Radi li se o nepažnji ruskog špijuna i ovdašnjem rusofilskom ‘hvala što nas špijunirate, treba li vam još šta?’ ili je reč o kakvoj igranci režima sateranog u škripac brojnim kriminalnim aferama?

U moru skandala koji pokazuju razobručenost korupcije i kriminala koji dave Srbiju, javnost je iznenadila špijunska afera koja pokazuje kako nas braća Rusi – iju, zar oni! – špijuniraju. Afera je obelodanjena misterioznim video snimkom kontakta ruskog špijuna i njegove srpske veze na navodno nekom zemunskom parkingu. U sumraku, kažu prošlogodišnjeg decembarskog dana, partneri su se izgrlili, razmenili najlon kese i razišli, da bi snimak bio fokusiran na brojanje para izvađenih iz kese u jednom automobilu.

Kako se snimak pojavio baš sada ostaje tajna. Može biti da nesporni snimak – potvrđena je njegova autentičnost – nije bio u rukama bratskih, nego ko zna čijih službi pa se skandal nije mogao sakriti. Može biti da je namerno pušten od vlasti kako bi se zasenili skandali sa trgovinom oružjem, lažnim doktoratima Vučićevih uzdanica i još koječim drugim što pokazuje kriminalni karakater vladajućeg režima. Ima čak teorija (analitičar Boško Jakšić) da je možda reč o srpskom odgovoru Rusiji, koja je po toj teoriji inicirala aferu ”Krušik” jer joj saradnja “Krušika” sa Saudijskom Arabijom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i SAD ugrožava interese, na šta su Srbi, jel’ da, odgovorili objavom ruskog špijuniranja braće Srba. Zvuči neverovatno da bi se Putinu servilni rusofili na to odlučili, ali kad je reč o špijunskim igrankama ko će znati.

Bilo kako bilo, špijunska afera – rusko čak ne toliko ni skrivano špijuniranje Srbije nije nikakvo iznenađenje – usputno je pokazala nešto drugo.

Zvanična reakcija vlasti – pompezno sazivanje Saveta nacionalne odbrane sve sa notornima A.Vulinom, B.Gašićem, N.Stefanovićem i klimoglavim što vojnim, što policijskim generalima i Vučićevo obraćanje javnosti posle sednice Saveta – pokazala je bedu srpskog rusofilstva skoro jednako raširenog i u vlasti i u opoziciji. Ta anahrona devetnaestovekovna mitologija o slovensko-pravoslavnom bratstvu pokazuje koliko je srpska državna politika, kad je prožeta tom mitologijom, iracionalna; koliko ne razume odnose u savremenom svetu i što je najgore – koliko nije u stanju da na racionalan način artikuliše vlastite interese i dostojanstveno se bori za njih.

Šta je Vučić teatralno saopštio javnosti posle sednice Saveta za nacionalnu bezbednost? Uobičajne bla, bla fraze kako je Srbija izložena sve većem agenturnom radu stranih obaveštajnih službi “koje u pojedinim slučajevima prelaze mere pristojnosti”; kako je namenska (vojna) industrija “strahovito” izložena subverzivnoj delatnosti – koja je, gle čuda, u žiži skandala vezanih za kriminalnu trgovinu naoružanjem u koje su uključeni vrhovi vlasti; kako je siguran da Putin o špijuniranju Srbije pojma nije imao jer nije bio obavešten (iskusni KGB-ovac nije bio obavešten, ha, ha, ha?!); udvornički je još jednom zahvalio Putinu na svemu što radi za Srbiju i usput na visokom odlikovanju koje mu je dodelio. Nije isključio, kad je reč o ovoj aferi, da su Rusi u pravu – u reakcijama na obznanjeno špijuniranje Srbije izjavili su da se radi o nečijim zlonamernim “provokacijama” pred predstojeći ko zna koji po redu susret Vučića i Putina, ovog puta u Sočiju. Uobičajeno melodramski je iznosio sve takve nekakve manipulativne spekulacije, kako bi se svetini skrenula pažnja sa velikog kriminala (ne samo u “Krušiku”) i bruke oko plagijata ministra finansija Siniše Malog, jedne od njegovih uzdanica.

U dodatnom sluđivanju ionako dominantno rusofilske javnosti, mizerija nad mizerijom i poniženje nad poniženjem Srbije je ne toliko Vučićevo objašnjenje da se špijunska afera neće odraziti na bratske odnose dve zemlje, koliko njegova izjava da “ne pada nam na pamet da pravimo novu ’48. i ne pada nam na pamet da Rusiju doživljavamao kao neprijatelja Srbije. Naprotiv”. Niko razuman ne govori o tome da Rusiju zbog ove afere treba doživljavati kao neprijatelja Srbije – Srbija je kao šupalj sir ionako puna drugorazrednih i trećerazrednih špijuna sa svih strana. Reč je o tome da je od ne samo radikalsko-naprednjačke nacionalističke pameti daleko primisao da je baš ’48. Srbija – u sastavu Jugoslavije – pokazala šta je uistinu nacionalno dostojanstvo i borba za realne nacionalne, a ne tuđe interese.

Zaluđeni rusofili (koji vole apstraktne a ne konkretne Ruse i Rusiju) – sve odreda nacionalisti – o nacionalnom dostojanstvu i stvarnim nacionalnim interesima, kao i o mnogo čemu drugom, pojma nemaju. Tragično je kad takvi zasednu na čelo države, pa imamo ovo šta imamo – državni ćorsokak. Neko kaže prokletu avliju.

(Autonomija)