Najpreči posao je pošten Čas anatomije. Onaj kišovski, koji će pokazati nutrinu našeg socijalnog i moralnog poretka, naše propalosti, kako bi se suočivši se sa istinom o sebi pokrenuli iz agonije.

Pandemija je celom anasteziranom društvu, a ne samo zdravstvenom sistemu, stavila ogledalo pred lice. Da nam pokaže ko smo i šta smo. I nije samo nama, nego celom svetu. Pravo lice i karakter – kod nas i u svetu – najpre pokazuje vladajući politički poredak. On modulira sve sisteme i podsisteme društva, kreira materijalnu i socijalnu mrežu i – što je najvažnije – odlučujuće utiče na moralni poredak koji je temelj metabolizma svakog društva. Posle njega svoje lice – sposobnost da se stručno, organizaciono i materijalno nosi sa iskušenjima – pokazuje zdravstveni sistem u kojem su ljudi, medicinsko osoblje pre svih, od presudne važnosti. Pandemija pokazuje jesu li pravi ljudi na pravim mestima, je li kadrovska struktura sistema selektirana i raspoređivana po kriterijumima znanja i morala ili po političkoj, rođačko-kumovskoj, prijateljskoj i koruptivnoj povezanosti. Uz kvalitet i razuđenost infrastrukture i opreme, to je najvažniji faktor vitalnosti i efikasnosti svakog, a posebno zdravstvenog sistema.

U društvu kontrolisanih informacija – sramno hapšenje novinarke Ane Lalić i uštogljeno informisanje Kriznog štaba cenzorsku rigidnost narečitije potvrđuju – teško je steći objektivnu sliku kako se zdravstveni sistem Srbije bori sa opasnim virusom. Subjektivne impresije stiču se na bazi selektiranih informacija, pri čemu dominantni mediji u službi vlasti strogo vode računa da nijednom rečju ne dovode u pitanje očiglednu nesposobnost vladajućeg režima odgovornog za osposobljenost svih sistema društva – pa i zdravstvenog – da se suočavaju sa očekivanim i neočekivanim iskušenjima. Jedno je sigurno – unutar operative zdravstvenog sistema (bolnice, domovi zdravlja, prateće institutsko-labaratorijske ustanove) časni lekari, medecinske sestre i tehničari, biohemičari, laboranti, nemedicinsko osoblje koje s njima radi; svi koji su na nogama dok traje borba za živote ljudi ne pitajući ni za svoju ugroženost, ni za radno vreme, ni za to ko je kriv što sistem škripi – zaslužuju veliko poštovanje. Rezultat njihovih, znaju oni najbolje kolikih fizičkih i psihičkih napora, za uslove u kojima rade su – gledajući posledice pandemije u mnogo bogatijim i sređenijim društvima – za pohvalu. Rezultat je to njihovog entuzijazma i profesionalne etike.
Kad pandemija prođe, s moralnim kapitalom koji su stekli i stiču, biće prilika da medicinski radnici otvoreno progovore s čime su se suočili pre i tokom pandemije. Da progovore o objektivnim i subjektivnim salabostima, o tome jesu li se mogle izbeći posledice pandemije u ovom obimu po njih same i po pacijente. Biće prilika (ako je iskoriste, imaju komore i stručna udruženja, šteta će biti ako je ne iskoriste) da javno popu kažu pop, a bobu bob vraćajući tako samopoštovanje i ugled koje su im – višedecenijskim partijašenjem u sistemu koje preferira servilnost na uštrb stručnosti i morala – narušeni.

Pandemija nam je svima, kompletnom društvu, nametnula obavezu – ako smo odgovorni i moralni ljudi, ako mislimo na sadašnje i još više na nove generacije – da se pošteno suočimo sa sobom, da dbacimo obrazine (ono što se konjima stvalja na glavu, sa strane očiju da im zaklanja vidike) koje nam decenijama nameću primitivni nacionalistički političari, šovinistički „intelektualci“ trovači lakovernih, slugeranjski (para)novinari, ratni i poratni profiteri i kriminalci slizani sa vladajućim korumpiranim oligarhijama i režimskim tajnim službama, popovi (čast izuzecima) ogrezli u nacionalističko vlastoljublje, srebroljublje, hedonizam i druge nepodopštine, itd, itd. Krajnje je vreme za pošten Čas anatomije srpskog društva – slično Kišovom Času antomije – koji će pokazati nutrinu našeg socijalnog i moralnog poretka, naše propalosti i pokazati put izbavljenja iz nacionalne infantilnosti i beznađa.

Takav isceliteljski Čas anatomije nije urađen kad je nasušno bio potreban – posle ogromnog moralnog i materijalnog kraha devedesetih, posle suludih ratova i bespotrebnih pogibelji, posle materijalne i nadasve moralne propasti, pre masovnih reka egzodusa mladosti i talenata iz obeznađene Srbije.

Valjda je sada krajnji čas za to. Ili nije? Zloduh prostakluka, neodgovornosti i kriminala koji nas davi od Milševićevih vremena (pored nas i naše susede) neće to dozvoliti? Pa i neće ako mu dozvolimo, ako se pred njim i dalje budemo povijali slično članovima Kriznog štaba za borbu protiv pandemije pred Vučićem, čedom zloduha koje nas je devedesetih srozalo na ruglo među narodima.

(Autonomija, foto: Pixabay)