Iza kleronacionalističke revolucije i zločinačkih ratova devedesetih, u Srbiji je ostala pustoš iz koje se i dalje ne vidi izlaz. On i nije moguć dok se ne svede i raščisti bilans revolucije ološa. Ali od toga za sada nema ništa. Posle devedesetih smenjivale su se različite vlasti, a nerazjašnjeno zlo se jednako gura pod tepih.
Odsustvo bilo kakvog suočavanja sa zlom najvidljivije je kod Srpske pravoslavne crkve (SPC). O nacionalizmu i ratovima, o zločinima i aktivnostima SPC u vremenu zla, u crkvi i crkvenoj javnosti – ni reči. Samozadovoljna SPC je izgleda lišena bilo kakvih moralnih dilema. Ponaša se kao da je u vanvremenskoj svetačkoj auri. Ali, kad treba u javnosti arbitrirati o svemu i svačemu, kad treba političariti, od aure nema ništa.
U idolopoklonstvu SPC i njezinim prvacima prednjače oni koji su do juče bili idolopoklonici partije i komiteta, koji su članstvo u komitetima čas posla zamenili članstvom u crkvenim odborima. U klerikalizovanoj javnosti lišenoj kritičkih rasprava i samopropitivanja – na štetu istinske vere i teologije – idolopoklonici crkvene oce još za života proglašavaju svecima. Svecima koji hodaju!? Ne manjka ni pomodnih udvorničkih knjiga, kojima se autori šlihtaju izvikanim idolima i dominirajućem paraverskom i parapatriotskom diskursu. Da bi se javnosti predstavili kao pravi vernici i – kako se neki hvale – nacionalisti, patrioti. O novim udvorničkim knjigama uz predstojeće slavske dane naslušaćemo se njihovih autora, uvek istih predstavljača, recenzenata i verski priučenih novinara. Idilično i saborno. Još da nije one šačice nesrećnih antihrista i nacionalnih otpadnika, vajnih građanskih liberala…
SPC itekako ima šta da se pita, pre svega šta je radila u vremenu zla. Iako se to pitanje u njoj i oko nje ignoriše, neće moći tao doveka. Koga su devedesetih podržavali episkopi, patrijarh, patrijaršija? Koga su i zašto blagosiljali tokom ratova? Pred čim su zatvarali oči, onda kada moralni ljudi ne smeju žmuriti, pred čim su ostajali nemi, onda kada moralni ljudi ne smeju ćutati? Zašto nemo opravdavaju episkopa sa puškomitraljezom i tenkom, sada osionog poluodmetnutog vladiku mileševskog? Stide li se blagosiljanja onih koji su optuženi i osuđeni za ratne zločine i genocid? Stide li se škropljenja svetom vodicom ubica maloletnika pre njihovog pohoda na ubijanje u Srebrenici (manastir Privina Glava)? Stide li se izgradnje pozlaćenih vladičanskih dvora na ruševinama kuća proteranih Bošnjaka (Bijeljina), razvrata i pedofilije u svojim redovima, kriminala i privatnog preduzetništva (srebroljublja), podrške huliganskom kleronacionalizmu mladih koji stasavaju u mržnji…
Nije li SPC devedesetih doživila najveći moralni pad, nije li skliznula u jeres – etnofiletizam i nacionalizam – i zaboravila da su svi ljudi braća u Hristu, o čemu uče svete knjige? Patrijarh Pavle je za života izvikan za „sveca koji hoda“, a da sem fraza „SPC je uvek uz svoj stradalni narod“ i „Budimo ljudi iako smo Srbi“ nije delima posvedočio veću hrišćansku odgovornost. A šta ako izmanipulisani „stradalni narod“ podržava zlo – koje mu se predstavlja kao borba za opstanak – i masovno krene za njim? Koliko li je takvih primera ne samo u našoj istoriji? Ko je onda čuvar od zla vere i vernika? Da je na primer patrijarh Pavle otišao u Banjaluku kad je srušena čuvena džamija Ferhadija i glasno i jasno osudio ološ koja je to uradila, da je to isto uradio kad je u Foči (preimenovanoj tada u Srbinje!) srušena džamija Aladža, da je stao pred bilo koju tuđu bogomolju koja je bila na udaru nacionalističkog ološa koji se kleo u njega – a sve su bogomolje božije kuće – bilo bi razloga da ga se smatra rečju i delom potvrđenim duhovnikom. Mogao je otići i u Hrtkovce, on ili neko od brojnih episkopa, kad su proterivani Hrvati i stati ispred huškača Šešelja da zaštiti proganjane ljude. Seća li se ko je li se i kako patrijarh oglasio nakon strahota Vukovara, za vreme bombardovanja Dubrovnika, nakon zla u Srebrenici? Da je bar nešto od toga uradio, zavredio bi opšte poštovanje. Ispada da je za vreme najvećeg moralnog i institucionalnog pada SPC, patrijarh za života izvikan za sveca!? A dela? To što je u fizičkim potrebama bio skroman, što je živeo isposnički, što nije voleo glamur, džipove i medije, što se vozio gradskim prevozom, ne znači da nije odgovoran za ono što se događalo u episkopatu, u crkvi i oko nje, u manastirima, u jerarhiji, pa i na ratištu i oko njega. Možda nije imao snage ili hrabrosti da se nosi sa ostrašćenim episkopima koji su zaboravili na nauk vere i svetih knjiga, ali to nije važno. Patrijarh je odgovoran za stanje u crkvi i među sveštenstvom, a nesnalaženje ili fizička nemoć ga ne opravdavaju za nečinjenje i posrnuće crkve. Ko je nemoćan da se suprotstavi onom sa čim se ne slaže, taj se povlači. I objasni zašto se povlači. To je časno.
Uprkos svemu, idolopoklonici i klerikalna javnost prave se da velikog posrnuća i moralnog pada crkve uopšte i nije bilo. Štaviše, smatraju da je crkva spasila i, ovakva kakva je, da spasava srpstvo. Oni pak koji SPC smatraju ozbiljnom institucijom i misle da mora proći kroz suočavanje sa ružnom prošlošću – kao i celo društvo – ne misle loše ni crkvi, ni njenim vernicima. A kakvo je stanje u SPC, najbolje govore afere koje s vremena na vreme izbiju ispod debele šminke i duboke crkvene tišine. Sve neprijatno se trpa pod tepih i krije. Dokle i na čiju štetu?
(Autonomija)