Nova godina je na međunarodnom planu počela šokantno. Američka (SAD) vojna i policijska mašinerija kidnapovala je  nominalnog  – zbog dokazane krađe izbora ne i legitimnog – predsednika Venecuele Nikolasa Madura i iz rezidencijalnih dvora ga prebacila u američke zatvore i  sudnice. 

Pokriće za očigledno kršenje međunarodnog prava  – atak na drugu državu i njezine institucije  – i otmicu nesumnjivo brutalnog diktatora sa čela druge države, nalogodavci kidnapovanja (Tramp i kamarila) saželi su u optužnice američkog pravosuđa. Madura terete da je više od dve decenije navodno predvodio narko-terorističku kriminalnu grupu „Kartel sunca“ koja je – uz pomoć drugih terorističko-kriminalnih grupa, koristeći državne resurse – u SAD prokrijumčarila ogrome količine narkotika ugrožavajući time njezinu bezbednost.

Optužuju ga da je narkokartelima obezbeđivao logističku podršku i zaštitu, za posedovanje i upotrebu automatskog naoružanja (mitraljeza) i eksplozivnih naprava u svrhu sprovođenja narko-terorističkih aktivnosti, za naručivanje prebijanja, otmica i ubistava osoba koje su ometale njegove narko-operacije ili mu dugovale novac od droge. Optužuju ga za korišćenje državnih resursa za bogaćenje svoje porodice…

Nesporno je da je Maduro za bezmalo 13 godina diktatorske vlasti  – na političkom i ideološkom tragu svog prethodnika na vlasti Uga Čaveza (bajagi socijaliste, levičara, a zapravo rigidnog autokrate koji je vlast temeljio na populističkoj kvazilevičarskoj demagogiji zatirući demokratiju i ljudska prava) – nekad potencijalno bogatu i sređenu Venecuelu srozao na autokratsku despotiju kojom vladaju korupcija, beda i brutalni teror nad građanima koji su se bunili protiv zatiranja sloboda i propasti države. Slobodni izbori kao uslov demokratije pod Madurom su se sveli na farsu (poznato vam je?), pa je oko osam miliona građana Venecuele emigriralo iz zemlje tokom Čavezove i naročito Madurove vlasti.

Da je Maduro za Venecuelu – za njezine građane – bio zla kob, uopšte nema sumnje. Zla kob jer ga na legitiman način – zbog njegove vlastodržačke bestijalnosti, apsolutne kontrole svih nacionalnih pogotovo medijskih resursa, zbog marifetluka i mahinacija kao načina vladanja (poznato vam je i to?) – na slobodnim izborima nisu mogli smeniti. Njegovo uklanjanje sa vlasti – makar i kidnapovanjem od strane druge države (kršeći međunarodno pravo) – mnogima se učinilo kao spas za unesrećenu Venecuelu. Da je reč o isključivo humanitarnoj a ne manipulativnoj akciji prvenstveno zbog svojih skrivenih egoističkih interesa, strana intervencija bi se donekle mogla i shvatiti. Ali, ali…

Ključni argument američkog (Trampovog) kidnapovanja Madura sa vlasti kršenjem međunarodnog prava (Demokrate tvrde i američkih zakona), nije čini se način Madurovog unutrašnjeg diktatorskog vladanja i terora nad vlastitim građanima. Nije to što je Venecuelu srozao na bedu i još važnije – na neslobodu. Po trijumfalnom Trampovom  obraćanju nakon završene kidnaperske akcije, izgleda da je glavni  motiv svrgavanja satrapa sa vlasti  u Karakasu pre svega namera Trampovog kartela megamilijardera da se domognu najvećih svetskih rezervi nafte, koje pripadaju  Venecueli.

Nesporno je da su pre nacionalizacije naftne industrije Venecuele (delom prvo 1976. a potom u potpunosti 2007. pod Ugom Čavezom pod parolom „Socijalizam 21.veka“) naftu u Venecueli eksploatisale pored domaće i velike strane kompanije, koje su nakon nacionalizacije i presuda međunarodnih pravnih institucija samo delom obeštećene. Međunarodni sudovi su presudili da oštećenim stranim kompanijama Venecuela duguje milijarde dolara. Nafta – njezine najveće svetske rezerve – a potom i nepravično obeštećene naftne kompanije nakon nacionalizacije po presudi međunarodnih sudova, izgleda da su glavni motivi stavljanja ne samo Venecuele pod američku kontrolu (u okviru Trampovog vraćanja Monroovoj doktrini iz 1823. da su Meksiko  i Latinska Amerika „unutrašnje dvorište“ SAD koje  imaju pravo da kontrolišu).

Sumnju da je ključni motiv kidnaperskog svrgavanja Madura sa vlasti primarno Madurov narko-kriminal i terorizam koji ugrožava SAD, a ne Trampova namera da čitavu Južnu Ameriku (spominje i anektiranje dalekog Grenlanda), pojačava i to što Tramp posle svrgavanja Madura najavljuje saradnju sa ostatkom Madurovog kriminalnog klana na vlasti koji će poslušno izvršavati sve naloge Vašingtona. To  što je čitav Madurov kartel – uključivši njegovu najbližu saradnicu Delsi Rodrigez na mestu potpredsednice –  duboko kompromitovan kao i Maduro, Trampu nije problem. U postmadurovoj na svaki način – a najviše politički – urušenoj Venecueli, u euforičnom nastupu Tramp nije spominjao uspostavljanje demokratije, slobodne izbore, slobodne medije, ljudska prava i neselektivnu pravdu za sve iako su građani Venecuele – slično građanima Srbije – toga najželjniji. O tim „marginalijama“ megaautokrat ne brine ni u svojoj Americi. Naprotiv, sve to tamo ugrožava i razara, ne prezajući da se brutalno odnosi i prema  EU ugrožavajući njezine osnovne vrednosti. U Evropi – kao i u Americi – podržava i podstiče ekstremno desničarenje i autoritarne poretke.

U vezi sa Trampovim siledžijskim kršenjem međunarodnog prava kidnapovanjem venecuelskog diktatora, treba spomenuti bizarnu izjavu višegodišnje liderke Madurove opozicije Marije Korine Mačado, dobitnice Nobelove nagrade za mir za 2025. godinu. Hrabra borkinja za demokratiju i ljudska prava u svojoj zemlji je izjavila da priznanje posvećuje narodu Venecuele ali i predsedniku Trampu zbog njegove „odlučne podrške“ njihovoj borbi za demokratiju. Nakon kidnapovanja  Madura, izjavila je da bi lično predala ili podelila svoju Nobelovu nagradu sa Trampom. A Tramp? Licitirajući ko će zameniti Madura na mestu predsednika  Venecuele, nespornu borkinju za demokratiju i ljudska prava i dobitnicu Nobelove nagrade smatra nedoraslom za predsedničku funkciju. Kao i Edmunda Gonzalesa Urutiju, koji je kao kandidat opozicije na predsedničkim izborima 2024. pobedio Madura (Maduro nije priznao poraz) kojeg je predložila upravo Mačado i iza kojeg je stala venecuelanska opozicija. Tramp, kao i svaki autokrata,  preferira bespogovorne poslušnike pa je predložio najbližu saradnicu satrapa Madura i aktuelnu potpredsednicu Delsi Rodrigez. Ona je, nakon  kraćeg kolebanja, prihvatila ponuđeni mandat i položila predsedničku zakletvu, obećavajući „punu saradnju sa SAD“ (odnosno revnosno izvršavanje  Trampovih naloga).

Šta reći za gestu slavljenja Trampa od strane dobitnice Nobelove nagrade, sem – avaj. Razumljivo je da je nakon višegodišnje opozicione borbe možda jedinu šansu za spas Venecuele videla u američkoj intervenciji i Trampu, ali uputiti mu takvu zahvalu bez da vidi njegov dalji odnos prema demokratizaciji svoje zemlje, malo je preuranjeno. Pogotovo jer je reč o čoveku koji beskrupulozno gazi demokratske principe i u zemlji kojoj je na čelu. 

Trampovo bagatelisanje međunarodnog prava u slučaju Venecuele – a najavljuje njegovo kršenje i u drugim latinoameričkim zemljama gde ne vladaju njemu podobni političari i sistemi, kao i njegovu najavu aneksije Grenlanda koji kao autonomija pripada Danskoj – u potpunosti rehabilituje Putinovu zločinačku agresiju na Ukrajinu, koji takođe do međunarodnog (i unutrašnjeg) prava drži koliko i do lanjskog snega. Brutalnim gaženjem međunarodnog prava otvara se put i kineskom autokrati da pokrene slične akcije u „zoni kineskih nacionalnih interesa“, čime se raspada dosadašnji koliko-toliko makar i neiskreno poštovan međunarodni pravni poredak. Osiljeni svetski moćnici sveli su ga na ono na šta je  primenu zakona u Srbiji sveo Nikola Pašić dok je bio na vlasti – zakoni su za protivnike. Ne važe univerzalno, moćnici ih primenjuju selektivno. 

Ko li je – koja država i koji narod – sledeća žrtva osiljenih međunarodnih moćnika oprhvanih imeprijalnim ambicijama i voljom za moći?

(Autonomija, foto: Beta-AP)