„Srba ima kao lista, nema više komunista. Za krst, za krst, Nemanjića, za slavu, za slavu, Obilića. Banjaluko naša diko… Srba ima kao lista, nema više komunista. Za krst, za krst Nemanjića. Za slavu, za slavu Obilića. Stasala je naša dika, nova Srpska Republika… Za krst, za krst…“

Orila se nekidan u centru Banjaluke koračnica na proslavi Dana RS, kakve se ne bi postideo ni dični Dimitrije Ljotić. Ali, kad se na proslavi Dana pobede u Beogradu ore Ljotićeve koračnice, što ne bi i u Banjaluci na proslavi Milošević – Karadžić – Mladićeve tvorevine… Ljotićevština joj baš pristaje. Uostalom pristaje celom ‘srpskom svetu’, nije mu džabe u modi. Da su kojim slučajem Ljotić i duhovnik mu Nikolaj Velimirović fizički živi, odlično bi se uklopili među slavljenike i u Beogradu, u i Banjaluci. I bili bi ponosni. Kako i ne bi, kad njihova ideologija tako trijumfuje.

Šta se zapravo slavi u Banjaluci 9.januara? Sloboda tamošnjeg srpskog naroda i njihova s mukom i krvi izvojevana Republika? Ako ćemo ozbiljno, slavi se zapravo svakovrsna, a ponajviše njihova moralna katastrofa, koju oni – zatrovani nacionalističkim zlom devedesetih – uistinu doživljavaju kao slobodu, iako žive u jadu i bedi, gaženi, ponižavani i pljačkani od srbujuće bande na vlasti. Banda ih je svojevremeno ubedila da krenu u zlo, otkazujući lojalnost svojoj istinskoj domovini BiH u ime srpskog nacionalnog i državnog jedinstva i postjugoslovenskog preporoda. Upućeniji u genezu zla pamte pismo oca nacije Dobrice Ćosića pred ratnu katastrofu BiH, u kojem savetuje braći preko Drine (‘srpskim intelektualcima BiH’): “delite se kad ne možete zajedno…”. I tako nekako, prizivajući iz svog dedinjskog salona ratnu poharu BiH. Kao da deljenje ljudi po krvi i veri bilo gde može proći bez krvi i zločina, kao da je to “dobro jutro komšija, ja eto došao na kafu i kolače, pa da se raziđemo kao ljudi jer ne možemo više živeti zajedno; znaš komšija, naše istorijsko nacionalno pravo i katastar kažu da je ovo ovde naše, moje, a ti i tvoji ćete se već snaći…”. Kako, bolan, komšija ne možemo zajedno, pa preci su nam vekovima živeli zajedno i u dobru, i u zlu, pa evo i mi, šta nam fali, što da se delimo, kako ćemo se podeliti…?”. I tako dalje.

Znamo na šta je deoba nedeljivog izašla, koliko je glava palo, koliko je ojađeno i osakaćeno ljudi, koliko ih rasejano i frustrirano živi u tuzi po svetu. A u Banjaluci svakog 9. januara banda koja pljačka i krv pije vlastitom “odeljenom, konačno slobodnom” narodu iz inata slavi dan bajagi svoje republike i slobodu mučenika – žalosna im i kvazi republika i kvazi sloboda, skolio ih egzistencijalni jad i beda pa im deca masovno iz pandemonijuma beže u svet. Ono što su do “slobode” i “republike” imali – slavni partizanski ZAVNOBiH koji je svim tamošnjim narodima doneo najviše mira i uspona – da prostite, ko jebe, daleko mu lepa kuća, sad se peva nema više komunista.

Što “slobodari” iz prkosa vekovnim komšijama više slave “slobodu i republiku”, to će im više dece i unučadi biti rasejano po svetu. E, ali Srba – grmi koračnica – ima kao lista (ima u ljotićevskim i četničkim pesmama), pa bi ih se opet slalo na ratišta protiv komšija da suludo prolivaju krv, dok banda na vlasti spregnuta sa crkvom srbuje i pljačka ih.

Uprkos propagandnim zvonima i praporcima kako je kod nas sve bajno i krasno, pa nas drugi zato mrze (svet nema druga posla nego da mrzi Srbe), u samo nekoliko dana na videlo izlazi naša beda kao neminovan produkt laži i samoobmana. Dok se u sred zime raspada elektroenergetski sistem, nacija je u panici ne zbog toga, nego zato što je bogomladencu Đokoviću – na šta sina blasfemično uzdiže otac brukajući pred svetom i sebe, i sina, i narod na koji se poziva – bio osporen ulazak u Australiju zbog brljaveži oko dobijanja ulazne vize. U Banjaluci Dodik pak – uz sasluženje vajne mu opozicije – arči pare od sirotinje priređujući preskupe kleronacionalističke inat ceremonije i ljotićevsku paradu u severnokorejskoj iscenaciji (po sadržaju priličniju nacističkom uzoru, jer su nacisti pevali kad su što potamanili, što su pre svih drugih u logore potrpali nemačke komuniste da ih tamo dokrajče). Mladi zadojeni tim otrovom po gradovima Srbije, RS i Crne Gore gde žive Bošnjaci, otvoreno vređajući, provocirajući i u strah uterujući nedužne ljude. Primera je iha-haj.

A šta za to vreme rade i čime se bave opozicionari u Srbiji i RS, kako oni komentarišu ludilo i propast u kojima živimo, posebno besramno prizivanje đavola u Banjaluci? Ne kažu skoro ništa bitno. U Srbiji se opozicija još nekako oglašava povodom enormnog kriminala bande na vlasti i šlepuje pored ekoloških organizacija protiv famoznog Rio Tinta, dok o je l’ da svetim “patriotskim stvarima”– kao i celokupna opozicija u Banjaluci – sa vlasti deli isto mišljenje, iste mračne vrednosti. Pa budi pametan, odnosno budi budala pa se u ‘srpskom svetu’ nadaj bilo čem dobrom. Ili – ako si baš zaistan pametan i dovoljno mlad – beži iz pandemonijuma što pre glavom bez obzira dok nije kasno, dok đavo ponovo ne povede krvavo kolo. A da se đavo sprema i u Beogradu i u Banjaluci, ne vidi samo onaj ko nema zrno soli u glavi.

(Autonomija, foto: N1)