Posle više od četiri meseca nakon parlamentarnih izbora Vučić se konačno smilovao i odlučio da u potpunosti konstituiše Narodnu skupštinu i formira novu Vladu Srbije. Normalnim državama za to je potrebno nekoliko dana, u vrh glave dve-tri nedelje tamo gde je pobednička lista prisiljena na koalicije sa političkim takmacima.

Ne obrazlažući razloge besmislenog odugovlačenja potpunog konstituisanja Skupštine i formiranja Vlade – u situaciji kad su zbog pandemije korona virusa  obe institucije neophodne u punoj operativnoj mobilnosti – Vučić teatralno najavljuje da će nova Vlada trajati manje od dve, umesto Ustavom predviđenih četiri godine. I potom bla, bla, bla, fraza do fraze, da bi po običaju poentirao verbalnim udarom na skoro nepostojeću opoziciju, koja je pre njega bila na vlasti i je l’ da ojadila Srbiju. Obavezno spominje i valjda 614 ili slično toliko miliona evra zna se koga (Đilasa p.r.), prosto onako da podjari sluđene podanike protiv njegovih kritizera. Šta je to ako nije Vučićevo sprdanje s demokratijom, državom i zdravim razumom?

Apsurdno je više postavljati pitanje kako je moguće da se u evropskoj državi – koja kao stremi ka EU – bilo ko na vlasti a ne samo Vučić, ovako sprda ili iživljava sa svime što bi kao vlast trebalo da čuva i unapređuje. A notorni šešeljevac to čini više od osam godina, od kad je zagospodario Srbijom.  Patološki umišljen da je Bogom dan, narod i državu tretira kao privatnu prćiju za lično iživljavanje (i pljačku bratije, što kaže Marinika Tepić), kao igračku za koju, razbio je ili ne razbio, neće snositi nikakve posledice.  Radikalski (osiono, osvetoljubivo, primitivno; prema jačem snishodljivo i licemerno, prema slabijem nadmeno i cinično) in vivo eksperimentiše  sa narodom i državom ignorišući sve zakonske i moralne obzire. Kao da psihopatski ispituje dokle se narod lažima i obmanama može svoditi na – što bi se reklo – ovce, a da se ozbiljnije ne pobuni i je li ikako moguće ljude zdrave pameti neprekidnim ispiranjem mozga svesti na idiote, a državu i njene institucije na provizorij u kojem je on sultan koji neprikosnoveno gospodari. Njegov mrzilački resantiman osvetnički je usmeren na opoziciju (zbog Petog oktobra), na koju je usmerio svoj rušilački potencijal ojačan svim državnim resursima. Cinično se breca na sve koji pokazuju da ne podležu njegovim lažima i obmanama, da ne pristaju da ih on i kamarila tretiraju kao ovce, koji se ne mire s gaženjem dostojanstva, razaranjem društva i gušenjem slobode. Trpi samo podobnu opoziciju, analitičare njegove trbuhozborce i dvorsku inteligenciju (drveno gvožđe) koji mu trebaju kao  dekor pseudodemokratije radi pritvornog legitimisanja pred svetom.

Ne bi šešeljevac ni bilo ko drugi tolike godine od naroda pravio budale, ovce, a od države ruinu, da je ovde više savesti, odgovornosti i dostojanstva (i pravog patriotizma, što nacionalizam svakako nije; nacionalizam je zlo i duhovna beda što nas je i dovelo dovde) prvenstveno među obrazovanijim delom pretežno slabo obrazovanog i u stvarima demokratije nevičnog stanovništva. Nažalost (i na sramotu!) obrazovanijeg stanovništva, toga ovde nedostaje. I emancipatorskih vizija, i savesti, i hrabrosti. Taj se sloj stanovništva koji treba da je lučonoša društva i države, čuvar i jednog i drugog od bilo čije uzurpacije, neshvatljivo lako srozao na nivo podaništva spreman da slugari svakom despotu koji se manipulacijama domogne vlasti i moći. Šta onda očekivati od priprostog naroda? Zar je onda teško shvatiti kako je lako  masovno progutana ogromna Miloševićeva podvala, kad je svojom politikom ’91. pokrenuo ex-Yu ratove, da su to ratovi za mir(!)? Ili sada Vučićeva ništa manje ogromna laž da je postpetooktobarska vlast (koja je itekako imala greha) upropastila i opljačkala Srbiju, a on je sada spašava (sic!). Zar su oni koji pamte devedesete i vlast u kojoj je bio sadašnji samozvani spasilac Srbije zaboravili pustoš koja je stvorena od države zahvaljujući tadašnjoj vlasti? Zar su zaboravili ratnohuškačku politiku sadašnjeg „mirotvorca“ koji kao spašava Srbiju i miri bajagi region; zar su zaboravili ratove i zločine, Dafine i Jezde, hiperinflaciju, benzin umesto na pumpama po ulicama u plastičnim flašama, redove za hleb, mleko, ulje; zar su zaboravili plate od desetak maraka, mizerne penzije koje su kasnile po nekoliko meseci, potpunu izolaciju države i sankcije izazvane zločinačkom politikom koju je sadašnji vajni spasilac Srbije zdušno podržavao obilazeći ratišta huškajući narod na stradanja, pogibelj i zločine (za jednog našeg sto njihovih)… ? Poražavajuće je što narod ima takvo slabo pamćenje, pa od dokazanog upropastitelja društva i države sad pravi kult izbavitelja.

Sve to, ta ogromna mentalna pomutnja, ne ide samo na dušu ranije Miloševića a sada Vučića i sličnih manipulanata, nego i na dušu obrazovanijeg dela stanovništva obamrlog u ravnodušnosti ili slugarenju nikogovićima. Dok je tako za Srbiju nema sreće, ne trebaju joj  ni Narodna skupština, ni Vlada, ni institucije. Ni Ustav koji služi kao dekor pseudodemokratiji. Za ruinu od države – na šta su nikogovići Srbiju sveli – dovoljan je drčan i rečit manipulant, pa kom se ne sviđa, pasoš u ruke i u beli svet dok ne prestanu da nas tamo primaju ovakve kakvi smo.

(Autonomija)