Kada nam se učini da nas nacionalističke gadosti više ničim ne mogu iznenaditi, uvek ubrzo shvatimo da smo se prevarili. Posebno “sjaje” gadosti jednojajčanih blizanaca, srpskog i hrvatskog nacionalizma. Jedan bez drugog ne može. Međusobno se hrane i regenerišu, međusobno dovode do ekstaze. Znamo kakve. I to jednako kafanski, uličarski, stadionski – koji, ako ima prilike, orgija po ratištima i stratištima – kao i onaj mnogo opasniji koji ga rađa, hrani i tetoši: nacionalizam situiran u nacionalnim elitama i institucijama. Akademski i institucionalni nacionalizmi zaštićeni su aurom akademizma i autoritetom institucija, dok se po uličarskom i stadionskom ponekad može demagoški, doduše blago, „udariti“. Naravno, ako pritvorni politikanti procene da od toga imaju koristi. Ne udara se previše, da se politikanti među elitom i u institucijama ne zamere „patriotskoj“ javnosti. Javnosti na obe strane se permanentno drže u „patriotskoj“ narkozi.
U moru „dijalektičkog jedinstva“ srpskog i hrvatskog nacionalizma, u njihovom „jedinstvu različtitosti“, izdvajaju se najnoviji primeri.
Najpre s jedne strane ovo…

…pa odmah s druge strane ovo…

Tako izgleda srpsko-hrvatski nacionalistički tuk na utuk, gadost na gadost. Sve je bajagi po zakonima, sve je institucionalno i proceduralno. Zločinci po odlukama sudova na slobodu, u javni nacionalistički cirkus, a žrtve služe – za izrugivanje. Neko će reći da je Ustavni sud Hrvatske – puštanjem Glavaša iz zatvora – otvorio zatvorska vrata zločincima sa Ovčare. Može i drukčije, u srpsko-hrvatskom (ili obrnuto, hrvatsko-srpskom) nacionalističkom „poravnavanju“, Šešelj na slobodi otvorio je zatvorska vrata Glavašu. Pa onda još i dalje, ono ranije vaše izazvalo je posle ono naše… Ludilu nema kraja. Ni sa jedne strane ludilo pošteno da se preseče, da se poštuju moralne norme i zločinci smeste tamo gde im je mesto. Da zločinci tamo gde treba da budu – u zatvorima – nemaju status ekstra povlašćenih ličnosti. Da ih po puštanju iz zatvora primitivna svetina ne dočekuje po trgovima, ne slavi s njima i tera bolesni inat istim takvim zadrtim susedima. Slavljenje zločinaca je izrugivanje žrtvama. I svog naroda i susedovog.
Alal vera pravosuđu i vladajućim moralnim normama gde se zločinci kažnjavaju najblažim zatvorskim kaznama, gde zločinci u zatvorima žive kao privilegovane ličnosti i mnogo pre vremena puštaju iz zatvora. Alal vera javnom moralu gde se na trgovima i prestižnim mestima slave zločinci. Teško normalnim građanima! Ponajviše teško preživelim žrtvama zločinačke torture i rodbini žrtava koje zločine nisu preživile.
Cirkus oko ratnih zločinaca na slobodi i prostakluk medija koji to prati nepovratno truje ionako kontaminirane ovdašnje javnosti.
(Autonomija)