Poslužimo se danas – u trećoj deceniji dvadeset prvog veka – gorčinom upropašćenog čoveka izrečenom u prvoj polovini devetnaestog veka kroz usta nesrećnika iz Andrićeve pripovetke ’Mustafa Madžar’.

Šta je ćutljivog i mračnog Mustafu Madžara iz Doboja – unuka Avdage Madžara, poturčenjaka iz čuvene i ugledne mađarske porodice – dovelo do toga da iz njega izbije jad i gorčina pa je svet u moralnom rastrojstvu video pun krštenog i nekršenog gada? Eh, šta. Treba pročitati Andrićevu pripovetku, pa shvatiti u šta život u zlu vremenu može pretvoriti čoveka i od njega nepovratno napraviti nečoveka iza kojeg se gomilaju ratovi, zločini i nečoveštvo. Pa ako u nesrećniku ipak ostane imalo savesti, nema mirna sna i spokoja. Muči ga zlo u kojem je učestvovao, proganja ga, neda mu mira ni sna. Noći mu pretvara u košmare. Iako u svetini na glasu kao div junak koji se slavi po povratku iz turskih ratnih pohoda protiv Austrijanaca po Slavoniji, Mađarskoj, pa i dalje tamo do Rusije, Krima, Armenijene, Mustafa je ćutljiv, mračan i ophrvan demonima koji ga razdiru i o kojima nikom nije govorio. Sam se nosio sa svojim košmarima i besanim noćima, u kojima su mu na oči izlazila klanja, pljačke, paljevine i naročito po njega traumatično nevina deca na Krimu u čijem satiranju je učestvovao. Iz košmara nije mogao da izađe, pa je potpuno moralno razoren postajao sve grđi i suroviji prema svima oko sebe bezuspešno bežeći od unutrašnjih demona. To ga je izjedalo i činilo sve mračnijim. Svet i njegov košmarni život su mu se zgadili, jer je svet video kao pun i krštenog i nekrštenog gada, svestan da i sam pripada gadluku iz kojeg nema izlaza.

Kratak ekskurs u pripovetku ’Mustafa Madžar’ i subjektivno (ne)razumevanje Andrića – odnosno mraka Mustafe Madžara – povod je da se osvrnemo na svet u kojem danas živimo. Na to je li i danas svet – prepun novih znanja, grandioznih tehnologija, leta na mesec, robota, veštačke inteligencije i civilizacijskih iskustava – jednako pun i krštenog i nekrštenog gada, kao i u vreme moralno razorenog Mustafe Madžara?

Pođimo od globalne scene.

Četiri su godine protekle kako zločinačka Putinova politika na pravdi boga razara Ukrajinu. Stotine su hiljada uglavnom mladića što Ukrajinaca, što Rusa u uniformama Ukrajine i Rusije suludo gurnuti u pogibelj, u smrt. Mnogostruko više trajno je osakaćeno i u mnogo čemu osujećeno u životu. Mnogo je nedužnih građana Ukrajine poginulo i osakaćeno. Milioni Ukrajinaca su izbegli iz ratnog pakla u svet. Razoreni su mnogi gradovi i sela, vitalna elektro, putna i privredna infrastruktura. Ogromni prostori plodnog ukrajinskog černozema su ekološki zagađeni, minirani i za dugo vremena neupotrebljivi u privredne svrhe. Nakon početnog šoka Putinovim varvarstvom (užasnu cenu će Rusija platiti i plaća zbog toga), pune podrške i velike vojno-materijalne pomoći Ukrajini te osude i sankcija agresoru, svet se malo po malo svikao na rat enormnih razmera u takoreći srcu Evrope. Nemoć sveta da zločinačkoj politici Kremlja stane u kraj, manifestuje se na više načina. Među onima, koji su zbog Putinovog varvarstva Rusiji nametnuli široke sankcije, ima i cinizma i bešćutnosti. Sastoje se u tome, što su mnoge multinacionalne zapadne kompanije nalazile i nalaze načina da ’okolnim putevima’ izigravaju sankcije i Rusiju i njezinu vojnu industriju snabdevaju zapadnim tehnološkim komponentama bez kojih bi Putinova ratna mašinerija odavno zaribala. Money,money, money ili prostije rečeno, novac ne smrdi bez obzira što se Ukrajina četiri godine ubija. Može li odgovor na cinizam biti ’kome je do morala, neka ide u crkvu’? Ima li taj gadluk u kojem svet živi i na koji je maltene svikao, suštinske sličnosti sa gadostima o kojma je govorio moralno uništeni Mustafa Madžar, odnosno Andrić u svojoj pripovetki?

A šta reći za tragediju Gaze, za genocid nad Palestincima? Niko razuman ne spori da Izrael – nakon kroz istoriju tragične sudbine Jevreja kao ni jednog drugog naroda (što je na savesti pre svega hrišćanskih i zapadnih, i istočnih crkvi) – treba da ima pravo na državu i odbranu od antisemitizma svih boja, posebno od militantnih antiizraelskih politika i terorističkih grupa koji mu osporavaju pravo na postojanje. Nema pravo (baš zbog tragičnog iskustva Jevreja) na besprizornu osvetu nad Palestincima zbog terorizma HAMAS-a, koja u razorenoj Gazi doseže nivo genocida. Kako je svet reagovao na to varvarstvo i ko su glavni akteri velikog zločina nad civilima, decom, starima, bolesnima i nemoćnima? HAMAS jeste teroristička organizacija, kao i politika koja ga je sa strane podržavala i podržava, ali treba ozbiljno odgovoriti na pitanje zašto su Palestinci dovedeni u poziciju da u očajanju zbog višedecenijskog položaja podržavaju takve organizacije? Uostalom, nisu svi Palestinci pripadnici i pristalice HAMAS-a. Besprizorna osveta Izraela nad njima ne može se pravdati nesporno velikim izraelskim žrtvama terorističke akcije HAMAS-a iz oktobra 2023.g, kao što se ne može pravdati ni neograničena podrška Trampove politike potonjim zločinačkim akcijama Netanjahua. Ima li i u ovom slučaju gadluka sveta o kojem je govorio poraženi i slomljeni Mustafa Madžar?

Prepoznajemo li sličan gadluk i u Trampovom nasilju nad Venecuelom, u otmici nominalnog predsednika Madura (nespornog diktatora koji je ojadio Vencuelu)? Osioni siledžija iz Bele kuće navodno je hteo da Venecueli i njezinim građanima podari slobodu, ali je – gle čuda – nakon otmice diktatora Madura zadržao skoro kompletnu Madurovu pljačkašku menažeriju koja je godinama bezočno kinjila građane. Ispostavilo se da su cilj Trampove kaubojštine bile velike zalihe nafte i retki minerali, kojima će od sada upravljati kompanije iz SAD i Tramp lično. Do demokratije i slobode u Venecueli Trampu je stalo koliko i do lanjskog snega. Osim toga, osiljeni siledžija iz Bele kuće preti drugim ne samo južnoameričkim zemljama, čija politika Trampu nije po volji. I ne sam to, on radikalno ugrožava stabilnost Evrope, EU i njezinih vrednosti, jedinog razumnog ustroja Evrope. O desničarenju i razaranju demokratije u SAD da i ne govorimo. Je li i to gadluk od kojeg SAD može zaboleti glava, ali – zbog veličine i snage te zemlje ako se time bezumno upravlja – glava može zaboleti mnogim narodima i državama, a ne samo SAD?

U teokratskoj despotiji Irana, u kojem decenijama rigidno vladaju nedodirljivi samoproglašeni verski bogovi, milioni ljudi trpe unutrašnje nasilje lišeni elementarnih ljudskih prava i dostojanstvenog života. U periodičnim pobunama naroda ginu hiljade ljudi tražeći slobodu. Samo u poslednjim brutalno gušenim demonstracijama, po izveštaju ozbiljnijih medija, ubijeno je preko pet hiljada ljudi. O broju ranjenih, zatvorenih, prebijenih i onih za čiju se sudbinu ne zna, nema podataka. Iz teokratske kazamat države teško je dobiti iole ozbiljne informacije. Je li reč o višedecenijskom velikom gadluku?

Šta tek reći za Severnu Koreju i sudbinu tamošnjeg naroda? Ili za Haiti i sudbinu Haićana? Za zaboravljeni Jemen i sudbinu tamošnjih ljudi, za suludi građanski rat bez kraja i veliki pomor ne samo dece od gladi? Šta reći za mnoge nesrećne zemlje gde se masovno pati, gladuje i gine u velikim nasiljima. Je l’ i to gadluk u dvadesetprvom veku?

A šta je – što se tiče gadluka koji je razorio Andrićevog Mustafu Madžara – sa ’regionom’, sa Srbijom?

Valjda ne treba puno objašnjavati. To osećamo decenijama – posebno tokom poslednjih bezmalo petnaset godina – na svojoj koži. Kršteni i nekršteni gad, koji se strašnih devedesetih uzdigao iz blata na vlast – što je rezultiralo razaranjem velike države – nakon u suštini jajarluka infantilnih postmiloševićevskih vlasti, vratio se na vlast pa nas ponovo tlači. I danas imamo to što imamo i živimo kako živimo.

Na kraju, upitajmo se – je li nakon dva veka od izgovorene gorčine Mustafe Madžara (mudrosti Andrića koji je poznatu izreku stvarnom ili izmišljenom Mustafi stavio u usta), svet i dalje pun krštenog i nekrštenog gada? Ako jeste, šta li nas – ’region’ i celi svet – čeka? Znači li to da se svet i ljudske sudbine suštinski ne menjaju. Menjaju se samo modaliteti egzistencijalne muke.
Koliko li ljudi i danas ponavlja reči Mustafe Madžara (Ive Andrića) da je svet pun krštenog i nekrštenog gada, da je gadost odasvud. Dakako da se gadostima ne treba predati.

(Autonomija/foto: Kultura sjećanja)