O aktivnim ličnostima iz javnog života možemo imati ovo ili ono mišljenje, ali kad je reč o njihovom vrednovanju ne treba žuriti sa konačnim ocenama. Pogotovo ne kad je reč o političarima. Ni Goran Ješić nije izuzetak. Njegovo razrešenje sa važne pokrajinske funkcije ipak zavređuje osvrt.

Uprkos verbalnim zaklinjanjima o brizi za javne interese, kod nas političare i politiku najčešće određuju trenutni interesi. Lični i grupni, klanovski. Uz časne izuzetke političara koji brzo budu gurnuti na margine. Nema tu ni čvrstih načela, ni jasnih principa. Preko noći se menjaju stavovi, gaze proklamovani principi, ne poštuju zadate reči. Među strankama nema jasnih ideoloških razlika. U pseudolevom i dominantno rigidno desnom populizmu, političari demagogijom zamagljuju probleme društva. Ponavljaju opšta mesta i unedogled odlažu rešavanje realnih problema. Zato smo tu, gde smo.

Uz ogradu o moguće nedovoljnom poznavanju činjenica o njegovom radu, Goran Ješić izgleda kao netipičan srpski političar. Netipičan je već njegov početni politički angažman u nekadašnjem Građanskom Savezu Srbije (GSS), danas skoro zaboravljenoj stranci koja je okupljala one koji su se stideli srpske nacionalističke i ratne politike devedesetih. Okupiti polovinom devedesetih u Inđiji, u SPS-ovskom i ostrašćeno radikalskom Sremu građane koji su se stideli maltretiranja i proterivanja Hrvata, zbog tretiranja i drugih manjinskih nacionalnih zajednica kao građana drugog reda, poštovanja je vredan poduhvat ondašnjeg studenta Ješića. I njegovih političkih saboraca. U malom provincijskom gradu opterećenom nacionalističkom i ratnom propagandom to nimalo nije bilo lako. Ni bez rizika po ličnu i porodičnu bezbednost. Poštovanja je vredno i njegovo angažovanje u studentskim organizacijama, „Otporu“ i drugim aktivnostima protiv Miloševićevog režima. Kad je trebalo, Ješić i njegovi politički saborci pokazali su šta je pravi Srem, šta je njegova duša. Nasuprot nacionalističkoj bagri koja je kompromitovala Srem i Sremce.

Ješić je bio netipičan i za GSS. Ta stranka okupljala je građane koji drže do moralnih načela, koji su se suprotstavljali Miloševićevoj politici. Ne samo zbog solidarnosti sa masovnim žrtvama te politike, nego i zbog jasne svesti da je takva politika razorna za Srbiju, za srpsko društvo, za srpsku kulturu. Aktivnosti GSS bile su više moralne poruke, osuda rata i ratnih zločina, osuda nacionalizma i šovinizma, nego praktičan politički rad na terenu. Ješić je bio netipičan za GSS upravo zbog političkog pragmatizma, zbog aktivnosti „na terenu“. To je nedostajalo GSS, stranci izloženoj šikani nacionalističkih propagandista. Jedan je od razloga manjeg uspeha stranke (ne i najveći) bilo je odsustvo pragmatizma i „rada na terenu“. Odsustvo onog što je superiorno demonstrirao Ješić. Spoj građanskog svetonazora i političkog pragmatizma, tehnomenadžerski stil uz poštovanje moralnih principa, učinili su ga posle petooktobarskih promena uspešnim višegodišnjim predsednikom opštine Inđija. Promućurnim skeniranjem situacije, diferenciranjem problema, utvrđivanjem prioriteta njihovog rešavanja, traženjem partnera od lokalne zajednice do međunarodnih razvojnih fondova i privatnih investitora, doneli su investicioni uspeh Inđiji. I njezinom mladom gradonačelniku zavidan ugled. Politički i menadžerski prestiž s kojim je posle atrofiranog GSS (zasebna, ozbiljna tema) 2006. prešao u DS.

Ješić je netipičan i za DS. Jedan je od retkih, ako ne i jedini iz šireg vođstva stranke, jedan od retkih članova Glavnog odbora koji je (koliko se moglo pratiti u medijima) kritički govorio o komformizmu DS koji parališe stranku, o nesuvislosti vođenja stranke, o samo protokolarnim sednicama Glavnog odbora, o odsustvu kritičkog razmatranja problema i stranke i Srbije kojom je od 2008. vladala uglavnom DS. Posebno je bio kritičan prema promociji nesposobnih kadrova u vrh stranke i državne organe (Vuka Jeremića, na primer), o odsustvu jasne političke vizije predsednika stranke Borisa Tadića, o vaninstitucionalnom donošenju važnih stranačkih odluka. Govorio je i o ignorisanju Vojvodine, iako mu se može prigovoriti da je u toj kritici mogao i morao biti i jasniji i glasniji.

Za vreme obavljanja funkcija u pokrajini, rukovođenje resorom poljoprivrade, koliko se sa strane može zaključiti pokazao je praktičnost i menadžersku sposobnost. U „aflatoksin aferi“ nije dozvolio da vlast od građana pravi budale, da ministar za poljoprivredu Goran Knežević demagoškim ispijanjem mleka pred TV kamerama od građana pravi idiote. Jasno i glasno je rekao u čemu je problem. Na njega se obrušila dirigovana hajka. Pokazao se pouzdanim i prilikom nedavnih poplava, kad je u svojstvu šefa pokrajinskog kriznog štaba za odbranu od poplava bez velike pompe angažovao i okupio stručan i preduzimljiv tim vodostručnjaka. Klonio se jeftinog populizma i pozerstva pred TV kamerama. Iz razloga koje on najbolje zna, najavio je odlazak sa funkcije pokrajinskog sekreterijata za poljoprivredu kad se isplate sredstva vodoprivrednim organizacijama, koje su na njegovu reč bezpogovorno branili i odbranili Srem od poplava. Ovih dana razrešen je pokrajinske funkcije. Zbog čega? Hajde da vidimo šta će vreme pokazati o čemu se radi u slučaju Gorana Ješića.

Netipičnih sposobnih političara u kompromitovanoj srpskoj politici nažalost nema mnogo. Da stvar bude gora, i oni retki proteruju se na margine. U našoj politici sve je moguće. Pa i nesuvisli „pragmatizam“. Pragmatizam interesnih grupa lomi se preko leđa ono malo odgovornih političara. Dakako, i svih nas građana.

(Autonomija)