Za Vučića i njegove prodavce magle – pogotovo otkako se među građane sve vidljivije uvlači crv sumnje u blagodeti Vučićeve “brige” za narod i državu – nema predaha, nema praznika. Beskrupuloznom propagandnom sluđene mase treba držati u politički komatizovanom stanju, odnosno u statusu ovaca za šišanje.

Jedan od najproduktivnijih magloproizvođača Nebojša Stefanović obznanjuje da će Vučiću savetovati da problem Kosova ostavi drugome. Ne kaže kome, možda se pojavi deus ex machina, svemoguća sila koja se iznenada pojavljuje i rešava probleme – večnoj nadi infantilne srpske politike. Drugi hiperproduktivni prodavac magle Aleksandar Vulin ide korak dalje – od Vučića je tražio da preispita dalje odnose sa EU zbog njezinih, je li, dvostrukih aršina. Stefanović i Miloš Vučević od Vučića traže hitne prevremene izbore…

Ne ulazeći u to ko hipersujetnog i osvetoljubivog Vučića uopšte može savetovati i od njega nešto tražiti, pitanje je čije ideje obznanjuju njegovi čauši? Vlastite? Ko ozbiljan u to veruje? Stavove i namere koje utiču na rejting Vučić najčešće ne obznanjuje lično, nego to čine njegovi poslušnici radi provere reakcija javnosti. Vučić i kamarila znaju – kao što znaju i opozicionari takozvanog zavetnog patriotskog kova – da se u nacionalizmom, antizapadnjaštvom i bizarnim rusofilstvom zatrovanoj Srbiji, vlast dobija i brani zloupotrebom kosovske mitologije, poniznošću Patrijaršiji i servilnim rusofilstvom. To mračnjaštvo je zarobilo i u mrtvi čvor vezalo Srbiju, a svaki razuman otklon od toga – recimo da se problem Kosova hitno rešava uvažavajući realnost, a da je brzo priključenje Srbije EU najpreči nacionalni interes – proglašava se svetogrđem.

U tom smislu – u smislu prvenstveno odbrane vlasti autokrate i njegove kamarile – ideje da se rešavanje problema Kosova prepusti nekom drugom i da se preispita odnos sa EU u stvari najavljuje Vučićevo odustajanje od ionako pritvornog evropejstva i evropskih integracija Srbije. Pokazuje se da je priča o evropeiziranju Srbije pod Vučićem i naprednjacima bilo samo kupovanje vremena (kod uticajnih stranih adresa i lakoverne domaće javnosti) kako bi u međuvremenu Vučić učvrstio lično i naprednjačko svevlašće. Car je sada go, a bajka za naivne o uljuđenoj Srbiji pod Vučićem i naprednjacima je završena.

Da beznađe bude veće, ni pojedini pretendenti za smenu Vučića okupljeni u Savezu za Srbiju ne obećavaju bolje dane. Kao i sve nacionaliste zakopane u mitološke matrice, i njih izgleda nije briga za realnost, za konkretne a ne imaginarne građane Srbije i Kosova, za Srbe, Albance i pripadnike drugih nacionalnosti koji žive sa nama. Kad čelnici SzS govore o propalosti Srbije i nepodnošljivoj Vučićevoj svevlasti potpuno su u pravu. Problem je u tome što su neki od njih zarobljeni nacionalističkim matricama (neko više, neko manje) i previđaju da je sveopšta propalost i moralno rasulo društva zakonita posledica nacionalizma, kad postane vladajuća ideologija i dominantna svest masa. Kad dođe do takvog civilizacijskog sloma, kao što je došlo u Srbiji, onda su Milošević, Šešelj, Koštunica, Vučić i slični mračnjaci samo igra pojedinačnih političkih sudbina. U naopakom vrednosnom sistemu, o našim životima da nisu odlučivali oni, odlučivali bi drugi slični njima, pretendenata je bilo i ima. Nacionalisti svih fela ignorišu razum, o moralu da i ne govorimo. Ignorišu recimo neporecivu činjenicu da se Srbija u prošlom veku geografski pomerila sa siromašnog juga na bogatiji sever, izgubila je Kosovo (malo je trezvenih koji razumno objašnjavaju kako i zašto), a dobila do prisajedinjenja Srbiji bogatu Vojvodinu. Oni bi hteli i ovce i novce, ne polazeći od razuma, ne pitajući za cenu političkog i, posebno, ratnog avanturizma.

Vuk Jeremić (šta li ga je preporučilo Borisu Tadiću da ga onomad postavi za ministra spoljnih poslova?) udara na Vučića tvrdeći da se njegova vlast servilno odnosi prema Zapadu, da je njen odnos prema Rusiji licemeran i neiskren uprkos podršci koju Moskva pruža Beogradu. Ne propušta priliku da u maniru najzadrtijih nacionalista iskaže brigu za Republiku Srpsku. Politički hiperambiciozan hteo bi da je veći katolik od Pape, da je veći nacionalista i putinoljubac od Vučića.

Gde građani olako i dugo nasedaju na politikantski mrak jurodivih tipova, tu neminovno nastupa beda i živo blato. Nakon svega kroz šta je zadnjih decenija prošla i prolazi Srbija, valjda se to trebalo shvatiti. Nažalost, izgleda da nije. Da bi se to shvatilo i društvo izvuklo iz živog blata, Srbiji je potrebna prosvećena politička i kulturološka alternativa kud i kamo jača nego što je danas. Njezin nedostatak je u stvari najveća nesreća Srbije, pa smo taoci beskrupuloznih prodavaca magle raznih fela pod čijom vlašću je nemoguć normalan život.

(Autonomija, foto: pixabay)

Ovaj tekst su finansirali građani u okviru crowdfunding kampanje Spasimo Autonomiju!