"Kamo sreće da oni budu odlučujuća so koja nedostaje infantilnoj opoziciji da sruši nakazni radikalski režim"
Tamo negde 1999/2000. zločinački Miloševićev/Šešeljev/JUL-ovski režim – koji je teškog jada zadao ne samo okruženju nego i Srbiji – dotakao je valjda vrh brutalnosti prema opoziciji i svakom kritičkom glasu u Srbiji. Da bi sačuvala vlast posle suludo povedenog i izgubljenog rata sa NATO alijansom, u poraženoj, deprimiranoj i dobrano razrušenoj Sbiji banda je krenula da se sa opozicijom i kritičarima obračunava ne samo političkim, nego i fizičkim nasiljem.
Prema ono malo medija informisanja koji se nisu dali pod režimske šape (Danas, Dnevni telegraf, Radio B92, Radio Indeks i nešto malo slobodnih lokalnih medija – Naša Borba ugušena 1998.), izopačena vlast zavela je teror po Šešelj-Vučićevom drakonskom Zakonu o javnom informisanju. Bahato je – kako se kaže ’promptno’ – kažnjavan svaki objavljeni stav, vest ili šta drugo, što nije bilo po volji cenzorima i radikalski drskom ministru informisanja Aleksandu Vučiću, koji je opijen vlašću nosom parao nebo. Silne su novčane kazne morale biti plaćene takoreći odmah, odnosno u roku od 24 sata. Malo je reći da su sramnu ulogu u tome imali poslušni tužioci i sudije (poznato vam je to danas?), koji su bez traga savesti i profesionalnog morala bespogovorno izvršavali ne samo naloge, nego i očekivanja bezočne vlasti.
Univerziteti su tada – krajem devedesetih – brutalno očišćeni od profesora, predavača i asistenata, onih koji su odbili da iskažu lojalnost vlastodržačkoj bandi. Na njihova mesta bez ikakvog srama dovođeni su poslušni ljigavci, često bez elementarnih preduslova i stručnih znanja. O moralu tog puzajućeg soja, da i ne govorimo.
Svi lukrativni, uglavnom nelegalni i kriminalni poslovi – šverc benzina, cigara, droga, robe koje nije bilo na polupraznim rafovima srpskih prodavnica – prepušten je mračnim tipovima i kartelima (sticani prvi milioni, danas milijarderi uglednici koji štampaju knjige kako je l’ da uspeti u biznisu). Treba li reći da su karteli bili maženi i paženi – ne bez unosnih naknada – od Miloševićevih tajnih službi? Kad bi među ’bratijom’ (što reče inventivna Marinika Tepić za pljačkašku ološ) došlo do nesporazuma, do svađe koliko je ko maznuo, radile su sačekuše i ubistva. Uključivši u ’bratiju’ i visoke državne dužnosnike i ministre. Carina- služba koja je trebalo da puni budžet – pod vođstvom ’Bracike’ (Mihalja Kertesa, Mađara koji se je l’ da ne plaši Miloševića, pa zašto bi ga se plašili Srbi – reči kojima je huškao na rušenje autonomije Vojvodine) – pretvorena je u ranžirnu stanicu za preusmeravanje velikih sredstava i robe na de fakto privatizovane državne, a zapravo privatizovane adrese. Jednom rečju – opšta kriminalna raspašojka u organizaciji vlasti.
Za to vreme opozicija rascepkana, obilato filovana agentima tajnih službi sa zadatkom da je iznutra truju i rastaču, ideološki bi da se takmiči – čast i poštovanje građanskim partijama koje su bile marginalizovane – sa notornim nacionalistima i šovinistima na vlasti.
Srbija je bila u crnilu, u beznađu. Pod čizmom bandita.
A onda, kad je banditski režim dosadio i Bogu i valjda đavolu – na sreću ili uz pomoć proviđenja – pojavljuje se neočekivana svežina koja ne samo što vraća nadu obamrlom građanstvu, nego što joj banda – bez obzira na silne hajke, hapšenja i potere – ne može stati u kraj. Pojavio se pokret prosvećenog – na sreću ipak postojećeg uprkos sveopštem zaglupljivanju – dela omladine, pod nazivom ’OTPOR’ i ubitačnim podnaslovom ’GOTOV JE!’. Stisnuta pesnica postala je magijski znak nade za klonule ljude.
OTPOR je bio ona preko potrebna svežina i prkosni optimizam, koji je ohrabrio dotle infantilnu opoziciju da se ujedini sa ciljem obaranja demonskog režima. A za nastanak OTPORA svakako je zaslužan užasni režim, toliko užasan da je bio dosadio i Bogu i đavolu.
Zašto podsećanje na prošla vremena?
Najpre, je li sadašnji koruptivno-pljačkaški kriminalni režim sa svim svojim gadostima dospeo dotle da je dosadio i Bogu i đavolu, poput svojih učitelja s kraja 90.tih?
Je li sadašnjoj opoziciji – filovanoj kadrovima službi bezbednosti kao i ona devedesetih – potrebna neka preobraćujuća snaga i podsticaj, kao što je OTPOR bio potreban opoziciji za obaranje ondašnjeg režima?
Jesu li današnje inačice nekadašnjeg OTPORA sjajne aktivističke grupe poput STAVA-a – koji se bori da Novi Sad i naročito njegov Univerzitet – ne potone skroz u kal, i SVIĆE koji se bori da se Srbija ne davi u glibu i moralnoj bedi?
Hrabrim mladim aktivistima, posebno aktivistkinjama iz navedenih grupa – koji se uprkos režimskim i medijskim šikanama ne predaju ološu koji ih proganja – svaka čast i poštovanje. Kamo sreće da oni budu odlučujuća so koja nedostaje infantilnoj opoziciji da sruši nakazni radikalski režim. Da budu ono što je nekad bio OTPOR, koji je itekako doprineo rušenju zločinca Miloševića koji je ojadio toliko ljudi.
(Autonomija)