Dočekasmo da Vučić konačno objavi ugovore sa Etihadom i El Ravafedom. Reklo bi se, zbog uvažavanja zahteva javnosti. Kad vidi vraga, ugovori su stavljeni na uvid javnosti u iznudici, jer se više nije imalo kud. „Vreme“ je izašlo u javnost sa detaljima ugovora i citiralo rezultate BIRN-ovog istraživanja spornih ugovora. Više nije bilo izbora, pa je Vučić agresivno sa ugovorima izašao pred javnost. Našpinovan osionošću i cinizmom, zasipao je novinare i TV kamere brojkama i komentarima o dobro ugovorenim poslovima. I cinično prozivao one koji su objavili podatke iz ugovora. Ne štedeći pritome ni EU, slično kao što je nedavno i OEBS-u delio lekcije povodom kritike cenzure u Srbiji. Dakako, nije propustio ni populističko podjarivanje lakovernih, dezavuišući objavljivanje podataka u „Miškovićevim novinama“.

Stručnoj javnosti sada ostaje da vidi šta je sa investitorima iz Emirata stvarno ugovoreno. Prema onom šta je Vučić tek ovlaš spomenuo o poslovanju „Air Serbie“, do kraja godine očekuje se dobit od milion evra. Milion evra, a Vučićev proteže Siniša Mali je nedavno spominjao stotine miliona evra, hiljade novih radnika u kompaniji, deset novih aviona koji su do kraja marta trebali biti u letačkoj floti. O provaliji između obećanog i ostvarenog na konferenciji za novinare naravno ni reči. Hvalisanje Malog brzo se pokazalo kao najobična propagandna tlapnja, što mu nije smetalo da avanzuje do gradonačelnika Beograda. Sad širi tlapnje o „Beogradu na vodi“. Ali hajde da vidimo šta će o ugovorima reći stračna javnost, ako u atmosferi hajke na bilo kakve kritičke primedbe o ugovorima bude imala hrabrosti i ako mediji budu smeli da prenosu njezine nalaze.

Sudu javnosti treba podvrći i aranžmane Vučićevih prethodnika na vlasti. Privatizaciju NIS-a i ugovor za „Južni tok“ pre svih, ali ne samo njih. Navedena dva su paradigmatična. Po mnogo čemu nepovoljna za Srbiju. Kako je do toga došlo? Ko je tome kumovao? Zašto je u slučaju NIS-a ignorisan Zakon o privatizaciji? Zašto je u slučaju „Južnog toka“ položaj Srbije u odnosu na ruskog partnera lošiji od položaja drugih zemalja uključenih u taj projekt? Konačno, ko su bili članovi tima, „stručni konsultanti“, u pregovorima za oba projekta? Da saznamo je li Srbija ovim ugovorima pucala sebi u noge, kako bi to slikovito rekao ambasador Rusije Aleksandar Konuzin, upozoravajući Srbiju kako se odnosi prema Rusiji povodom ukrajinske krize. I koji na najavu istraživanja privatizacije NIS-a Beogradu oštro stavlja do znanja da se to Kremlju ne sviđa. Slede li povodom toga iz Kremlja ucene Srbiji?

Treba ispitati i ugovor kojim je „Telekom Srbije“ 2006. kupio od Republike Srpske (RS) „Telekom Srpske“. I platila ga 179 miliona evra više, nego što su nudili Austrijanci. „Telekom Srbije“ platila je 646, a „Telekom Austrija“ nudila je 467 miliona evra. Koštunica i Dodik slavodobitno su govorili o zaključenom poslu, kojim je pored komercijalne koristi zaštićeno i saborno srpstvo sa obe strane Drine. Nije važno što je to plaćeno tričavih 179 miliona evra više od onog što su nudili Austrijanaci. Uostalom, šta škrti Austrijanci znaju šta je biznis. Burazerski biznis. Ni u ovom patriotskom aranžanu, u kojem se u ime srpstva nije cicijašilo, ne zna se ko su bili aranžeri, „stručni konsultanti“. Kao što se ne zna ni kakve su bile promene njihovih bankovnih računa po egzotičnim svetskim destinacijama. Zar je to važno kad je srpstvo u pitanju?

Sem što su produžili politički život Dodika i kompanije, na ekonomiju RS tih 646 miliona evra ostavilo je traga koliko i kofa vode prosuta na užaren pesak. Dobro, nešto je možda uloženo u Andrićgrad. „Telekom Srbije“, koji se zadužio na teret države da bi platio akviziciju, javnosti ne pruža informacije o efektu proširenja na „region“. Krupan biznis državnim novcem u uskom krugu povlašćenih političara i „stručnih konsultanata“. Bez polaganja računa građanima o efektima i zakonitosti ulaganja. Sve je brzo, kao lanjski sneg, palo u zaborav apatične javnosti. Ostali su naravno dugovi koje treba plaćati. Dodik i sada, jednako kao i tada, u Beogradu sva vrata i dalje otvara nogom.

Svi poslovi od javnog značaja koji se završavaju mimo uvida javnosti, smutni su i izazivaju podozrenje. Prljavi. Jednako u Nemačkoj, SAD, Francuskoj, Japanu… A kamo li kod nas, gde je endemska korupcija postala način života. Nikakve frazetine, kojima političari pravdaju držanje državnih poslova mimo očiju javnosti, ne mogu ukloniti sumnju da se radi o zaštiti nekih drugih, a ne javnih interesa. To važi za Vučićeve, kao i za ugovore njegovih prethodnika na vlasti.

Pozerstvo, cinizam, verbalna egresija i omalovažavanje onih koji traže uvid u državne poslove, sumnje građana samo pojačavaju. Opravdano.

(Autonomija)