Nakon sve frke (zalud izgubljenog vremena oko bespotrebnih izbora), konačno je formirana republička vlada. Teatralno, sa patetičnim ritualima. Predug i preopširan programski govor Vučića. Koncentrisan na ekonomske reforme, koje će, kako obećava, početi čim ministri preuzmu resore. Dakle odmah. Za parlament, komesarski najavljuje Vučić, neće biti odmora. Već do polovine jula treba usvojiti ključne reformske zakone. O Kosovu, nekad ugaonom kamenu srpske politike, tek koja reč. Nastaviće se normalizacija odnosa „sa Prištinom“ uz posredovanje EU. O regionu i regionalnoj saradnji samo nekoliko rečenica. Unapređenje dobrosusedskih odnosa i saradnje. O Vojvodini, o nužnosti promene ustava Srbije, u tročasovnom ekspozeu ni reči. Čak ni prigodne fraze.

Srbija tragično kasni sa modernizacijom. Sa usaglašavanjem sa zahtevima vremena. Decenijama se beži od tog posla i vidimo dokle smo došli. Bežalo se u ideološke fikcije, u bolesne imaginacije o svetosti nacije i države, u ludilo nacionalizma, ratova i velikih poraza. Vojnih, materijalnih i nadasve moralnih. Da li se najzad shvatilo da se od usaglašavanja sa normalnim svetom ne može beskrajno uzmicati? I jesu li to zaista shvatili oni od kojih se to najmanje moglo očekivati? Ako jesu, ko će izneti teret upristojenja države? Koji kadrovi u parlamentu i vladi? Koji kadrovi u državnim institucijama, u javnoj upravi, u medijima, u sindikatima? Kako poverovati u verodostojnost onih, koji su nas i doveli dokle smo stigli, do bede i poniženja? Je li odlučnost iskazana u Vučićevom programskom govoru samo deklarativna ili stvarna? Hoće li se njegova politika zaista potvrditi kao nova i na koga se oslanja u njezinoj realizaciji? Je li Vučić zaista svetlo na kraju tunela, kako barem za sada misli dobar deo naroda?

Radikalka „naša Maja“ na čelu parlamenta hvali se svojom doslednošću. Znamo kako je svojevremeno gorljivo propagirala šovinističku politiku i učestvovala u stvaranju ratne histerije. Znamo kako je vodila Novi Sad, koliko se grad pod radikalskom vlašću poprostačio. Koliko je ojađen u kulturnom i identitetskom smislu. Dakako, i u materijalnom. Ne znamo kako je volšebno zaobilazi istraga oko afere ATP „Vojvodina“, čijih će stotine miliona, ako ne i milijarde dinara štete, plaćati Novosađani. Na njezinom primeru vidimo šta znači selektivna borba protiv korupcije i kriminala, gromoglasno najavljena kao prioritet Vučićeve politike. Bez ijedne reči izvinjenja građanima zbog učestvovanja u svojevremenom upropaštavanju države i podsticanju zla, radikalka „naša Maja“ na čelu proevropskog parlamenta?! I nije samo ona u prvoj liniji radikala-naprednjaka ka evropskoj Srbiji. Hoće li nas radikalski kadrovi uvesti u Evropu? Kako u to poverovati, kad na naprasnom putu Srbije u Evropu bujaju stare bizarnosti.

Supruga ratnog zločinca eksluzivno peva na „Tamburica festu“. Nazdravlje! Doduše, pevala je ne tako davno na glavnom beogradskom trgu za predsednika vlade Koštunicu, Matiju Bećkovića, Velju Ilića, Dodika i sličnu bratiju, pred više desetina hiljada oduševljenih posetilaca. Ažurni sastavljač spiskova „antisrba“, ljotićevac Ivan Ivanović ćereta u „Ćirilici“, na nacionalnoj frekvenciji, u opuštenom društu drugosrbijanca Nenada Prokića (dotle smo došli) i dva profesora Beogradskog univeziteta, dva bivša ambasadora. Predraga Simića i Darka Tanaskovića. Prvi, prikrivani koštuničinski svetonazor, izvikan za stručnjaka za međunarodne odnose. Drugi, izvikan za vrsnog orijentalistu. Možda bi to i bio, da je napravio otklon od primitivne ratne propagande, koja je razloge za razaranje BiH izmišljala u navodnom militantnom ekstremizmu bosanskohercegovačkih Muslimana, Bošnjaka. Nije se orijentalista, kojem ne manjka znanja o islamu i orijentalnoj kulturi, suprotstavio budalaštinama o „zelenoj transverzali“ i navodnom prodoru islama u Evropu preko BiH. Mogao je to učiniti, ali nije. Na čelu „Politike“ Ljilja Smajlović žaluje za Koštuničinim političkim padom. Na čelu „Večernjih novosti“ ratni huškač Ratko Dmitrović, kojeg mržnja prema susednim narodima ne napušta, nastavlja svoje propagandne ratove. Ako ne grme topovi, nek grme šovinistički članci, feljtoni, podmukle nacionalističke kolumne. Na čelu „Matice srpske“ intelektualac memorandumskog kova Dragan Stanić, a „Sterijinog pozorja“, borac za „integralno srpstvo“ Selimir Radulović. Na čelu „Brankovog kola“ provincijalni pesnik Nenad Grujičić, pa je i „Brankovo kolo“ takvo. Na „vašem pravu da znate sve“ nova repriza „Mog rođaka sa sela“. Pravljenje moralnih heroja od blata. Za to vreme masovne grobnice po bivšim ratištima i stratištima još se otkopavaju. Ima li im kraja? Neke asfaltirane i zabetonirane, sa izgrađenim objektima na kostima žrtava. Moralno otupela javnost za to malo haje. Kao da nije reč o našem zlu i sramoti. Dirigenti kreiranja beslovesnog javnog mnenja, masovnog idiotluka, mare za „našu Maju“, za Cecu, za Ljilju Smajlović, koju neuki novinari pozivaju u studije kao eksperta o skoro svim domaćim i svetskim problemima. Sic! One koji o tim problemima zaista nešto znaju infantilni novinari ignorišu i zaobilaze.

Moglo bi se ko zna koliko nabrajati detalja srpske postmoderne. Recimo sprdanje Ustavnog suda Srbije sa Vojvodinom i Vojvođanima. Cinično politikantsvo zaogrnuto sudačkim togama. Ima toga još, iha-ha.

Vučić na čelu nove vlade obećao je puno. Obećao je svetlo na kraju dugog tunela. I to čudo da vidimo.

(Autonomija)