuju i desubjektiviziraju ljudi i svode na lakoverne konzumente demagoških populista, koji ne biraju sredstva da se dočepaju društvene moći i manipulacije depersonalizovanim masama prikopčanim na uglavnom prezagađene društvene mreže.

To dakako nije problem recimo samo urušene Srbije, nego kako vidimo danas i SAD i čitavog Zapada. Lišeni moralnih skrupula a ophrvani voljom za neograničenom moći, vladajući demagozi šire paniku – nacionalnu, državnu, versku, tradicijsku i inu ugroženost – te frustriraju ljude i čine ih spremnim da slede populiste u njihovim sumanutim avanturama, čak ratnim i zločinačkim. Tako se pod noge baca doskorašnji koliki-toliki red u međunarodnim odnosima, a nasilje čini prihvatljivim. Da ne kažemo normalizovanim. Pa danas takoreći pomireno gledamo višegodišnje zločinačko razaranje Ukrajine, genocid u Gazi, brutalno svrgavanje diktatora u Venecueli a na vlasti zadržavanje Madurove diktatorske mašinerije isključivo radi Trampove kontrole nad prirodnim resursima Venecuele (gledamo i njegovu otvorenu pretnju da će vojno i na svaki drugi način intervenisati i u drugim ne samo latinoameričkim državama koje mu nisu po volji). Gledamo udruženu agresiju Trampa i Netanjahua na Iran, koji istine radi, bezmalo pet decenija na vlasti ima grozan teokratski režim koji veliku zemlju dubokih civilizacijskih korena drži u najcrnjoj dikaturi, preti nestankom Izraela i teroriše svoje građane.

Pored zastrašujućeg haosa na globalnom nivou, mučno je i nepodnošljivo pratiti agoniju Srbije koja – tome će skoro pet decenija – baulja u svojim nacionalističkim zabludama, mitomaniji, odsustvu odgovornosti za sebe i narode oko sebe (s kojima je do njezinog rušenja živela u istoj velikoj državi mnogostruko uspešnijoj i naprednijoj, nego što je Srbija danas). Mučno je pratiti kako komatizovana Srbija ne nalazi izlaz iz agonije i beznađa, bez obzira što se uglavnom slične vlasti na ovaj ili onaj način smenjuju. Katastrofalana politika zla iz devedesetih – našminkana ili ne našminkana – opstaje. Ne vide se ozbiljnije namere čak ni kod pobunjene mladosti za suštinskim promenama koje bi Srbiju izbavile iz agonije, iako se govori o promeni sistema. Promene sistema nema niti može biti dok se temeljno ne odbaci zločinačka politika iz devedesetih, dok se ne odbace kardinalne nacionalne i državne zablude koje su dovele do razaranja bivše države i koje su Srbiju svele na sadašnje stanje. Ali hajde de, da vidimo na šta će izaći aktuelna studentsko-građanska pobuna protiv groznog (Vučićevog, radikalskog) pljačkaškog režima.

U svetu globalnog haosa i srpskih muka sa Vučićevim kriminalnim nacionalističkim režimom (radikali su radikali kako god se zvali), vratimo se zlosrećnoj Makedoniji (po ultimatumu nacionalističkog suseda Grčke ako želi članstvo u EU, promenjenog imena Severna Makedonija). Ta nekadašnja jugosleovenska republika ama baš ničim nije doprinela razaranju nekadašnje federativne države. Naprotiv. Iako mala i, može se reći, najmanje uticajna u bivšoj državi, sve je činila ne bi li se izbegao ratni haos, krvoproliće i zločini. Nažalost, njezine časne namere i napori nisu pomogli da se zlo u Jugoslaviji izbegne. Sudbina Jugoslavije primarno je određivana u Beogradu. Kao posledica rata koji je razarao bivšu državu i sama je bila na ivici ratnog zla, ali je zahvaljujući mudrosti – razboritog Kire Gligorova pre svega i bivših komunista uz njega koji su promenili ime u Socijaldemokratski savez Makedonije (SDSM lišen nacionalizma i populizma) – veći međuetnički sukog Makedonaca i domicilnih Albanaca izbegnut. Što ne znači da je tranzicija državnog sistema bila laka i – nažalost – do danas nezavršena.

Kao mala država koja nikog od suseda ne ugrožava, nekako je nakon nestanka Jugoslavije ostala izvan fokusa međunarodne javnosti – pa i EU – iako je žarko želela da što pre postane njezina punopravna članica. Zbog te svoje želje – gledajući u budućnost i ne ostajući u okovima prošlosti što na Balkanu nikom nije lako – nevoljno je 2019. pristala da delom promeni ime. Posle toga brzo je primljena u NATO savez (2020.), isključivo iz bezbedosnih razloga jer je okružena nacionalističkim državama i sa juga, i sa istoka i sa severa, koji ne skrivaju svoje mitomanske ambicije da je na ovaj ili onaj način svojataju.

Posle bolnog korigovanja imena i rešenja činilo se nerešivog identitetskog spora sa Grčkom, Severna Makedonija je skoro euforično očekivala da će brzo postati članica uređenih evropskih zemalja, članica EU. Kad ono, međutim…

Posle grčkog, ispred nje se isprečio bugarski državni nacionalizam sa svojim identitetskim, za Severnu Makedoniju teško ispunjivim zahtevima. I taj spor onog koji ima moć da ucenjuje (Bugarska) i onog koga se ucenjuje (Severna Makedonija) još traje. Ne zna se kad i kako će se rešiti. Bugarskoj se ne žuri, građani Severne Makedonije pate.

Tako ova mala balkanska država – koja nikog od svojih nacionalističkih suseda ničim ne ugrožava – godinama beznadežno tavori u limbu zarobljenosti, stagnacije, besperspektivnosti i zaboravljenosti. U toj poziciji drže je ne samo teško ispunjivi zahtevi nacionalističe Bugarske, članice EU, koja na pristup Severne Makedonije u EU ne skida veto. Drži je i EU, njezina ravnodušnost spram bugarskog ultimatuma.

Velik je greh EU je što je Severna Makedonija danas zaboravljena država prepuštena uceni jedne od svojih članica. Dominantne politike u EU mogle su i mogu da reše bilateralni spor između Bugarske i Severne Makedonije. Postojali su i postoje mehanizmi da se članica EU koja zbog egoističnih, uglavnom banalnih razloga blokira Severnu Makedoniju na putu ka članstvu u EU, ’urazumi’ i skine blokadu maloj balkanskoj državi kako bi i ona postala članica EU (primer Slovenije i Hrvatske oko Piranskog zaliva). To se recimo sa Bugarskom moglo rešiti putem njezinog apliciranja u Šengensku i monetarnu EU zonu, do čega je Bugarskoj s pravom itekako stalo. I neka joj je stalo, opravdano je to, ali se od nje moglo zahtevati da i ona popusti u sporu sa Severnom Makedonijom i skine veto za njen brz pristup u EU. Bila bi to korist za obe države u sporu, posebno za Severnu Makedoniju, koja na pravdi Boga zaboravljena nezasluženo tavori u limbu besperspektivnosti i neuspešnosti.

(Autonomija/foto: Beta/AP)