Srbija hoće evropsko prvenstvo umesto Ukrajine

…Finansijski aspekat organizacije zapravo je najsloženiji. Savez koji bi eventualno dobio domaćinstvo morao bi FIBA da uplati šest miliona evra, a činjenica da je Ukrajina platila već četiri situaciju čini još kompleksnijom. U pomenutu svotu nisu uračunati svi ostali troškovi, već samo jedan vid kotizacije. Prema saznanjima Danasa, uprkos nezavidnoj finansijskoj situaciji, Košarkaški savez Srbije prati situaciju i nije obeshrabren činjenicom da su u igri moćni i daleko bogatiji Savezi. Slika bi mogla da bude jasnija posle 15. marta, a svakako iskristalisana nakon 23. marta…

(Danas 05.03.2014.g)

Reč je o prvenstvu Evrope u košarci koje bi trebalo da se održi u Ukrajini sledeće godine. Zbog političke situacije i neizvesnosti njezinog rešenja, organizacija prvenstva u iznudici može umesto Ukrajini biti dodeljena nekoj drugoj zemlji.

Ima li zaista ozbiljnog razmišljanja u Košarkaškom savezu Srbije (KSS) da se za tako šta konkuriše, ili je reč o ličnim stavovima autora Danasa koji naginju ka takvom razvoju događaja? Ako se u KSS o tome ozbiljno razmišlja, ako bi se sa tim saglasila država kao garant i sponzor, reč je o dvostrukom problemu. Ekonomskom i moralnom.

Najpre nešto o ekonomskom problemu. Srbija je pred bankrotom. Ima ogroman budžetski deficit. Verovatno najveći u Evropi po glavi stanovnika. Po ekonomskoj razvijenosti smo, ako ne na samom začelju, onda pri dnu zaostalih evropskih društava. Država se enormno zadužuje da se nekako preživi, da se obezbede penzije, plate u školstvu, zdravstvu, javnoj upravi, policiji, vojsci. Ionako skromna izdvajanja za nauku, iz godine u godinu se smanjuju. Mladi i talentovani ljudi neprekidno odlaze iz zemlje. Sport kao razvijena amaterska kultura je propao, jer se u njega ne ulaže. Sportska infrastruktura je zapuštena, propala. Stadioni su izvan svih evropskih kategorija. Zbog neuslovnosti su ili pred suspenzijom igranja međunarodnih utakmica, ili im se daju uslovne godišnje licence, gledajući Srbiji kroz prste. Sportske hale slabo se održavaju. Grcaju u dugovima komunalnim preduzećima. Profesionalni sport tavori u mutnim vodama uticaja političara, tajkuna, sumnjivog poslovanja i kapitala. Prepun je neregularnosti. Zbog toga Srbija neprekidno pada na rang listama kolektivnih sprtova poput fudbala, košarke, rukometa… I najveći fudbalski, košarkaški, rukometni, vaterpolo klubivi, su zbog dugovanja na ivici opstanka. Gubici se godinama namiruju iz javnih fondova, bilo direktno budžetskih, bilo indirektno budžetskih, preko javnih preduzeća. O tavorenju manje popularnih klubova da se i ne govori.

U takvim ekonomskim uslovima nekom ovde godinama pada na pamet da organizuje skupa evropska i svetska takmičenja, koja traže velike državne donacije. Zašto se za takva prvenstva ne otimaju mnogo bogatije zemlje, Švedska, Norveška, Holandija, Engleska, Danska, Finska… Zašto se Srbija otima za tim, kad pas nema zašto da nas ujede?

Hm, zašto? Zbog naše provincijalne umišljenosti o značaju sportskog prestiža, zbog umišljene sportske slave i veličine nacije. Zbog „hleba i igara“ za nezaposlen i gladan narod. Kad nemamo hleba, bar da svetu kroz sport pokažemo ko smo bre mi. To je u osnovi logika plebsa kojeg moduliraju mediji. Ipak, biće da su glavni razlog za evropske i svetske priredbe razne interesne grupa uz sport i oko sporta, koje se samoizabiraju u „organizacione komitete“ prvenstava. Pa se novac nekontrolisano troši, čemu mnogi omrse brke. Nikad se kod nas nije izvela javna i jasna računica o troškovima silnih prvenstava koje organizujemo zaduživanjem države. Sve se to zabašuri do nekog sledećeg prvenstva i sledećeg „organizacionog komiteta“. „Završne račune“ održanih prvenstava niko ne polaže. Time se revizori ne bave, tu ne zalaze. Zato su takva prvenstva za nas preskupa igranka, kao i mnoge druge, bez ikakvog pravog smisla i opravdanja. Da je drugačije, za njih bi se otimale veće i bogatije države?

Moralni problem navrat-nanos guranja za preuzimanje prvenstva Ukrajini koja preživljava tešku nacionalnu i državnu dramu, ako se na tome zaista radi, razumljiv je sam po sebi. Ako nije razumljiv nama, koji smo prošli haos demokratskog i državnog sunovrata, kome će biti razumljiv? Ili smo toliko bezosećajni, pa kao strvinari kidišemo na nekoga ko je u agoniji?

Dobro bi bilo da je reč samo o individualnom stavu autora Danasa. I zbog ekonomskih i zbog moralnih razloga. Zbog saosećanja sa Ukrajinom.

(Autonomija, foto: Wikipedia)