U situaciji kad je država mafijaški porobljena, insitucije i zakoni obesmišljeni a društvo razoreno, nakon jednogodišnje studentsko-građanske pobune ključno pitanje je ima li Srbija snage da izađe iz agonije? Ima li snage za obnovu normalnog života svim svojim građanima? Je li među građanima napokon većinski sazrela svest o dubinskim uzrocima višedecenijskog truljenja, zlopaćenja i nesreća (sebe i posledično suseda). Ima li u Srbiji snage koja bi u borbi protiv zla koje je guši objedini sve one kojima su klerikalno-nacionalističke i lopovsko-mafijaške bukagije preko glave?

Život u režimskim lažima, manipulacijama, sistemskoj korupciji, pljački, sprdnji sa zakonima i pravdom – pa i ljudskim životima (ne samo drastični slučaj nadstrešnice na novosadskoj željezničkoj stanici) – za građane koji iole drže do dostojanstva postao je nepodnošljiv. Zlo im je dozlogrdilo i podstaknuti studentskom pobunom isteralo ih na ulice i trgove u proteste protiv razularenih tlačitelja. Je li kritička svest i pobunjenička energija studenata i građana dovoljno raširena i istrajna da sruši kriminalni režim spreman na sve da sačuva vlast, pitanje je na koje je teško odgovoriti. U normalnim a ne mafijaškim izbornim uslovima, pitanje bi bilo izlišno, režim bi odavno pao.

Da bi rušenje bande sa vlasti na izborima koji sigurno neće biti demokratski kad god budu održani– a izbori su jedini način razumnog rešenja srpske agonije – bilo moguće, nužno je objediniti sve opozicione snage u jedan protivrežimski front. Jasno je međutim da među studentima i pobunjenim građanima postoje mnoge ideološke i političke razlike, pa i međusobno isključujuće, ali imperativ izbavljenja Srbije iz kandži upropastitelja zahteva njihov koordinisani izborni nastup. Ako nije moguća jedna opoziciona izborna lista i referendumska atmosfera – jedna objedinjena studentsko-građanska lista protiv režimske i njenih satelita – onda treba koordinisano izaći sa studentskom listom i dve liste objedinjenih političkih partija (jedna proevropskih partija, druga desničarsko-konzervativnih). Jasno je da bi za opozicionu Srbiju mnogo povoljniji izborni rezultat obezbedila referendumska atmosfera i jedna protivrežimska lista, ali šta je tu je. Kad nije moguća najbolja opcija, treba birati najmanje lošu alternativu.

’Studenti u pobuni’ isključuju saradnju, čak i razgovore, sa opozicionim političkim strankama, NVO, protivrežimskim građanskim aktivističkim i ad hok organizovanim stručno-ekspertskim grupama (ekspertska grupa za slučaj nadsteršnice u Novom Sadu koja okuplja respektabilna ekspertska i moralna proivrežimska imena, od kojih neka studenti(?) krajnje neprimereno pominju spočitavajući im lične interese i promocije). S druge strane ozbiljnije političke stranke – izuzimajući DS koja će apriori u svemu podržati studentsku listu – opravdano žele razgovore i kordinaciju strategije izlaska na izbore sa ’Studentima u pobuni’, što oni odbijaju. Šta će biti kasnije, po raspisivanju izbora (Đekna još nije umrla a ne zna se kad će), ostaje nam da vidimo.

Studentsku pobunu i njezinu otrežnjujuću energiju treba poštovati i podržavati, ali i dobronamerno ukazivati na ono što je u njihovoj pobunjeničkoj aktivnosti ili nejasno, ili čak nepromišljeno. Pre svega to se odnosi na radikalno distanciranje od svih opozicionih političkih stranaka, NVO, aktivističkih i ekspertskih grupa nesporno višegodišnje suprotstavljenih režimskoj samovolji. Ostaje pitanje je li to posledica nedovoljnog političkog iskustva u borbi protiv na sve spremnog režimskog zla ili možda rezultat uticaja u studentske plenume ubačečenih režimskih i BIA krtica? Neka radikalna ograđivanja pojedinih studentskih plenuma od navedenih opozicionih aktera i uglednih pojedinaca, po rečniku i tonu kako su sačinjena podsećaju na režimske i BIA rukopise. Bilo kako bilo, radikalno ograđivanje od navedenih vanstudentskih opozicionih aktera apsolutno ide na ruku režimu, koji zbog toga trlja ruke.

Greške Studenata u pobuni pri donošenju važnih odluka – radikalno distanciranje od svih drugih opozicionih aktera je najmarkantnija – skupo se plaćaju. Prete da besmisleno prospu jedva skupljeno dragoceno mleko, vapijuće potrebno za promene u ojađenoj Srbiji.

Posezanje za Dositejem i njegovim Savetima zdravom razumu u naslovu teksta, posledica je toga što se autor nije mogao dosetiti primerenijeg dobronamernog saveta šta da se radi u postojećem limbu Srbije. Na žalost, na studentskim (pa i građanskim) protestima ne vide se portret možda najvećeg srpskog prosvetitelja, ali na sreću ču se njegova vapijuća Vostani Serbie. Ne vidoše se ni simboli EU. Znači li to da se odsustvo na studentskim protestima recimo Dositejevog portreta i makar skromnih simbola EU – za razliku od ikona, krstova i drugih simbola – naslućuje smer dominantnih svetonazora (ideologije?) među studentima? Hoće li se to odraziti na sastav studentske izborne liste? Neko će reći da nije vreme za cepidlačenja, da su studenti rođeni, odrasli i socijalizovani u desničarskoj konzervativnoj Srbiji i da drukčiji i ne mogu biti. To je tačno, ali u širokom opozicionom frontu prirodno je da je vidljiva i levo liberalna proevropska (dositejevska) alternativa. O tome ne treba ćutati, jer ako se ne spominje i za nju ne zalaže, neće je ni biti. A ako nje ne bude i nakon željenih promena, šta smo onda postigli? Iz desničarskog mraka (i staljinističke verzije ’levice’) rađaju se despoti i tirani.

(Autonomija)