Nekom se čini da je u složenim okolnostima razorene Srbije obraćanje suviše pažnje na pojedine manifestacije na studentskim i građanskim protestima – recimo na vulgarna skandiranja i prisustvo samo desničarskih simbola (zastava, ikona, krstova i kokardi na šubarama čega ima, dok proevropskih simbola nema) – nepotrebno zakeranje i traženje dlake u jajetu u borbi za obaranje Vučićevog režima. Pri tome se polazi od logike, daj šta daš u protivrežimski front, a o svetonazorskim i ideološkim razlikama studenata i građana može se rapravljati kad se Srbija oslobodi satrapskog režima. U tom smislu svako, pa i najdobronamernije upozorenje na potrebu zadržavanja ideološki neopredeljenog jedinstvenog fronta pobunjenih studenata i građana – kakvo je bilo u prvim mesecima pobune posle 1. novembra 2024. g – smatra se nepotrebnim, štetnim, jer preti da izazove sporove unutar pobunjenih studenata i građana. Time se, i to je tačno, slabi protivrežimski front i šansa da se obori kriminalni režim. U tome ima logike, ako se u pobunjeničkom frontu ne pređe granica jednostranih ideoloških manifestacija. Ako se pređe, ako desničarska ikonografija i skandiranje napuste početni koncenzus o ideološkom suzdržavanju i manifestaciji isključivo zajedničkog cilja – obaranje banditskog režima pri tome ne ističući svoje ideološke svetonazore – onda kritika dobronamernih upozorenja na nepotrebno širenje desničarenja u pobunjenom frontu gubi smisao i opravdanje. Zašto?

Zato što manifestacije ideoloških i svetonazorskih stavova – pre svega desničarenja taman i ne bilo radikalno, pod navodno podrazumevajućim saglasjem da smo mi uglavnom svi Srbi sa nespornim verskim, tradicijskim svetosavskim vrednostima što valjda niučem nije sporno – malo po malo nameću u fraze upakovan koonzervativizam i predmodernost kao centralnu vrednost pobune. Naravno da nije sporna činjenica da su velika većina protivrežimskih pobunjenika Srbi, da – kao i svaki narod i etnička grupa – imamo svoju tradiciju, kulturu, identitet i generacijsko nasleđe, što niko normalan ne spori. Ono što je sporno u manifestovanju takvih identitetskih vrednosti jeste to što se sa tim vrednostima u proteklih četrdesetak godina opasno nacionalistički manipulisalo i instrumentalizovalo, što se izopačavalo pa smo zbog toga i dospeli dovde gde smo danas. Čitav korpus simbola i realnih kulturološko-identitetskih vrednosti koji su tokom poslednjih decenija nacionalistički i šovinistički zloupotrebljavani, u demokratskoj Srbiji nužno je kritički lišiti opasnih pojednostavljenja, zabluda i po narod i državu poražavajućih posledica. To je nezaobilazni uslov da Srbija izađe na zelene grane i vrati nacionalno, versko i državno dostojanstvo. Zbog tog nesporno zahtevnog i bez sumnje dugoročnog (višegeneracijskog) posla, manifestacije desničarenja na pobunjeničkim skupovima u maniru kako se to radilo poslednjih decenija – makar i ne bile radikalne – kompromituju objedinjeni pobunjenički front. Zbog toga na to treba na vreme ukazati. Ako na protestnim skupovima nema eksplicitno vidljivih manifestacija evropeiziranja, da bi front pobune zadržao snagu za smenu pljačkaške bande na vlasti ne bi trebalo da se manifestuje ni desničarenje.

Gde se desničarenje prepoznaje?

Recimo na šovinističkom skandiranju ’Vučiću, šiptare’. Tom sloganu stadionskih huligana nije mesto na skupovima pobunjenih studenata i građana. Na njima treba da se pledira za demokratsku Srbiju lišenu nacionalizma, šovinizma i bilo koje što verske, što nacionalne, što kulturološke zadrtosti i uskogrudosti. Ima stotine drugih načina da se opravdano proziva Vučić. Slično je i sa stadionsko-huliganskim skandiranjem ’Vučiću, pederu’. To je manifestacija homofobije i netolerancije, kojima nije mesto u – nadamo se – demokratskoj Srbiji, prosvećenoj a ne provincijalno zatvorenoj, anahronoj. Takve parole i njihovo skandiranje ne samo što kompromituju ideju demokratske Srbije – za koju se pobunjeni studenti i građani zalažu i za njom vape – nego i u međunarodnim razmerama ruše ugled pobune i izazivaju skepsu spram stvarnih nauma pobunjenih studenata i građana. Naravno da izazivaju skepsu i zebnju i kod građana Srbije nesrpskog porekla. Takve parole su ksenofobne, a ksenofobija, širenje mržnje i netolerancija Srbiju su i dovele do agonije.

Naravno da niko normalan nema ništa protiv manifestacija nacionalnog i verskog identiteta svih građana, ali to implicite – pa i eksplicite – isticati u prvi plan na način kako se to uglavnom izopačeno manifestovalo poslednjih decenija, a recimo ne spominjati sekularnost kao uslov slobodnog društva takođe ne doprinosi izbavljenju Srbije iz agonije.

Za pretpostaviti je da organizatori studentske i građanske pobune sve navedeno manje-više znaju, da su zamke upadanja u nacionalistički i klerikalni fatalni krug – koji nas je i doveo dovde – brojne. Pa ako je tako(?), zašto ne upozore učesnike skupova na ono što realno slabi i kompromituje masovnu pobunu? Zašto jasno i glasno ne skrenu pažnju da parolama stadionskih huligana (šovinizmu i ksenofobiji) nije mesto na studentskim i građanskim skupovima? Možda se boje da će time smanjiti masovnost pobune? Zašto ne pomisle da će ignorisanjem desničarenja smanjiti potencijal pobune, jer desničarenje obeshrabruje i razočarava ne mali građanski deo pobunjenih građana?

Bez upadanja u često radikalno suprotstavljene svetonazorske pozicije, o dobronamernom upozorenju trebalo bi razmisliti i pobunu vratiti na manifestovanje samo ključnog cilja – smenu banditskog režima.

Previđanje desničarskih tendecija – uz neshvatljiv rezolutni otklon pobunjenih studenata od istinskih opozicionih partija, verodostojnih nevladinih organizacija i građanskih grupa čiji članovi uz mnoge lične žrtve i šikane godinama vode borbu protiv vladajuće bande – kao poručeni idu na ruku Vučiću i njegovom režimu. Na to na vreme treba misliti.

(Autonomija)