Vesti koje nas tabloidno, godinama zasipaju neprestano pripovedaju priču o farsičnosti pravosuđa Srbije. Jedna od temeljnih pretpostavki civilizovanosti društva – koja treba da krepi moralni poredak, obezbedi građanski red, ličnu i imovinsku sigurnost građana – ovde je, u stvari, pre svega instrument vladajućih oligarhija, političara, tajnih službi i neretko mafijaških grupa. To ne traje od juče. Duga je istorija tog beščašća. Aktuelni skandali samo pokazuju stepen i širinu degeneracije, koja je umesto nepotkupljivog zaštitnika moralnog poretka društva, pravosuđe svelo na instrument zloupotrebe vlasti, njezine beskrupulozne odbrane ili međusobnih obračuna raznih interesnih grupa. Tužilaštva i sudovi – posebno najviše instance – dobro prepoznaju ko je ko u društvu, ko ima najveću moć i kome treba povlađivati. Da ne kažemo, servilno slugariti. Naravno, u sistemu ima časnih izuzetaka. Oni znaju koliku cenu plaćaju zalažući se za primenu zakona, kakvi god da su. Njihove borbe za odbranu časti i profesije su nažalost donkihotske, jalove. Koruptivni sistem ih dezavuiše, marginalizuje, prisiljava da se prilagode ili da beže iz njega. Primera je bezbroj.
Farsa oko učešća državnih službi bezbednosti u političkim ubistvima iz Miloševićevog vremena, nastavlja se bez ikakvih izgleda da će zločinci biti privedeni pravdi. Ne govore li o tome sudske „trakalice“ vezane za ubistvo Slavka Ćuruvije, brutalno ubistvo funkcionera SPO na Ibarskoj magistrali, pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi… Beskrajni sudski procesi za politički naručena ubistva sveli su se na sprdnju s pravom i pravdom, na jalove individualne pokušaje preživelih (Vuk Drašković) i članova porodica ubijenih (Ćuruvija), da organizatori zločina budu makar i simbolično kažnjeni, kad već naručioci zločina ostaju nedodirljivi. Uzalud. Elem, Viši sud u Beogradu oslobodio je trojicu funkcionera Državne bezbednosti optužbi da su pomagali u pokušaju ubistva Vuka Draškovića u Budvi 2000.godine.
„Udbu tužiš, Udba sudi. Nikako drugačije ne može se razumeti ni objasniti da isti sudija, koja je pre nepune četiri godine optuženima izrekla kazne zatvora od osam godina, danas izriče presudu o njihovoj nevinosti i nedostatku dokaza. Očigledno je da moćni, netaknuti, nelustrirani, nepomireni autoriteteti službe DB-a, Jul-a i Slobodana Miloševića preko svojih ljudi u sudovima, vladi, i parlamentu su zapravo uspeli da pravosuđe u Srbiji pretvore u Andrićevu ‘Prokletu avliju’“ – komentar je Draškovića presude Višeg suda. Na stranu njegove političke metamorfoze, iz ovog komentara teško je išta osporiti. Atentatori na Draškovića u Budvi – pripadnici zloglasne JSO pod kontrolom DB – osuđeni su na višegodišnje kazne zatvora, ali ispada da niko na odgovornim funkcijama DB nije odgovoran za organizaciju pokušaja njegovog ubistva. Na čast pravosuđu.
Dok je Viši sud oslobađao nekadašnje funkcionere DB odgovornosti za pokušaj atentata na Vuka Draškovića, u Specijalnom sudu u Beogradu traje proces skoro istim pripadnicima DB za organizovanje ubistva Slavka Ćuruvije. Hoće li biti osuđeni ili će i ovo sudovanje završiti – „zbog nedostatka dokaza“ – kao farsa? Ne treba se čuditi ako osumnjičeni budu oslobođeni i ako im se posle na teret budžeta (na teret građana) isplate izdašne odštete. Koliko li je samo budžetskih sredstava plaćeno – i još se isplaćuje – posle tužilačkih i sudskih farsi. Koliko plaćamo političku zloupotrebu pravosuđa i manipulaciju željom sa pravdom. Račun Višeg suda u Beogradu je iz tog razloga danima blokiran, a zaposleni ne primaju platu.
Nikakvih pomaka takođe nema oko istrage i eventualnog sudskog procesuiranja odgovornih za ubistvo braće Bitići juna 1999. godine. Leševi ubijenih su pronađeni na policijskom poligonu, ali ko je organizovao i izvršio ubistva – srpsko pravosuđe do sada ne zna. Moćnici o kojima u navedenom komentaru govori Drašković – i pored pritisaka SAD – i dalje opstruiraju istragu. Možda će se pod pritiskom naći neko žrtveno jagnje, neki Pedro.
Posle silnih natezanja – i pritisaka, prvenstveno SAD i Nemačke – nekako je skarabudžen sudski proces osumnjičenima za paljenje američke ambasade u Beogradu nakon Koštuničnig „patriotskog mitinga“, a posle proglašenja Kosova nezavisnom državom. Za haos po beogradskim ulicama, razbijanje izloga, pljačku, demoliranje i palež stranih ambasada, ispade da niko nije bio kriv. Tek posle stranih pritisaka „optužilo“ nekoliko huligana, „patriota“, takoreći adolescenata, nahušaknih na nasilje i palež. I šta bi? Sve završi simboličnim uslovnim kaznama ili oslobađanjem od krivice. Sva je prilika da će i huliganima biti isplaćene milionske odštete iz budžeta, kako najavljuju njihovi advokati. O stvarnim krivcima za demoliranje Beograda i paljenje ambasada, o onima koji su huškali masu sa tribine na mitingu – Koštunici, Nikoliću, Kusturici, beše li i Amfilohiju Radoviću i drugih vrućih „patriota“ – ni jedne jedine reči. Kao ni o odgovornosti nadležnog ministra unutrašnjih poslova (njegovog zamenika, jer je ministar bio na bolovanju), o odgovornosti policijskih i žandarmerisjkih službi i njihovih starešina. Farsa isterivanja odgovornosti za demoliranje Beograda i paljenje ambasada završava na nahuškanim uličnim delikventima. Jedan od njih je i stradao.
U javnost su pušteni snimci susreta Ivice Dačića tokom 2008. i 2009. – tada ministra unutrašnjih poslova Vlade Srbije – i njegovih pomoćnika, sa inkrimisanim licima iz afere trgovanja drogom „Šarić“. Šta li je do sada, tolike godine, radilo vajno tužilaštvo, šta skupštinski odbori i ko zna još ko, ko dobija platu da se bori protiv organizovanog kriminala i korupcije? Jad i beda svih u koruptivno-kriminalnom lancu, od švercera drogom do političara, tužilaštva i sudova.
Isuviše je primera žalosnog stanja u našem pravosuđu. Koliko je toga u domenu sistemske korupcije, privrednog kriminala, mafijaških poslova oko privatizacije, tajnih državnih ugovora, a tek koliko ima nepravde u svakodnevoj sudskoj praksi, u onim mnogobrojnim malim slučajevima koji nikada ne dođu do javnosti… Mi smo od sređenog pravosuđa daleko kao nebo od zemlje. Beše li ono Poglavlje 23 u pristupnim pregovorima EU najteže? Za ovako zapušteno društvo i državu svakako će biti ako se put u EU zaista nastavi. Ako ga zbog svojih interesa ne opstruiraju oni o kojima Drašković rezignirano govori u svom komentaru odluke Višeg suda u Beogradu..
(Autonomija)