Uvek na usluzi samozvanim patriotima – posebno ako su na vlasti – „Politika“ je u prazničnom dvobroju (15. i 16. februar) objavila intervju Tomislava Nikolića („Orkestar za rušenje Vučića se odavno uštimovao“). Pored uvodnog dela Nikolićevog intervjua, na naslovnoj strani našlo se mesta i za uzdanicu Miroslava Lazanskog. Dok Nikolić razobličava „orkestar za rušenje Vučića“, nezaobilazni Lazanski nastavlja razobličavanje spoljnih orkestara („Špijuni sa vizit-kartama – američka obaveštajna služba NSA prisluškuje 200 miliona telefonskih razgovora u minutu širom sveta“). Uz ta dva noseća teksta, na naslovnoj stani našlo se mesta i za najavu čitateljstvu „nezaboravnih priča Mome Kapora“. Da se čitateljstvo tokom praznika malo opusti uz nezaboravnog Momu. Koji je jelda lepršavo pisao (i pričao) – razume se kao srpski patriota, kao senator Karadžićeve RS – i o šmekerskom životu umetnika, i o ratištima, i o stratištima. To se zove sposobnost glavne urednice. Prikladnim naslovom Nikolićevog intervjua preporučiti se Vučiću, opremom i potenciranjem delova intervjua – Nikoliću, a čitateljima ponuditi i šmekera nacionalne kulture. Šta više očekivati od glavne urednice? Ništa. Pa koji režim će da se liši usluga takvih uredničkih sposobnosti i usrdnosti? Ne bi se bavili ni opskurnim novinama, ni opskurnom urednicom i plasiranim sadržajima, da se ne radi o medijskom resursu u kojem država (svi građani) ima učešća. I da se ova urednica iz petnih žila ne trudi da zauzme mesto generalnog direktora RTS-a, ako to odgore neko odobri.
U nizu poznatih opservacija, Nikolić državnički potencira da Srbija neće dozvoliti da je Hrvatska omalovažava i ponižava. Kako to gordo zvuči! Ne samo uredništvu i čitaocima „Politike“, nego i široj narkotizovanoj „patriotskoj“ javnosti. Dakako da su ostali mediji, posebno elektronski, odmah preneli otresit Nikolićev stav da „ne može Hrvatska da ponižava Srbiju“.
Ponižava li zaista Hrvatska – ili bilo ko drugi, na primer Putin – Srbiju? Ponižava li Srbija na primer BiH? Zadržimo se sada samo na ponižavanju Srbije, o kojem govori njezin predsednik. Onom što manje-više misle i govore svi srpski nacionalisti, koji za loše stanje i nesposobnost krivicu traže u drugima.
Srbija je danas zaista ponižena zemlja. Zbog egzistencijalne bede velikog broja građana, velike nezaposlenosti, zbog besperspektivnosti. Ponizila ju je pljačkaška privatizacija, korupcija i kriminal. Ponižavaju je narodne kuhinje („samo Vojvodina može da hrani pola Evrope“), zapušteno školstvo, lažne diplome i doktorati. Ponižavaju je urušeno zdravstvo, bolnice bez opreme, odliv lekara u strane zemlje, egzodus mladih i obrazovanih koji beže od bede. Ponižava je ogroman broj građana koji spas traži moleći azil u zapadnim zemljama. Ponižava je ekološka zapuštenost i javašluk, nedostatak strateške i komunalne infrastrukture, farsični mediji (posebno onih delom u državnom vlasništvu). Ponižavaju je raskalašni ratni i poratni profiteri, biznismeni, i ugodan položaj ratnih huškača (u „Večernjim novostima“, u sportskom društvu „Partizan“…). Ponižavaju je propala ekonomija i deficiti na sve strane, spoljni dugovi i prosjačenje novih kredita. Ponižava je predsednik koji dodeljuje odlikovanja promoterima politike devedesetih, onima koji nisu a morali su biti lustrirani, koji su nas sramotili…
Niko i ništa sa strane nije nas ponizilo, niti može – naravno ni Hrvatska koju proziva Tomislav Nikolić – kao što su nas ponizili vlastiti nacionalizam, šovinizam, ratovi devedesetih, zločini, masovne grobnice, genocid… Ponižava nas tridesetak godina ruiniranja Srbije, posebno Vojvodine, njezinih resursa, materijalnih dobara i svođenje njezinog ustavno-pravog položaja i osobenog civilizacijskog identiteta, na farsu. U intervjuu predsednika države na Dan državnosti, o tome ni reči. Kao što o tome nema ozbiljnih pitanja i odgovora „najstarijeg dnevnog lista na Balkanu“ već tridesetak godina. Ali je zato tušta i tma implicitnih i eksplicitnih insinuacija i traženja krivice u drugima. Osim jelda u prijatelju Putinu, bez obzira na stvarno poniženje sa NIS-om i Južnim tokom. Nije li takav vladajući kontekst razumevanja propasti Srbije, za razumne građane kudikamo veće poniženje od onog o kojem pričaju Nikolić i ostali falš patrioti?
Da u Hrvatskoj, Nemačkoj, Francuskoj, SAD ili bilo kojoj drugoj zemlji ima zlonamernika koji bi da ponize Srbiju ili neku drugu zemlju i narod – kao što ih ima i u Srbiji — ne treba sumnjati. Samo što se u sređenim državama paranoja marginalnih grupa ne poistovećuje sa ozbiljnom politikom, kulturom i religijom. Čak kada se to i desi, kad u državnim i nacionalnim poslovima paranoja prevlada razum – čemu smo svedoci na ovim prostorima zadnjih decenija – društvima koja se nisu sama moralno i politički ponizila, spoljna poniženja ne mogu puno nauditi. Spoljna materijalna razaranja i zločini mogu ih traumatizovati, ali ne i bitno ugroziti njihov moralni i politički integritet. O tome bi valjda predsednik Srbije, ma ko bio, trebalo da vodi računa. A ne da ovako radikalsku frustriranost zbog rđavog stanja zemlje, olako svaljuje na druge. Predsedništvo Srbije nebi trebalo da je radikalska kafana.
(Autonomija)