Zarobljenu u glibu što ogoljenog (vlast i saslužioci), što našminkanog (dobar deo opozicije) miloševićizma, Srbiju u aprilu čekaju izbori. Predsednički i ako se Vučiću ćefne – parlamentarni. Vučića, SNS sa koalicionom bulumentom i poslušnim radikalima – znamo. Ko ih do sada nije prozreo, neće ih ni prozreti koliko god ga ojadili u realnom životu. Elementarna logika i samopoštovanje nalažu da im na bilo kojim izborima ne trebati ukazivati poverenje. Uprkos tome što srljaju u još veću bedu, naivni i zavedeni – a nije ih malo –podržaće ih ponovo.

A šta je sa opozicijom i njezinim potencijalnim kandidatima za predsednika republike? Pored ovakve vlasti koja protiv njih beskrupulozno harangira, može li im se šta principijelno prigovoriti? Zbog moralnih razloga i gorkog postpetooktobarskog iskustva može i mora. Nikom više ne treba davati blanko poverenje. Ako je tako, da li je onda pregruba tvrdnja iz uvodnog pasusa da se i opozicija – uz male izuzetke, što važi i za potencijalne opozicione predsedničke kandidate – nije puno odmakla od miloševićevizma u ovoj ili onoj formi? Pogotovo se nije odmakla od skoro konsenzualno prećutkivanog zločinačkog ratnog nasleđa. One koji misli da je reč o preterivanju podsećamo na odnos dela, čak i nominalno proevropske opozicije o uzrocima poslednjih ratova (navodno je bio građanski rat za koji su svi podjednako krivi), o pokretačima i ložačima ratova (opet su navodno podjednako krivi politički lideri Srbije, Hrvatske i BiH), prema zločinima (relativizacija zločona i abolicijsko tvrđenje da se u svakom ratu događaju zločini i da su svi činili zločine). Podsećamo i na licemeran odnos kako aktuelne vlasti, njezinih prethodnika i velikog dela sadašnje opozicije – prema susedima, posebno prema BiH prema kojoj se srpski kleronacionalizam najteže ogrešio. Retki si političari iz Beograda – iz vlasti niko, iz opozicije skoro niko, koji se ne grle i ljube sa Dodikom i Kusturicom; koji ne hrle na hodočašće u Banja Luku gde se kao pre neki dan suštinski slavila zločinačka Miloševićeva i Karadžićeva ratna politika.

Jedan neumereni samoreklamer, navodno predsednički kandidat proevropske opozicije sa dobrim izbornim šansama – Vuk Jeremić – baš je želeo da bude viđen kao patriota i srbobran na rasipničkom nacionalističkom derneku u Banja Luci uperenom protiv BiH i realnih interesa tamošnjih Srba. Hoće li ga i ko od proevropske opozicije podržati? Ako hoće, kako onda i njima da verujemo i kako ih na izborima podržati?

Malo kome ko u Beogradu nešto znači – uključujući bezmalo i sve opozicione lidere – Dodik nogama ne otvara vrata. Nije istina da opozicioni lideri to dozvoljavaju iz iznuđenih oportunih razloga – da bi opozicija opstala u političkom životu u miloševićizmom zatrovanoj javnosti. Pre će nažalost biti reč o neprekinutim nitima sa devedesetim i podršci očuvanja ratnog plena srpskog nacionalizma, bez obzira na moguće tragične posledice i po srpski narod. Po njega možda i najveće, dugoročno gledano.

Da li je onda preterana tvrdnja iz uvodnog pasusa i da li je opravdana strah razboritih građana od miloševićevizma i u nominalno proevropskoj opoziciji i kod njihovih potencijalnih predsedničkih kandidata? Ima li pouzdanih kriterijuma za razlikovanje pritajenog miloševićizma od demokratske građanske alternative?

Ima, evo ih:

1. Na prvom mestu to je odnos prema proteklim ratovima, zločinima i pljačkama. Ko od opozicije i predsedničkih kandidata u tom zlu ne prepoznaje pokretačku ulogu srpskog nacionalizma predvođenog Miloševićem, ma koliko se trsio demokratičnošću i evropejstvom – baštinik je miloševićizma. Taj (ti i takvi) su u osnovi za politički i moralni status kvo, za truleš u kojem će Srbija i dalje tavoriti.
2. Ko nastavlja sa licemernim odnosom prema susedima, taj u nedostatku ratnih mogućnosti nastavlja politički rat i trovanje naroda. Šta je to ako nije miloševićizam?
3. Ko maloumno, nepromišljeno, izjednačava Rusiju sa diktatorom Putinom i želi da od Srbije napravi vazala diktatorkom režimu (rusku guberniju, kako su se zalagali oni koji su danas na vlasti), taj Srbiju vodi u civilizacijski ćorsokak.
4. Ko životnu emancipaciju i slobodu suludo žrtvuje u korist vulgarnog srozavanja na primitivno obogotvoreni kolektivitet (nacionalizam, klerikalizam, okrenutost ka arhaičnoj mitološkoj prošlosti), taj nas vuče na civilizacijsko dno, na nivo plemena zagubljenog u vremenu i prostoru.

Izbori će pokazati koliko je Srbija, građani, naučila iz rđave prošlosti i nimalo ružičaste sadašnjosti. Splin skoro svedominirajućeg miloševićizma ne uliva nadu, što ne znači da se onima zatrovanim miloševićizmom treba predati i upasti u beznađe.

(Autonomija)