Skarednostima javnog života kod nas nema kraja. Zbog toga što smo na njih oguglali maltene kao na životni usud, malo ko se zbog njih više uzbuđuje. Ipak, zbog načina i mesta gde se produkuju, zbog odsustva bilo kakvih moralnih skrupula, zbog moći (uzurpirane) aktera koje ih proizvode, neke skaradnosti iskaču iz mora sličnih i pokazuju svu dubinu naše propasti. Stepen gubitka elementarnog samopoštovanja, svetonazorskog, verskog, kulturološkog…

Među takve skarednosti spada najnovija izmišljotina Patrijaršije SPC o navodnim satanističkim obredima u Muzeju Nikole Tesle. Ko li je unutar Patrijaršije stvarni tvorac ove izmišljotine-bruke SPC? Ko god da je, skaradnost je plasirala – a da preko koga drugog, nego preko servilne gradske vlasti Beograda. Sadašnja gradska vlast – kao i sve prethodne u zadnjih par decenija – pod krinkom tobože vraćanja pravoslavnoj veri i svetosavlju, saslužuje bilo kakvim izmišljotinama kompromitovane crkve. U Patrijaršiji nema nikog – još manje u svetovnoj vlasti – da upozori da se pseudoverskim banalnostima i izmišljotinama kompromituju ponajprije istinska vera i dostojanstvo pravih vernika, da se kompromituje SPC. Od patrijarha Germana naovamo niko u SPC ne brine što crkva beznadežno tone u primitivno politikantstvo, što se kompromituje na najružniji način. Naprotiv, najveća posrnuća SPC dolazila su i dolaze sa vrha crkve, od njezinih arhijereja, od njihovih reči i (ne)dela. Mnogi arhijereji ogrezli u politikantsvo, u vlastoljublje, srebroljublje, u skaradnosti, u svađe i sukobe, znaju da svetovna vlast – sa u dlaku istim porocima kao i verska – pred njima metaniše. U nominalno sekularnom društvu, ovakvi kakvi su, ostvarili su željenu simfoniju i time se hvale. Beše li simfonija crkve i države jeres? Pa će tako – u ime simfonije i bespogovorne poslušnosti crkvi – najnoviju izmišljotinu nekog iz Patrijaršije o satanizmu u Teslinom muzeju, obznaniti servilni gradski činovnik. Navodni ateista, član SPS. Činovnik (zar mu je ime uopšte važno) u ime Patrijaršije u stvari je obznanio početak obnovljene kampanje SPC da se urna Nikole Tesle prenese iz njegovog muzeja u Hram Svetog Save na Vračaru.

Politikantima pod mantijama nije toliko stalo do lika i dela svetskog Nikole Tesle, koliko do njegove globalne slave. Hteli bi da je posvoje, posrbe, da je svedu na svoju upotrebnu meru. Tesla je dobro znao za svoj srpski rod i za svoju hrvatsku domovinu. Jednako se ponosio i jednim i drugim, nasuprot moralnim rugobama i iz svog roda i iz svoje domovine koji danas u svojim mizernim omrazama političare sa njegovim nasleđem. Svojoj biografiji Tesla je davao ljudsku meru. Okrenut svetu, od rodne i zavičajne biografije nije pravio provincijalne šovinističke prostakluke. Mediokritetstvo mu je bilo strano. Svet, svetlo, univerzum sa svojim kauzalitetima, bili su njegova mera. Kao i svakom geniju.

Kako li bi Tesla reagovao na današnje prostakluke koji se pletu oko njegovog pepela? Hodočasnici njegovog muzeja – kojih je više iz sveta nego iz njegova roda – dolaze u muzej da se dive njegovoj seni, njegovoj genijalnosti. Šta je sporno ako se ko od njih – kako to turisti uobičajeno rade na svojim hodočašćima – nekonvencionalno ponaša, nešto kaže, pita, ako sedne taman i na pod i razgovara. Zar je je to satanizam? Zna li Patrijaršija – ili onaj pod mantijom koga je sablaznila fotografija turista koji sede u muzeju na podu i razgovaraju – šta su turisti pričali? Jesu li bili svedoci njihovog razgovora i navodnih satanističkih rituala?

Ne, nije u pitanju nikakav satanizam u Teslinom muzeju. Reč je o nečem drugom, pritvorno sakrivenom iza optužbi za satanizam. SPC, njezin vrh, Patrijaršija, htela bi da makar na simboličan način – prenošenjem urne u hram na Vračaru – neprolaznu slavu Tesle stavi pod svoju hipoteku, pod svoje vlasništvo. Nebi li ojačala svoj kompromitovan autoritet i ugled, kad već ništa veliko i značajno za svoje vernike, za celi srpski narod na koji se poziva, zbog politikantstva i poročnosti nije značajno učinila. A imala je istorijsku šansu. U zadnjim decenijama rasula zemlje i društva bilo je sijaset prilika da pokaže posvećenost nauku jevanđelja, posvećenost službi božijoj, da svedoči istinsku veru baš zbog svetovnih gadosti i izazova. U simfoniji sa rđavom svetovnom vlašću na tom ispitu SPC je pala. Pa se zbog toga danas nalazi u dubokoj krizi. Ne govori li tome u prilog i stanje u episkopatu, sukobi na zasedanjima Arhijerejskog sabora, ražalovanja i ekskomunikacije. Koliko god se loše stanje krilo od javnosti, koliko god se na trulim kompromisima pokušava sačuvati autoritet crkve i njezinih prvosveštenika, koliko god se neraščišćeno teško nasleđe trpa pod tepih, duboka kriza i straobalna hipokrizija u SPC se ne mogu sakriti. Tu ne pomaže ni prenošenje Tesline urne u hram na Vračaru. Jedini pravi lek je istinsko suočavanje sa samom sobom, sa svojim rečima i delima, posebno tokom poslednji tridesetak godina. A od toga se u SPC beži kao đavo od krsta.

(Autonomija)