Varljivo leto u Novom Sadu…

Nije ovog leta kulturnu scenu Novog Sada obeležio samo partijaško-klanovski skandal. Da podsetimo, sredstva iz gradskog budžeta namenjena za kulturu dodeljena su bizarnim zavičajnim udruženjima i guslarskim društvima, koji nemaju nikakve veze sa otvorenim duhom Novog Sada, ma koliko taj duh bio razaran pod decenijskom represijom prostakluka. Pare su deljene „projektima“ i udruženjima bliskim pojedincima iz aktuelne gradske vlasti. Posebno ex-dverjana, koji su se nametnuli kao komesari za kulturu i koji, štaviše, ne skrivaju pretenzije da budu vrhovni arbitri u stvarima duha čitavog grada. Da ne bi ispalo da se zapostavlja urbana scena, pomognut je i Exit. Po koju cenu? Po cenu vidljivog manipulisanja njegovim „menadžmentom“ i, koliko se god moglo, glajhšahtovanjem urbanog festivala duhu narodnjaštva. Po cenu marginalizovanja njegovog najvrednijeg značaja – subverzivnog urbanog duha mladih, nasuprot duhu zatvorenosti i provincijalizma. Možda je intencije Exita, kojeg pomažu ex-dverjani i aktuelna narodnjačka vlast, najslikovitije izrazio jedan posetilac pred TV kamerama. Rezignirano je rekao da iduće godine na glavnoj bini festivala očekuje Anu Bekutu. Pa sad vidite kako stoje stvari sa Exitom i kuda smeraju njegovi današnji „menadžeri“ i gradski pomagači. Nakon vraćanja Sterijinog pozorja „nacionalnom duhu“ i sentimentu devedesetih, nakon cinične raspodele para za kulturu bizarnim „projektima“ i udruženjima, leto u Novom Sadu protiče eto i u usmeravanju Exita ka bezličnosti i besmislenosti. Kad već nije zgodno da ga se sasvim ukine. Nadgornjavanje izveštača o broju posetilaca i bavljenje drugim bizarnostima, treba da nadomesti zagubljeni subverzivni duh festivala, njegov zagubljeni smisao. Sve, jelda, treba svesti na rutinu, pa će i vuk narodnjaštva biti sit i (ne)subverzivne koze biće na broju.

… i u Beogradu

I u metropoli, u Beogradu, leto ne protiče u dosadi. Zakuvalo se u čaršiji koja se bavi kulturom. Odnosno, kulturom i politikom. Politkulturom. Još konkretnije, međusobnim javnim blaćenjem smenjenih i novopostavljenih rukovodilaca, „kulturnih uglednika“, u državnom Službenom glasniku. Kad su jedni ostali, a drugi se dokopali sinekura i privilegija. Kad su privilegije onima koji su zadnjih godina ponajviše promovisali Dobricu Ćosića i duh devedesetih uvijen u celofan, ukinute i date onima koji će nastaviti promociju tog istog duha na svoj način. To je kod „uglednika nacionalne kulture“, profesora univerziteta, pisaca, urednika, javnih ličnosti okupljenih oko monopolskog preuzeća, naprasno izazvalo duh nesputane principijelnosti, moralne doslednosti, nepotkupljivosti, duh širine i intelektualne superiornosti. Takoreći, duh apostolske posvećenosti nacionalnoj kulturi. Eh, da su taj duh bar delom pokazali i demonstrirali kad je zadnjih decenija razarana ne samo kultura, nego i društvo, kad se kultura srozavala u nacionalistički patos, u slugarenje šovinističkoj ideologiji i ratnoj propagandi. Ako sada uvređeni polemičari i nisu javno slugarili pogubnoj ideologiji, a neki jesu, teško je bar nekima među njima naći stvaralačkih tragova jasnog i nedvosmislenog suprotstavljanja zlu i beščašću. Oni koji su u srpskoj kulturi zaista ostavili i koji i danas ostavljaju belege suprotstavljanja nekulturi i zlu, nisu ni tada, niti se sada zbrinjavaju u monopolske ustanove. Takvima se ne nude privilegije i počasti. Takvi su i danas pod sumnjom „nacionalno odgovornog duha“, na koji uglavnom pretenduju skoro svi aktuelni polemičari oko Službenog glasnika.

U ostrašćenim polemikama oko Službenog glasnika sve je na javnoj sceni. Kao kod Nušića. Sujete, samohvalisanje, podmetanje, javna pisma preporučivanja političkim moćnicima, degutantno udvorništvo. Znajući stanje u našoj dominantnoj kulturi, među pritvornom i podaničkom elitom koja se nije oglašavala kad je kultura razarana nacionalizmom i ratovima, današnjim polemikama se ne treba čuditi. To je samo nova epizoda u zapuštenoj i kompromitovanoj kulturi, u kojoj je ono najvrednije i najvitalnije izvan institucija i dominantnog duha. Istresanje prljavog veša koji su prikrivali sadašnji polemičari, vrli uglednici koji sami sebe deklarišu kao beočuge nacionalne kulture, koji jedni drugima pišu panegirike, isključivo je posledica zadiranja u lične i klanovske interese. Da nije toga, po njima, sve bi bilo dobro i sve bi bilo u redu. Kada se dirne u interese, onda nastaje ovo što danas pratimo oko Službenog glasnika. Lova, brate, lova. Moć, privilegije, klanovi. Gde li su i šta li samo rade državni revizori koji mimoilaze monopolska državna preduzeća u kojima se arče velike pare poreskih obveznika?

Leto nije dosadno ni u Novom Sadu, ni u Beogradu. Što se tiče kulture, leto je otužno. Bljutavo.

(Autonomija)