Putinovo svevlašće prate progoni i ubistva opozicionih političara, novinara, boraca za ljudska prava, advokata, nelojalnih tajkuna, nevladinih organizacija. Koliko god fingirao da sa ratom u istočnoj Ukrajini nema veze, Putin je Rusiju duboko zaglibio u taj besmisleni sukob. To razorno deluje na Rusiju, na njen unutrašnji život. Rđave političke, ekonomske i nadasve moralne posledice ratnog angažmana u Ukrajini, u Rusiji će tek metastazirati. Koliko god se činio moćan, preigrani Putin nije svestan da tim ratom kreira svoj neminovni poraz. Pitanje je samo kada. Kao i koliku cenu će platiti Rusija.
Krupan detalj u mozaiku uzroka budućeg neminovnog pada autokrate Putina, jeste šokantno ubistvo liberalnog opozicionara Borisa Njemcova. To ubistvo će izazvati veće posledice po unutrašnje procese u Rusiji, od bilo kojeg iz serije prethodnih. Uprkos moćnoj mašineriji koja se trudi da se ubistvo banalizuje i zabašuri – ubijen je tobože zbog ovih ili onih bizarnih razloga – mnoge koji još imaju nedoumica o karakteru Putinove vlasti ovo ubistvo će otrezniti. Car je go, Putin opasno klizi ka totalitarizmu. Na unutrašnjem planu bi da kontroliše čitav život Rusije, na spoljnom – posebno u odnosu prema susedima – ne skriva imperijalne pretenzije. Rečeno je već da je Putin ruski Slobodan Milošević. Poguban za Rusiju, opasan za susede. Zbog prirodnog monopola na energente i ucenjivačkog potencijala, zbog velikog arsenala nuklearnog oružja, opravdano izaziva globalno nespokojstvo. Nezajažljiva volja za moć njegove postupke činiće sve nepredvidljivijim i opasnijim. S tim treba računati.
Ne bi se bavili nevoljama Rusije, da se Srbija nije nerazumno vezala ne za Rusiju, nego za Putina. Fraze srpskih političara o „prijateljima i na istoku i na zapadu“ jesu besmislica. Već sada se olako igranje na kartu Putina skupo plaća. Ne bude li razuma, tek će se plaćati. Od Miloševića do danas srpska politika tražila je spoljnu podršku za svoje naopake planove. Znamo kakve i za Srbiju, i za susede. Kad se u Kremlju ustoličio Putin i kad je deklarisao svoju politiku, u Srbiji je skoro plebiscitarno prepoznat kao spasitelj. Rusofilstvo – preciznije putinofilstvo – ovde je postalo bezmalo opšte mesto. Poklonjenje Putinu je stvar prestiža. Rusija je izjednačena sa Putinom. O Putinovim oponentima u Srbiji se retko govorilo i govori. Liberalna Rusija za Srbiju nije Rusija. Kad se silom prilika o Putinovoj unutrašnjoj opoziciji i govori – jer o njima povremeno izveštavaju svetski mediji – tretira se kao i u Putinovim medijima, kao peta kolona. Obožavanje Putina i njegove autokratske vladavine pokazuje koliko se ovde ne razume ideja i praksa demokratske države, slobodnog društva i ljudskih prava. Putinopoklonstvo govori koliko se ovde živi u banalnosti predmodernih mitova o naciji, veri, državi.
Groteskno deluje Ivica Dačić – dan nakon što je svet šokiran ubistvom Njemcova – kad na konferenciji za štampu objašnjava da u odnosima sa Rusijom i EU Srbija ne sedi na dve stolice i da ima svoj stav koji se ceni. „Ne sedimo na dve stolice, nego na svojoj i ona je čvrsta“, izjavio je Dačić i dodao da ne vidi bolji način vođenja spoljne politike od „objektivnog, iskrenog i poštenog pristupa“ svim problemima. „Svi znaju da smo prijatelji sa Rusijom i da nećemo glasati da joj se uvedu sankcije, ali isto tako i Rusija zna da mi idemo u EU, i kada je reč o Ukrajini svi znaju da imamo principe koje moramo da sprovodimo kao predsedavajući OEBS-a“. Znači moramo, a ne zato što o ukrajinskom ratu imamo svoj stav kojim osuđujemo strano mešanje u Ukrajinu. Dok je demokratski svet zgrožen političkim ubistvom u Moskvi, naš ministar spoljnih poslova – predsedavajući OEBS-a – o tome ni reči. Makar kurtoazije radi. Niti ga šta o tome pita ijedan novinar. Valjda u istom danu, na drugom mestu – na beogradskom obeležavanju(?!) Dana i krsne slave RS, na kojem je Dodik po ko zna koji put pljuvao po BiH – o tome makar kurtoazno i predsednik Srbije Tomislav Nikolić ni reči. Kao ni jednog novinarskog pitanja o onom što komentariše čitav demokratski svet.
Težak utisak zbog brutalnog ubistva u Moskvi još se nije slegao, a Putinovi lobisti u Srbiji nastavljaju sa propagiranjem daljeg vezivanja Srbije za kremaljskog vlastodršca i njegove oligarhe organizujući konferenciju „Ruski energetski projekti na Balkanu posle Južnog toka“.
Lobisti opet o energiji, o ruskom gasu. Kao da Srbija iz prethodnih energetskih aranžana (NIS i Južni tok) nije izašla ponižena. Čovek bi pomislio da će na „naučnom skupu“ biti reči o načinu nadoknade štete Srbiji, zbog storniranja Južnog toka. Zbog kojeg je NIS prodat ruskoj državnoj kompaniji pod krajnje nepovoljnim uslovima. Nije malo onih koji tvrde ponižavajućim za Srbiju. Kad ono, ambasador Čepurin upozorava Srbiju da se koliko za par meseci opredeli kako će se ubuduće snabdevati gasom. Jer gas preko Ukrajine u bliskoj budućnosti više neće biti isporučivan. Sugeriše vezu sa rusko-turskim gasovodom.
Nisu krivi lobisti, nego beznadežni putinopoklonici. Za njih Njemcov i liberalna Rusija nije Rusija, za njih je Rusija svako ko u Kremlju pokazuje prkos i snagu. Kad već to ne možemo mi. Pa šta košta, nek košta! A košta preskupo!
(Autonomija)