Zbog politikantstva i licemerja mučno je bilo pratiti obeležavanje godišnjica „Bljeska“ i „Oluje“. Kao i obeležavanje drugih tragičnih događaja iz nedavne ratne prošlosti u kojima su masovno stradali ljudi. A treba ih obeležiti, ljudi smo. U obeležavanju kako se to radi svih ovih godina, malo je iskrenog sećanja na žrtve. Malo saosećanja sa stradalima i napaćenima. Malo ili nimalo je istine o ratu, njegovim uzrocima i odgovornosti za tragične posledice. Sve se svodi na oveštale propagandne fraze iz devedesetih. Takoreći na omaž tadašnjoj ideologiji i politici. Jednostavno se svali sva krivica na druge, na Hrvatsku, jer su eto ljudi stradali na pravdi Boga samo zato što su Srbi. Kao da se pre tih vojnih akcija baš ništa nije dešavalo. I tu skoro nema razlike u izjavama političara, koji se takmiče ne bi li bili u žiži parastosa po crkvama i umilili se patriotskoj javnosti. Čast malobrojnim izuzecima građanskog opredeljenja, koji podsećaju na čitav ratni konteks ex-Jugoslavije. Nema razlike, čast izuzecima, ni među profesionalnim predstavnicima izbegličkih udruženja, koji se guraju uz političare. Uz one na vlasti. Iskrene su samo žal i tuga stradalnika, porodica poginulih, nestalih, po svetu raseljenih.

„Bljesak“ i „Oluju“ opominju kolika je stravična cena koju plaća narod kad ga neodgovorna politika stavlja u zalog suludih nauma. Iracionalnih i neostvarivih. U Hrvatskoj, isto kao i u BiH. Ili bilo gde drugde. S tom razlikom što je u odnosu na Hrvatsku, egzodus Srba iz BiH te 1995. sprečen spoljnim ultimatumom Hrvatskoj i BiH da obustave ratne operacije. I zaustave se pred Banjalukom. Da nije bilo toga, ko zna koliko bi još nesrećnika, žrtava projekta „svih srpskih zemalja“, završilo u bežaniji na ovu stranu Drine. I iznad Save. Da se i ta nesreća dogodila, ko zna kako bi se stvari odvijale i u Srbiji? Ali koji će političar u Srbiji to jasno i glasno reći, pa makar mu zviždali desničari kao što zvižde u Hrvatskoj Milanoviću i Josipoviću kad ne žele da im podilaze?

„Bljesak“ i „Oluja“ bolno su razorili naivnu iluziju izmanipulisanog srpskog naroda o „rešenju srpskog pitanja u Hrvatskoj, jednom za svagda“. I to izvan hrvatske države. U to su ih bezočno ubeđivali manipulanti svih fela s ove strane Drine. Politički, vojni, crkveni, medijski, pseudokulturni… Od tlapnji nacionalističkih salona da se stvaraju „srpske države gde žive Srbi“ koje, kao što se pokazalo, imaju tragične posledice, do danas se nije jasno i razgovetno odustalo. Primer BiH to najbolje potvrđuje. Nesreća je što se narodom može manipulisati bez obzira na cenu koja se skupo plaća. U ljudskim životima, u patnji, razaranju, u egzodusu. To ne umanjuje odgovornost za zločine počinjene sa hrvatske strane .To ostaje hipoteka na hrvatskoj strani. Neka se Hrvatska nosi sa svojim, a mi gledajmo šta ćemo sa svojim ratnim hipotekama.

Nemoralno je sporiti stradanja i patnju srpskog naroda u „Bljesku“, „Oluji“ i u drugim ratnim operacijama. Isto kao i sa žrtve i patnje drugih naroda. Nemoralno je manipulisati sa njima, umanjivati ih ili povećavati. Kao što je nemoralno svu odgovornost prebacivati na drugu zaraćenu stranu. Kad je reč o Srbima u Hrvatskoj, bilo je prilika da se problemi rešavaju razgovorima i kompromisima. Sve je osiono odbijano. Mučno je na kraju bilo gledati sirotinju izmučenu ratom, izluđenu propagandom i prepuštenu ratnim avanturistima. Neretko kriminalcima, u medijima nazivanim srpskim patriotima. Oni koji nisu bili sirotinja, kojima je rat bio brat, koji su bili logistička podrška ratu i na vezi sa Službama iz majke Srbije, ti su davno pre „Bljeska“ i „Oluje“ zbrinuli sebe, svoje porodice i profiterski kapital. Danas su u Srbiji ugledni poslovni ljudi. Gorljivi Srbi. Normalni i na manipulacije otporni, kojima su se još u početku zgadili manipulacije, mržnja, ratno ludilo i zločini, izbegli su u beli svet čim im se za to pružila prilika.

Evo gde je suštinski moralni i politički problem postratne Srbije, uključujući i komemoracije povodom tragičnih događaja poput „Bljeska“ i „Oluje“.

„Imali smo dovoljno snage da prezremo one koji su pod našim imenom činili zločin, nadam se da će drugi narodi na balkanskom tlu imati dovoljno snage da prezru one koji su u njihovo ime činili najteže zločine prema Srbima“, rekao je Vučić posle služenja parastosa žrtvama „Oluje“ u crkvi Svetog Marka u Beogradu (Danas, 5.avgust). Nakon što su dugo slavljeni, sad se navodno preziru oni koji su neposredno činili zločine. Oni koji su zločine činili, ali ne idejni autori rata i izvorni kreatori mržnje. Suštinski moralni i politički problem Srbije je to što skoro konsenzualno izostaje jasna osuda ideja, politike i nemorala koji su proizveli rat, zločine i opskurne ličnosti koje su vršile zločine. Prezreni su silom prilika, ako jesu, neki kompromitovani vojnici, policajci, činovnici, magacioneri, bravari, konobari, zgubidani po udaljenim provincijskim mestima kojima je rat dao šansu za pljačku, zločine, za beg iz frustracije marginalnosti. Ratna ideologija ih je oslobodila moralnih skrupula, i to je problem o kojem se ovde uporno ćuti. A to se prećutati ne može. Rešavano je navodno nacionalno i državno pitanje u sudbinskim vremenima. Videli smo kako. Suštinski je problem što ideologe rata niko ne prezire – čast izuzecima – i ne proziva ni na komeracijama, ni mimo njih. Većina njih koji su još živi i dalje su ugledne i poštovane javne ličnosti. To je licemerje spram svih stradalnika zadnjih ratova. Daleko je to od iskrenog pijeteta prema žrtvama i zato prigodičarske komemoracije deluju farsično. A ne bi trebalo da se svode na to. To je politikantstvo, a politikanstvo a ne odgovorna politika doveli su do stradanja i žrtava.

Da li bi o tome trebalo nešto reći na komemoracijama žrtvama ratova iz devedesetih? Između ostalog, i žrtvama „Bljeska“ i „Oluje“.

(Autonomija)