„Srbijagas“, nekontrolisani strani i domaći lobi koji stoji iza njega, stariji je i od države. Sprda se sa državom i s građanima. Najveći gubitaš Srbije krije podatke o poslovanju. Kakav crni Poverenik za informacije od javnog značaja, kakve zakonske obaveze, kakva javnost i mediji informisanja, kakva prethodna ministarka za energetiku koja je najavljivala zavođenje tamo nekog reda… Navodna ekspertkinja za energetiku, koja je svoju političku misiju u SNS objašnjavala kao šansu za uvođenje reda i rada u energetskom sektoru, naglo je uvukla rogove. I bez objašnjenja skrajnuta na drugu dužnost. O onom što je ranije isticala kao razlog političkog i profesionalnog angažmana, danas ni da zucne.

Direktor „Srbijagasa“, arogantni Miloševićev ideološki jurišnik koji se primirio u javnosti zbog enormnih apanaža, zaštićen je da zaštićeniji ne može biti. Do interesa javnosti da zna kako posluju ne njegovo privatno, nego javno preduzeće na čije čelo ga je imenovala vlada Srbije – drži koliko do lanjskog snega. Šta ga briga za zakonske obaveze, za javnost rada, za građane! Šta ga briga za kazne koje preduzeće mora da plati zbog uskraćivanja zakonom obaveznih informacija o poslovanju! Neće ih platiti iz svog džepa. Pa ako ih i plati, šta je to spram njegovih enormnih primanja. Koja su enormna između ostalog i zato što je poslovanje strateški važnog javnog preduzeća na čijem je čelu izvan očiju javnosti. Arogantnom socijalisti miloševićevskog kova može se ovako. Zašto, kako, zna on. Bez dobrog zaleđa ne bi bio toliko bahat i samouveren. Znaju to i oni koji bi protiv njegove bahatosti nešto trebali da mu mogu. Ali neće ili ne smeju? Stvari stoje tako da svi skupa možemo da mu, da prostite, prdnemo pod prozor. Nedodirljivi direktor „Srbijagasa“ i moćni lobi iza njega, više od bilo čega drugog pokazuju kako su sve priče i zaklinjanja ove (i prethodnih) vlasti o reformama i uvođenju reda u poslovanje javnih preduzeća, mrtvo slovo na papiru.

Suočena sa pretećim ekonomskim slomom i kolapsom države, uzrokovanim između ostalog i javašlukom u velikoj većini javnih preduzeća, aktuelna vlast najavljuje da će teret plaćanja nerada i javašluka prebaciti na građane. Između ostalih, i na penzionere. Koji u velikoj većini imaju bedne penzije. To im je lakše, nego zavesti reda i rada u javna preduzeća i „preduzeća u restruktuiranju“. Koja se „restruktuiraju“ decenijama na teret građana. Monopolski partijski krugovi i razni interesni lobiji u ovim bunarima bez dna i oko njih, zaštićeni su ko beli medvedi. Vlasti se smenjuju, ali se izuzev partijskih smena čelnika i „menadžmenta“ tu ništa sistemski ne dira. Ta bolesna mesta guše i privredu i društvo. Privredu, jer ih ne vodi logika odgovornog poslovanja i profita, društvo jer su izvor sistemske korupcije i lopovluka. Tu padaju sve reforme. Stalno se najavljuju i stalno prolongiraju. I to traje ne od ove ili prethodne vlasti, nego – decenijama. Ovde se nije shvatilo da je između drugih, i to bio jedan – možda i najveći – razlog propasti bivše nam države. Kad neodgovornost, javašluk i lopovluk u najvitalnijem sistemu, u privredi, postanu hronično stanje, metastaziraju u opake forme politikanstva. Koje, videli smo, mogu razoriti društvo i državu.

(Autonomija)