Aerodrom Trebinje i ostala čudesa ili – kako bi rekao pokojni Ivo Brešan – Vučićeve hidrocentrale u suhim dolovima.

Netom što je uskomešanim podanicima Srbije smireno i tolerantno – kakvog ga je Bog dao – u udarnom terminu uvek mu više nego usrdne RTS – objavio sjajne vesti kako će Srbija iz pandemije korone izaći jača nego što je bila, što će je uprkos brojnim zlobnicima više nego druge obasjati sunce, što će bogati postati još bogatiji a ono malo siromašnih će izaći na zelene grane, sultan Srbije Vučić obreo se kod brata sultana Mileta – u čedu srpskih poslednjih ratova Republici Srpskoj, u Banja Luci. E da, pre posete bratu Mili uz obećanu blagodet postpandemijske Srbije raskrinkao je dakako podrivačke naume šačice doktora koji potpisuju zahtev „Ujedinjeni protiv kovida“ (za par dana oko 2000 imena, a potpisivanje doktora se nastavlja), u kojem se između ostalog navodi: „Mi, dole potpisani, odlučujemo se na javno istupanje jer ne vidimo drugo rešenje za javno-zdravstvenu katastrofu u kojoj se naša država nalazi. Ne samo Hipokratova zakletva, već i opšta etika nalaže da ukažemo na probleme koji su zdravstvene radnike doveli u ovu situaciju i otežavaju im dalji rad. U interesu je javnosti da se ovi problemi istraže, odgovorni pojedinci i institucije procesuiraju i naprave koraci ka zdravstvenom sistemu bez straha i prevage politike nad stručnošću…”.

Ma oni će – buntovnici bez razloga, kivni gubitnici prošlih izbora koji su u DOS-ovskoj vlasti kao direktori klinika i domova zdravlja upropastili sve što se upropastiti dalo, kojima je zamena linoleuma u liftu jedne klinike bilo najviše šta su učinili za zdravstvo Srbije – da pametuju, da traže smenu naših najboljih stručnjaka iz Kriznog štaba za borbu protiv pandemije i da se žale na uslove rada dok pravi heroji po klinikama danonoćno vode borbu za živote je l’da naših građana pri čemu im je država kao malo koja druga obezbedila sve, sažeo je sultan gledateljstvu blagodarne mu RTS.

Šta je sultan Srbije obećao Republici Srpskoj, sultanu Miletu? Donaciju 15 kola hitne pomoći (već su isporučena i svečano prodefilovala trubeći ulicama Banja Luke), milion evra za jedan paviljon studentskog doma (ne “Radovan Karadžić”, nego “Nikola Tesla”), izgradnju škola, vrtića i drugih komunalnih objekata. Nema opštine u RS gde Srbija nešto ne gradi braći, hvali se sultan Srbije. I na kraju šlag na tortu – izgradnja aerodroma “negde između Trebinja, Bileće i Gacka”, koji će izgraditi Srbija i kao koncesionar upravljati njime 20, 30 godina, nije bitno koliko dugo, braća smo, dogovorićemo se. Sve kao u kafani posle ko zna koliko tura pića (iako sultan iz Beograda, koliko se zna, za razliku od banjalučkog ne zalazi u kafane).

Za slabije upućene u geografiju Hercegovine, lokacija ‘akobogda novog srpskog aerodroma je nekih 20, 30 kilometara vazdušne linije – ako i toliko, Trebinjci znaju bolje – od dubrovačkog aerodroma Ćilipi velike frekvencije sletanja i poletanja aviona sa mnogih međunarodnih lokacija. Toliko o genijalnosti sultanove ideje kafanskog nivoa o kojoj valjda nije konsultovan nijedan ozbiljan stručnjak (“ajde ti stručnjak”) ili sakloni Bože merodavni saobraćajni institut. Uostalom šta će srpskom sultanu stručnjaci, studije izvodljivosti, zakoni, procedure, nadležnosti, šta će mu Ustav – samo komplikuju život. Ni velikom Ivi Brešanu za “Hidrocentralu u Suhom dolu” ništa od navedenog nije trebalo, za sprdačinu sa glupostima dovoljni su samo papir i olovka. Problem je samo u tome što se sa obećanjem o izgradnji aerodroma Trebinje sultan Vučić ne sprda kao Brešan sa hidrocentralom u Suhom dolu – kao što se ne sprda ni sa planovima putnih transverzala i poprečnih autoputeva po sve opustelijoj Srbiji, koje u trenucima valjda božanske inspiracije bez stručnjaka i kojekakvih studija izvodljivosti (izmišljotina zapadnjačkih birokrata) crta flomasterima po geografskim kartama pred pratećim kamerama, što ponizni saslužitelji mu odmah dostavljaju večnom direktoru Puteva Srbije Drobnjaku na realizaciju. Pa nek košta šta košta, njegove investicione genijalnosti (uključivši sred ove bede i novi nacionalni fudbalski stadion Srbije) ne plaća on, nego plaćaju i tek će plaćati građani Srbije i njihovi već sad prezaduženi potomci – oni koji ne pobegnu iz sultanata, iz Srbistana.

Samo da nam se sultan duže ne zadržava u gostima kod brata Mileta, možda mu na pamet padne manji – ko bombona sladak aerodrom, recimo kraj Foče, Laktaša ili Kalinovika – što da ne – rodnog mesta „heroja“ Ratka Mladića. A to što najveći grad u Banatu – Zrenjanin sa valjda blizu 80.000 stanovnika (i ne samo taj grad u ojađenoj Vojvodini) koji pune budžet Srbije iz kojeg silnik lake ruke mimo zakona daruje čas Amfilohija i njegove protivcrnogorske ujdurme i litije, čas Dodikovu kamarilu ogrezlu u korupciji koja je upropastila dve ili tri banke RS bez ikakvih sankcija – decenijama nema pitke vode, ma hajte molim vas, kakav Zrenjanin, kakva voda, kakvi Zrenjaninci. Nek se malo strpe, biće svega, samo polako i bez nervoze Đilasovci.

Šta je u stvari prava suština Vučićeve RTS slavopojke o postpandemijskoj idili Srbije, napadu na doktore koji su se pobunili protiv bezočne političke zloupotrebe korona pandemije za režimske potrebe, posete Banja Luci – gde pored uobičajenog nezakonitog arčenja para poreskih obveznika Srbije na korumpiranu Dodikovu kamarilu izvaljuje nebuloze o aerodromu kraj Trebinja nadomak međunarodnog aerodroma Ćilipi i slične gluposti? Pa to što sultan pokušava da sanira štetu koju su mu u očima javnosti Srbije, njegovog glasačkog tela, očigledno naneli masovni protesti ogročenih građana koje bezočno provocira drskim autokratskim ponašanjem, smatrajući građane – poput svakog autokrate i diktatora – budalama. Da ne kažemo stokom (jedan bivši diktator iz susedstva je govorio o stoci sitnih zuba). E pa sultane, koliko god se trudio novim lažima više ne možeš omađijati toliko građana kao pre. Građani ipak nisu beslovesna stoka, pokazuju to ovih dana pobunjeni lekari Srbije, a oni su – sva je prilika – tek početak procesa koji se novim podvalama ne može zaustaviti. Intuitivno to oseća i sultan, pa otud poput šibicara starim trikovima pokušava da zamaže oči lakovernima silnim hidrocentralama u suhim dolovima.

Čitav politički angažman bivšeg, a zapravo večitog radikala, kao i angažman bilo kojih nacionalista i šovinista ma kako se premandurili je – kako bi rekao Krleža – kriminalan, krvav i moralno bolestan (NA RUBU PAMETI, Večera u vinogradu generalnog direktora Domaćinskog).

(Autonomija, foto: Beta)