Ова Влада је за годину дана коштала Србију четири милијарде евра нових задуживања, 13,2 одсто територије, две милијарде дефицита и 50.000 радних места. Оно што смо добили је 10.000 новозапослених партијских кадрова, јавна предузећа с највећим губицима у историји. То је последица неквалитетних људи у Влади. Не може се с власницима печењара и онима с купљеним дипломама водити држава. Зато реконструкција нема никаквог смисла, каже у интервјуу за „Блиц“ Драган Ђилас, председник Демократске странке. (copy-paste sa portala DS-a – prim. aut.)

Šta reći za Đilasove ocene jednogodišnjeg rada republičke vlasti? Ako cifre oko novog zaduženja države, rastu budžetskog deficita, gubitku radnih mesta, broju novozaposlenih partijskih kadrova i enormnim gubicima javnih preduzeća, možda i nisu u svemu tačne, sigurno nisu daleko od istine. Na konto aktuelne vlasti mogao je navesti još mnogo toga. Od dramatično lošeg stanja u privredi, prosveti, zdravstvu, putnoj infrastukturi, potpunoj marginalizaciji i provincijalizaciji kulture, nesređenom stanju u sportu i niz drugih sistemskih problema koji ukazuju u kakvom je dramatično lošem stanju Srbija. Mogao je ukazati na dodatno jačanje centralizma kroz poresku politiku; na skandale poput ovogodišnje male mature; oko aflatoksina i neverovatnog insistiranje ministra poljoprivrede Kneževića da se ne radi o realnoj, nego navodno „ispolitizovanoj aferi“ (bezobrazno se sprda sa građanima, kao da smo mi idioti, pa ne znamo o čemu se radi). Mogao je ukazati na hajdučiju u preotimanju vlasti na lokalnom nivou gde god je to „narodnjacima“ moguće; na ignoranciju i ogoljeno nasilje republičke vlasti prema Vojvodini; na pokušaj mitingaškog obaranja legitimne pokrajinske vlasti; na preotimanje pokrajinskih ekonomskih resursa i institucija kulture. Sve se to radi u senci naprasnog evropejstva „naprednjaka“ i partnera im u vlasti.

Doduše, od Đilasa bi bilo pošteno da je spomenuo od koga je i u kakvim ruinama aktuelna vlast pre godinu dana preuzela Srbiju. Partijsko-tajkunski klanovi; nesposobni kadrovi na odgovornim mestima; sistemska korupcija, demagogija i lakirovke kao način vladanja; odlučivanje o bitnim javnim interesima u centrima moći izvan institucija sistema… I to je deo predistorije današnjeg lošeg stanja Srbije, koja pada na teret stranke na čijem je čelu sada Đilas.

Puno je toga lošeg iz perioda vladavine DS-a, što je doprinelo poraznom stanju Srbije, o čemu u intervjuu „Blicu“ nije govorio Đilas. Puno poverenja je proćerdala DS, da bi sad građani sve verovali na reč aktuelnom predsedniku stranke.

Konfuzija DS i populizam njezinog lidera

Ne bi se bavili DS-om i Đilasovim stavovima, da nije reč o Đilasovoj sklonosti ka demagogiji i populizmu, što može imati dodatno loše posledice po ionako veliku ideološku i programsku konfuziju DS-a. Značaj DS-a za Srbiju nas na to obavezuje.

Šta znači Đilasova ocena da je Srbiju jednogodišnja vladavina akuelne vlasti „koštala… 13,2 odsto teritorije“? Misli li na Briselski sporazum sa Kosovom i to svrstava u poraz, u gubitak Srbije? Ako misli, onda je to Koštuničina politika. Nije prvi put da se Đilas populistički odnosi prema problemu Kosova. Kad se u Skupštini Srbije trebalo izjasniti o Briselskom sporazumu, Đilas je (posle i predsednik poslaničke grupe DS, Borislav Stefanović) demagoški, radi dodvoravanja nacionalističkoj javnosti, uslovljavao podršku DS-a sporazumu ako aktuelna vlast najpre javno prizna da je de fakto priznala nezavisnost Kosova.

Populistički, plitkoumno i degutantno od stranke koja pretenduje na racionalizam i odgovornost. Kad bi to bio samo njegov lični stav, ni po jada. Problem je što je DS, njezini ideolozi i sufleri iz senke, takvu politiku („i Kosovo i Evropa“) demonstrirala godinama, pa ništa ni od Srbije u Evropi, ni od Kosova u Srbiji. Takve su politikantske doskočice prikladne za kafanu, a ne za ozbiljnu politiku Srbije nakon niza katastrofalno propuštenih šansi brojnih prethodnih demagoga.

Svake godine, povodom drama oko „Parade ponosa“ u Beogradu, gradonačelnik se po pravilu zalaže da se „seksualna osećanja izražavaju privatno“, a ne javno. To tobože „ugrožava Beograđane“. Nije, nego! Takvom se demagogijom defakto stavlja na stranu nasilnika i rulje koja ustinu ugrožava Beograđane, koja maltretira grad i ucenjuje ga nasiljem. Može li neko zamisliti Đilasa, predsednika DS i gradonačelnika Beograda, da stane na čelo kolone na takvim skupovima, kojima se u suštini brane građanska prava? Kako demokratskoj Evropi objasniti odsustvo čelnih ljudi DS-a, članice Socijalističke internacionale, na skupovima kojima se manifestuju građanska prava i slobode?

Sklonost demagogiji Đilas je demonstrirao više puta i kroz prisustvo „molebanima“ srpskim žrtvama u „Bljesku“ i „Oluji“. Tamo kao da se nadgornjava u patriotskom patosu, koji nema puno veze sa stvarnim saosećanjem sa žrtvama zločina i ratova. Uvek je to okrenuto ušima „patriotske“ javnosti i vrlo blisko ideološkim interpretacijama ratova skoro preuzetim iz devedesetih. Kao da se bori za javnost na koju pretenduju Koštunica i radikali. Nedavno je bio u Trebinju i tamo poručio Srbima da bi volio da je Beograd njihov glavni grad („U Republici Srpskoj živi više od milion Srba i logično je da će u svojoj matici imati utočište i voleo bih da za njih Beograd nije samo glavni grad Srbije već i njihov glavni grad“). Nije im, na primer, glasno i jasno rekao da je Sarajevo glavni grad njihove države BiH, a da će Beograd za njih uvek biti otvoren i spreman za podršku i pomoć. Kao gradonačelnik Beograda ne ide u Sarajevo, u Zagreb, u Podgoricu… I ne zove u goste gradonačelnike glavnih gradova iz regiona. Kao predsednik DS, koliko je vidljivo, ne razmenjuje posete sa socijaldemokratskim partijama u regionu. Sav se nekako usredotočio na uži prostor. Kao da živi bez širih horizonata. Po mnogim pitanjima kao da deli stavove Koštunice.

Nije ovde reč o Đilasu kao privatnoj ličnosti. Reč je o lideru za Srbiju važne stranke, bez jasnih vizija, bez nedvosmislenog otklona od populizma i nacionalizma. Od centralizma. Nije malo onih koji tvrde da je sa izraženim autoritarnim pretenzijama. Prepustio je pokrajinsku organizaciju DS-a da se sama nosi sa političkim nasiljem SNS-a. Sve se to odražava na stranku, na gubitkak njezinog ideološkog i programskog identiteta. Da nije tako, ne bi se danas DS parala po svim šavovima kao stara čarapa. Za Srbiju sa pritvornom vlašću „naprednjaka“ to nije dobro. Dobra programska i kadrovska alternativa, stvarno proevropska, „naprednjacima“ mora da duva za vrat. Inače…

(Autonomija)