Autoritarni i posebno totalitarni režimi, u stalnom su ratu sa utvarama. Utvare su njihova opsesija. Sve što iskače od proklamovanih klišea je sumnjivo, opasno, sve što ne povija glavu treba marginalizovati. Ako treba i ukloniti. Metode marginalizacije i eliminacije nepoćudnih su različite. Od izmišljanja afera, javnog klevetanja, lažnih optužnica, do osuda na robije i fizičkih eliminacija u totalitarnim sistemima. Istorija autoritarnih i totalitarnih sistema je istorija takvog beščašća.
Aktuelnoj vlasti u Srbiji – iako se busa da uživa ogromnu podršku građana i međunarodne zajednice – stalno se priviđaju utvare. Prepoznaje ih u ono malo kritičkih medija, u nepoćudnim nevladinim organizacijama, građanskim aktivistima, autonomnim institucijama kulture, do nezavisnih regulatornih tela koja ne pristaju da rade po diktatu. Protiv nepoćudnih partijski jurišnici sumnjivih diploma i biografija vode vulgarne kampanje. Za to im služe štampani i elektronski tabloidi – dno dna tobože novinarstva. U kampanjama perfidno im saslužuju i takozvani ozbiljni mediji pod državnom kontrolom. Za hajkače nema ni moralnih, ni zakonskih granica.
Autoritarci i totalitaristi stalno se regenerišu u društvima oskudne demokratske tradicije. Kad se demagogijom – nacionalističkom, versko fundamentalistčkom, radikalno ideološkom – dokopaju moći, umišljaju da za njih nema granica, da je iznad njih samo nebo. Kad se razvije paranoja nekontrolisane moći, umišljaju da su božiji izaslanici proviđenjem spušteni među nezahvalnu svetinu. Zbog umišljenog mesijanstva (i grabeži svega i svačega), misle da su im dozvoljena sva sredstva.
Osionost zaogrnuta mesijanskom umišljenošću dugo je usud politike u Srbiji. Aktuelna naprednjačka vlast to razvija do ekstrema. Vitalne institucije društva, policija, tužilaštvo, sudstvo, mediji – koje treba da brane moralni i pravni poredak društva – suviše dugo su instrumentalizovane za služenje ne javnom, nego užim grupnim interesima. Ovim ili onim vlastodršcima.
Ko tabloidnom ološu dostavlja „kompromitujuće“ materijale za upropašćavanje života građana koji ne pristaju na poniženja i ucene? Šta radi javno tužilaštvo dok se na na ljude i institucije sa dignitetom usmeravaju najprljavije hajke? Šta radi sudstvo? Šta rade neka udruženja građana – koja bi takođe trebalo da su čuvari moralnog i pravnog poretka društva? Kolika je njihova, naša, odgovornost za društvo u kojem živimo? Dok ne prestanemo da budemo nemi posmatrači kako se razara društvo, nikome ovde nema sreće.
Bilo vajde ili ne, aktuelnoj vlasti i njezinoj potencijalnoj alternativi, evo ipak malog poučka.
Kad je DS pre neku godinu izgubila vlast, mnogi njezini članovi i simpatizeri bili su zbunjeni. Kako, zašto, zar da vladaju presvučeni radikali? Iznenađenje je bilo utoliko veće, što je bila veća uljuljkanost da DS nema alternative. Građani koji su pažljivije pratili život društva bili su manje iznenađeni. Na vreme su upozoravali DS da se sve više bavi uljuljkivanjem o svojoj izuzetnosti, a sve manje realnim problemima društva. Slučaj Sretena Ugričića – to je poučak na koji ukazujem – ukazao je na moralnu hipokriziju DS. Ugričić je na pravdi boga najuren sa čela Narodne biblioteke Srbije, samo zato što je kao autonomna ličnost, kao intelektualac, podržao pravo pisca Andreja Nikolaidisa da napiše ironičan tekst povodom jednog bizarnog beogradsko-banjalučkog ceremonijala u banjalučkoj hali Borik. Valjda povodom krsne slave RS. Taština ondašnjih čelnika DS preko toga nije mogla da pređe. Ugričić je preko noći najuren sa čela nacionalne institucije, koju je iz derutnog stanja doveo do evropskih standarda. Na njega se sručila lavina tabloidnih gadosti (istih tabloida i autora koji danas gadostima zasipaju Sašu Jankovića) samo zato što je podržao pravo pisca na slobodu javne reči s kojom se možemo slagati ili ne. Bio je to težak moralni pad DS, koji je ukazivao da sa tom strankom nešto duboko nije bilo u redu. Između ostalog i to da nije bila u stanju da izdrži ni najobičniju spoljnu ironičnu kritiku, a kamoli da se otvori za utrašnji kritički dijalog. Zato je posle prošla kako je prošla, na izborima i posle njih. Da li je sadašnja DS nešto iz toga naučila?
Kao što je slučaj Ugričić pokazao demokratske deficite Tadićeve DS, brutalni napadi na Sašu Jankovića danas razobličavaju pravu prirodu SNS. Kad se dođe do toga da se iz institucija društva brutalno isteruju najbolji, najprofesionalniji, vlast koja to radi neminovno čeka rasulo. Ranije ili kasnije. Rasulo prošle smo videli, a nadolazeće rasulo aktuelne prepoznajemo po mnogo čemu.
(Autonomija)